Живот пише драме

ПАКАО У СРЦУ АМАЗОНИЈЕ

Изгубљен у прашумама Боливије готово три недеље, изгладнели израелски пустолов свакодневно је страховао од дивљих звери

После три године проведене у израелској морнарици, Јоси Гинзберг био је спреман да живи пуним плућима. У његовом случају, то је значило упуштање у неизвесну пустоловину. Иако још млад и „зелен”, како је себе касније описао, веровао је да може да оствари све што му падне на ум. Замисао која га је опседала годинама била је надахнута познатом књигом.
    Наиме, животна прича Анрија Шарјера, коју је преточио у светски познато дело „Папијон”, пробудила је у њему жељу да бар донекле искуси оно кроз шта је прошао аутобиограф. Јер, Папијон је 1931. године у Паризу осуђен на доживотну робију за убиство које није починио и од тог тренутка једини циљ био му је да се домогне слободе коју су му неправедно одузели. После више безуспешних покушаја, успео је да побегне тек кад је пребачен у озлоглашену кажњеничку колонију на Ђавољем острву.
    Задивљен његовом снагом и истрајношћу, Гинзберг је седамдесетих година века за нама намеравао да се састане с њим у Јужној Америци, те да крене његовим стопама и запути се у прашуме Амазоније. По повратку из Африке и Мексика радио је неколико послова да би зарадио довољно новца за нову пустоловину. Нажалост, кад је дошло време за одлазак у Јужну Америку, сазнао је да је Шарјер преминуо.

Истраживање амазонских прашума одложио је до 1981. године. Стопирао је од Венецуеле до Колумбије, где је упознао Маркуса Стама, учитеља из Швајцарске. Врло брзо су се спријатељили и заједно наставили до Ла Паза у Боливији. Стам, Гинзберг и амерички фотограф Кевин Гејл тамо су решили да се придруже Карлу Рупрехтеру, тајновитом Аустријанцу који се представио као геолог у потрази за златом. Причао им је да се оно крије у удаљеном древном домородачком селу.
   Нови познаници, предвођени Рупрехтером, стигли су до села близу реке Туичи, где су обновили залихе хране и покупили неопходну опрему. Наставак пута није био онакав какав су очекивали. Убрзо су остали без намирница, па су услед физичке исцрпљености били приморани да се врате. Ипак, сама помисао да се тамо негде, у густом растињу, налази злато није им дозволила да одустану.
    Сељани су им помогли да направе сплав којим су кренули низводно. Рупрехтер се наједном усплахирио. Рекао им је да се приближавају кањону с опасним брзацима и водопадима, а да он не уме да плива. Одбио је да настави, а исту одлуку донео је и Стам. Гинзберг и Гејл су остали на сплаву. Кад се пред њима створио водопад, изгубили су контролу над пловилом и завршили у реци. Гејл је успео да доплива до обале, док се Гинзберг и даље борио с воденим струјама. Пао је низ водопад, некако се извукао на суво, а затим кренуо у потрагу за сапутником.

После четири дана узалудног лутања схватио је да је сам, изгубљен и на ивици снаге. Тек касније је сазнао да је Гејла спасио рибар.
  Гејл је од аустријског и израелског конзулата одмах затражио да крену у потрагу за остатком групе. Од представника конзулата сазнао је истину о Рупрехтеру. Самозвани геолог заправо је био криминалац са Интерполове листе. То што су олако пали на његову превару био је тежак ударац.
 Гинзберг је следеће три недеље провео у суровој прашуми. Оно мало хране што је спасио није дуго потрајало. Сналазио се како је умео. Понекад је наилазио на бобице, воће и друге – надао се – јестиве биљке. Увек је било ризика да је нека отровна, али није имао много избора. Крао је и птичја јаја и надао се да ће моћи да улови мајмуна. У исто време, морао је да пази да и сам не постане плен неке грабљивице. Преживео је напад дивље свиње, избегао неколико змијских уједа и трудио се да се одбрани од несносних инсеката.
  Ноћи су биле најгоре. Тама је била страховито густа, а високо растиње није дозвољавало чак ни да до њега допре мало месечине. У таквом мраку звуци су били израженији. Трзао се на сваку назнаку опасности, потпуно свестан да нема никакво оружје којим би се одбранио. Једне вечери пробудило га је шуштање. Пред њим је стајао јагуар, гладан и спреман да нападне. Гинзберг се у секунди сетио сцене из филма. Зграбио је спреј против комараца, прснуо и креснуо упаљач. Тако је направио мали бацач пламена и успео да отера зверку.

Најгоре искуство није имало везе с грабљивицама. Пошто је свакодневно пешачио у нади да ће наићи на неко насеље, стопала су му се претворила у живе ране. Табани су му у потпуности били одрани – ходао је по крвавом месу. Болови у ногама проширили су се на цело тело једног јутра. Тек је на светлости дана видео да је заспао на гнезду термита који су га изуједали током ноћи.
   Посустајући, осетио је да више нема воље да се бори. У најгорем тренутку, док је плакао у блату, указало му се привиђење. Пред њим се ниоткуда створила девојка. Покушао је да разговара с њом, али није добио никакав одговор. То је био сигуран знак да халуцинира. Па и поред тога, знао је да није случајно што ју је видео у налету најтежег очајања. Она му је ћутке дала до знања да мора обоје да их спаси.
   Деветнаестог дана на то амазонско поднебље обрушило се невреме – најгоре у последњих десет година. Гинзберг је једва извукао живу главу из водене бујице. Али помислио је колико би било бесмислено да га ова препрека савлада...

Истрајност се исплатила већ сутрадан. Био је у полусвестан кад је зачуо звук мотора. Натерао се некако да отпешачи до оближње реке, где је угледао Кевина Гејла с групом домородаца који су га заједно тражили. Овог пута није халуцинирао. Пред њим су били људи од крви и меса!
    После готово тромесечне борбе за опстанак Гинзберг је још толико провео у болници на опоравку. Спасилачка екипа покушала је да нађе и Рупрехтера и Стама, али без успеха. Стамова мајка је у Швајцарској затражила одговор од видовњака. Он је тврдио да јој је син жив, и то у Перуу. Ипак, ни тамо нису успели да га нађу.