Балада за циркуску даму

ОФИЦИР И РУЖА

Острво Тосинге више од сто година чува истиниту легенду о „Ромеу и Јулији из Данске”, чији су главни јунаци бунтовни коњички официр и прелепа звезда путујућег циркуса

Сикстен Спаре од Росвика, најстарији син дворског службеника Сигеа и његове супруге Аделаиде, родио се у Малмеу 1854. године. Његови су припадали најстаријем шведском племству, а лоза се у међувремену проширила на неколико огранака. Ипак, до друге половине 19. столећа некима од њих сем „плаве крви” није остало много преимућстава. У дечаковој шестој години, Сиге је породицу преселио у барокни замак близу Линћепинга, где је, до продаје имања услед новчаних невоља, будући војник провео идилично детињство. У таквом окружењу заволео је природу, животиње и поезију.
   Пресељење у војно седиште Кристијанстад уследило је, према једним изворима 1868, а према другим 1871. године, да би две године касније Сикстен ступио у коњицу Краљевског драгунског пука Сканије. У наставку школовања пут га одводи до Стокхолма, где завршава Војну академију Карлберг. Војни архив Шведске сведочи о беспрекорном досијеу.
   Ипак, реч је о само једној, јавној страни његове личности. Други круг занимања чиниле су историја, уметност, митологија, архитектура. Писао је чланке и приказе позоришних представа, али и роматичне стихове који су 1887. обједињени у збирку. Нажалост, књижицу су дочекале поражавајуће критике. Обесхрабрујуће оцене тешко су му пале, а потиштеност због њих увелико је трајала кад је посетио Мадиганову циркуску представу која ће му заувек променити живот.
   Крах у лирским водама није био једини узрок дубоког незадовољства. Уобичајено за то доба, Спаре је 1880. склопио уговорени брак с пет година млађом Луитгард Адлеркројц. Била је кћи осиромашеног, напраситог грофа навикнутог на живот изван својих могућности. Њена породица није имала завидан родослов попут Спареових, али је тада била новчано обезбеђенија. Сикстенови скромни приходи нису били довољни да им на дуже стазе осигурају стабилност, али је госпођа Спаре инсистирала на луксузу. Поред тога, презирала је његову склоност ка писању, па су се супружници брзо отуђили. У лошем браку, из кога је рођено двоје деце, Сикстен се осећао заробљено.

Девојчица под шатром

   Она се звала Елвира Мадиган. Као што су Спареови корени сезали дубоко у аристократију, тако је и њено окружење било забављачко, а порекло с друштвене маргине. У „Циркусу Севера” Норвежанка родом из Финске, Елеонора Лора Олсен упознаје акробату из Копенхагена по имену Фредерик Петер Јенсен. Поред тога што су заједно наступали у „џигитовки” (скуп ризичних акробација на коњу, преузетих од козака), били су пар иза кулиса, тако да је 1867. године у Фленсбургу рођена њихова кћи Хедвига. Мајка је тада била малолетна и неудата, остављена у страном граду јер је циркус продужио даље, а њеном партнеру се убрзо губи сваки траг. Предузимљива Лора под уметничким именом Госпођица Улбинска од 1869. наставља да ради за немачко-аустријски циркус „Ренц”. Тамо 1871. рађа сина Рихарда Хајнриха Олсена. Хедвигин полубрат је, као мање вољено дете, рано „прослеђен” циркусу „Бергман”, чији ће члан остати годинама.
   Преломна година за мајку и кћерку била је 1875. кад Лора у „Мајерсовом циркусу” упознаје Џона Мадигана, уз којег ће се скрасити. Био је из познате америчке циркуске породице. Поред тога што је усвојио Лорину девојчицу, презиме ће великодушно уступити осталим придруженим члановима будуће самосталне трупе.
   По свему судећи, Хедвига се већ као мала појављивала пред публиком у извођењу пантомиме. У једанаестој години вешто хода на олабављеном конопцу, а званично дебитује тачком с коњима у Копенхагену. Зарад што грациознијих извођења, нарочито оних на канапу, за девојке је била обавезна балетска обука.
   Кад се породица обрела у Финској, а Џон замислио да покрене самосталну трупу, девојчица почиње да користи име Елвира Мадиган, под којим ће је надаље памтити.

