ЖИВОТ ПИШЕ ДРАМЕ

ПЕЛЕНА У ЧЕЉУСТИМА ДОБЕРМАНА

Мајка је ужаснута гледала како огроман пас, кога су управо усвојили, потмуло режи на дете, а убрзо је кидисао, искежених зуба...

Када су Кетрин и Алан Свиличић решили да у свој дом доведу пса, имали су на уму неку малу расу. Нешто слично малтезеру, кога су већ имали, давних дана. Када је тај пас угинуо, мислили су да више никада неће набавити другог. Тешко да је иједан могао да га замени. У међувремену су добили и дете, па су помислили да би те 2007. године за садамнаестомесечну кћерку Шарлот пас био одлично друштво. Док су трагали, неко их је упутио у одгајивачницу добермана у близини њиховог градића Атертона, у Аустралији. Заљубили су се на први поглед. И лавеж.
   Власник одгајивачнице понудио им је одраслог добермана по имену Кан. Потицао је из његовог легла, али је у међувремену доживео да га следећи власник злоставља. Пас је свакодневно трпео батинање и изгладњивање. Напослетку, спасен је и враћен одгајивачу. Овај га је излечио и од тада је гледао да га удоми.
   Кетрин је у почетку била врло сумњичава према узимању одраслог пса. Поготово пса с таквом прошлошћу. Веровала је да је то темпирана бомба у породици с малим дететом. Боље да узму штене, па нека одрастају заједно. Управо је разговарала с мужем и одгајивачем, када је зачула неку гунгулу иза леђа.



   Шарлот је, док су одрасли преговарали, пришла кавезу у коме је био Кан. Некако је успела да га отвори и уђе унутра. Саплела се, вриснула. Док су ужаснути родитељи трчали ка детету, власник одгајивачнице је урлао на Кана. Нису смели да дозволе да доберман приђе детету. Ипак, овај је био бржи. У два скока нашао се поред Шарлоте. Док су одрасли слеђени посматрали, пас је нежно гуркао дете. Нестале су све сумње. Одлучили су да узму Кана, када је већ тако заштитнички расположен.

До понедељка, 29. октобра, Кан је провео четири дана у кући Свиличића. За то време само се потврдило оно чему су присуствовали у одгајивачници. Кан је одабрао Шарлот за своју најбољу пријатељицу и одмах се поставио врло заштитнички према њој. Заправо, није дозвољавао да јој било ко приђе, осим родитеља. Тако се тог топлог јутра Шарлот играла у дворишту. Кан је стајао поред капије. Како би неко прошао, пас би се поставио испред девојчице и пиљио у пролазника.
   Девојчица се брзо заситила игре и одгегала у кућу. Пас ју је следио, али је остао на тераси. Шарлот је убрзо схватила да је напољу далеко занимљивије, па је поново кренула ка дворишту. Мајка јој је скинула хаљиницу, остала је само у пеленама. Ипак је већ било врело напољу.

Изашле су заједно. Шетале су по дворишту, девојчица је брала цвеће. Кан се више није одмарао на тераси, већ је стално био око Шарлот. Она би га повремено гуркала, пас би се померио. Потом би се поново обрео у близини. Кетрин је већ почела да се нервира.
   Терала га је, али је Кан био неумољив. Понашао се као Шарлотина сенка. Ипак, повремено би одлутао ка кући. Нешто је њушкао, потом би се смирио и дуго загледао негде испод. А кућа је била подигнута на шиповима, што је обичај у том делу Аустралије. Штити кућу од термита, и снижава температуру, тако што ваздух пролази испод. Алан Свиличић искористио је тај простор као складиште дасака за будућу шупу.
   Шарлот се поново брзо заситила играња по башти. Видела је Кана који њушка око тих дасака. То јој се учинило знатно занимљивије. А тек када је схватила да је ту и стара капија, коју је њен отац слабо закачио за ограду! Дохватила је та врата и тресла их из све снаге. Врло ју је забављао звук који је производила. Поред је био и Кан.

Кетрин је приметила да се пас унервозио. Помислила је да му смета бука. Викнула је на Шарлот, не би ли је умирила. Дете се смејало и тресло капију још јаче. Пас се мало одмакао. Одједном је почео да режи. Жена се најежила од потмулог звука. Гледала је како пас шири грудни кош, како му се длака најежила. Спустио је главу. Режање никако није престајало. Напротив. Кетрин је била убеђена да је још гласније.
   Док је гледала пса, као да је растао на њене очи. Готово да се удвостручио. Најцрње слутње су јој се обистиниле. Кроз главу јој је пролетело да темпирана бомба управо експлодира. И то ка њеном детету.
   Кренула је ка Кану. Махала је рукама, викала. Пас ју је само погледао, па се поново окренуо ка девојчици. Она је и даље ударала капијом. Није обраћала пажњу на огромног, очигледно бесног добермана. А овај је био удаљен свега метар или два. Жена је помислила да ће огромна животиња да раскомада дете. Неће стићи да га одбрани. Погледом је прелетала по дворишту. Можда је негде остала нека алатка, за одбрану. Ако удари Кана, можда се окане девојчице и окрене ка мајци. А она ће већ некако да се снађе. Нигде ничега, нешто раније је алатке унела у кућу, баш да се дете не повреди. Пас је и даље режао. Потмуло и снажно.

Жена је схватила да не сме да оклева. Готово да је прескочила раздаљину која их је делила. Баш у том тренутку, Кан је кидисао на дете. Кетрин је у магновењу гледала како девојчица оставља капију и разрогачених очију глада у великог пса искежених чељусти. Као да су му очњаци севали на Сунцу. Кетрин би се заклела да су велики као ножеви. Девојчица је вриснула. Пас ју је зграбио.
   Кетрин је већ била поред пса који је управо ујео њену кћерку. Захватио ју је зубима за пелену и бацио иза себе, као малу крпену лутку. Режао је, потом залајао. Жена је потом погледала на страну где је девојчица одлетела. Седела је на гомили неког песка. Нигде крви, деловало је да није повређена. Чак се смејала. Схватила је све то као некакву игру. Али, Кан никако да се смири.

И даље је гледао ка подножју куће. Режао је, повремено залајао. Није то дуго трајало, свега неколико секунди. Кетрин је очекивала да пас поново кидише на девојчицу, али се он није померао с места. А када се померио, ишао је уназад, ка девојчици. Врло полако. Жени тек сада ништа није било јасно.

Онда је схватила. Погледала је ка даскама. Одатле је нешто извиривало, а потом нестало. Чак и кроз Каново режање чула је шуштање. Потом сиктање. А онда је нешто брзо, јако брзо, излетело одатле. Кан је готово урликнуо од бола. Ипак, није устукнуо. Ни са змијом закаченом за груди. Кетрин се стресла. Препознала је источну мрку змију. Знала је да је то једна од најотровнијих змија на свету. И баш она је напала Кана, који је њену кћерку одбацио даље од опасности. Успео је да је спасе, и по цену вероватно смртоносног уједа. Потом и да змију удари главом. Бар се Катрин тако учинило. Ударац је био брз, а змија је остала на земљи. Мртва.
   Кетрин је брзо дограбила Шарлот. Убацила ју је у аутомобил. Потом, Кана. Пас је држао главу у крилу девојчице. Повремено би склапао очи. На срећу, до ветеринара су стигли за свега неколико минута. Много доза противотрова касније, Кан је стао на ноге. Два дана касније, већ је јурцао по дворишту. Све за Шарлот.

Број: 3520 2019.
Аутор: Н. Б.
Илустратор: Драган Максимовић