Кћери ваздуха

   Колико год номадска свакодневница деловала узбудљиво, било је то окружење по свему далеко од породичног склада. Џон Мадиган је непогрешиво препознао „златни рудник” у својој даровитој пасторки и није се устручавао да га искористи. Приликом боравка у Бечу 1880. године, петнаестогодишња Жизела Брож постаје посвојче Мадиганових и Елвирина партнерка на наступима. Кћери ваздуха, како ће их назвати, биле су истинска атракција. Најављиване су као сестре, а јавности је нарочито била занимљива упадљива физичка разлика: једна северњачки хладна, светла и грациозна, друга егзотично тамна и кокетна.
   Пре него што се Мадиганов циркус 1887. окренуо мањим скандинавским селима, Елвира је наступала широм Европе, у најпрестижнијим уметничким кућама од Лондона и Брисела, преко Амстердама и Берлина, до Одесе и Копенхагена. Баш ту, у завичају њеног несталог оца, краљ Кристијан IX је, након успешне изведбе пред породицом данског монарха, девојкама 1886. године уручио по орден у облику златног крста. Поносна на ово признање, Елвира је волела да се фотографише с поклоном на видном месту.
   Истом приликом лист „Политикен” прави једини познат интервју с Мадигановом, који је објављен постхумно. Између осталог, изјавила је да су јој мрски наступи по провинцијским вашариштима, где мора да се бори за пажњу гледалаца. Насупрот томе, у лепој успомени понела је извођења у „Летњем циркусу” на Јелисејским пољима, лондонском Ковент гардену и музичком павиљону на Пикадилију, као и споменути Тиволи. На боравак у последњем освртаће се као на „најсрећније доба свог живота”. Наклоност је обострана, будући да исти часопис Елвиру проглашава женским извођачем деценије.
   Охрабрен успехом девојака и зарадом коју су доносиле породичној каси, Џон Мадиган одлучује да се осамостали. Избегавао је велике градове и конкуренцију, тако што је представе давао само по селима.
   Разочараној и посрамљеној што мора да наступа под загушљивим шатрама, у изношеној одећи међу неотесаним фармерима, не чуди што јој се свидео образовани официр који редовно долази на представе. Дотле суздржана од непосредних разговора с удварачима из гледалишта, ступа у преписку с њим, што није било лако с обзиром на контролу Лоре Мадиган.
   Оно што је уследило обавијено је велом тајне јер није сачуван ниједан део обимне преписке. Кад је раздвојеност постала неиздржива, одиграла се нечујна али унапред договорена акција. Сикстен узима двомесечно одсуство, док Елвира, навикнута на дугогодишњу рутину брзих селидби, у тајности напушта циркус. Односећи сва писма и поеме добијене од Сикстена, као и већину личних ствари, локомотивом се спустила до Болнеса. У тамошњем хотелу проводе ноћ у одвојеним собама, да би сутрадан прешли у Стокхолм, одакле узимају воз за Малме.

Дански Ромео и Јулија

   Елвирин последњи јавни наступ одржан је 26. маја, кад је у Сундсвалу изведена тачка „Дама која ишчезава”. Сутрадан почиње Спареово одсуство. Елвира се ујутро искрада из боравишта оставивши врата собе закључана изнутра. Мислећи да је уморна, тим пре што се последњих дана жалила на мучнине, сви из трупе верују да спава, па тек у подне постају сумњичави. Налазе опроштајно писмо с упутством породици да је „ако се не јави у наредне две недеље, сматрају мртвом”. Плашећи се јавне срамоте, Мадиганови су испрва крили Елвирин нестанак, али Лора већ 1. јула преко огласа тражи нове ученике за циркус.
   Није сигурно где су Елвира и Сикстен провели дане до 18. јуна, кад стижу у градић Свендборг и пријављују се у хотел као младенци на свадбеном путовању. Ту остају готово месец дана. Остали гости их памте по љубазности и скромности, што је супротно каснијим причама о раскалашности и разметљивости.
   Живели су „на кредит”, надајући се чуду које би разрешило њихово безнађе. Нестанак новца поклопио се с доласком трупе Елвириног полубрата Оскара у Свендборг. Да би избегли непријатан сусрет, трајектом прелазе на оближње острво Тосинге. У хотелу најављују одсуство ради излета од пар дана. Острвско летовалиште није им било непознато. Према изјави власника, последњи пут су тамо свратили у цркву и гостионицу, где се Елвира у књигу гостију уписала као „госпођа Вечера”. Изнајмљују суседне собе, проводећи време одвојено од других гостију, у павиљону с погледом на море. Тамо су на дрвеном столу остала урезана њихова имена.

Две баладе и два филма

   Увече 17. јула вратили су се из шетње, „задихани и ознојени”. Најављујући полазак на дужи излет за сутрадан, замолили су да им припреме храну да понесу, пошто се неће враћати на ручак. Сикстен је нешто раније писао оцу молећи за новчану помоћ, али без одговора. Обавештава хотел у Свендборгу, где су оставили пртљаг и неизмирен рачун, да се враћају до четвртка. Све указује на самоубиство као тренутну одлуку донету под притиском изненада искрслих потешкоћа.
   Последњи пут су виђени како свраћају у кућу надомак шуме и траже воду. Станари наводе да су зашли дубоко у област која се зове Норсков.
    Мештанин Петер Сков тврдио је да су се из шуме зачули пуцњи. Тела су, већ у стању распадања на врућини, три дана касније угледале фармерова жена и кћерка. Пошто случај није виђен као злочин, није извршен увиђај. Тела су журно прегледана и смештена у ковчеге, а само место трагедије постало је слободна зона за знатижељнике и новинаре. У општој гунгули изгубљени су Сикстенов револвер и кутија с муницијом.
   Сахрањени су 27. јула 1889. године (на дан кад је Сикстен требало да се врати са службеног одсуства) у присуству двестотинак радозналих туриста и мештана дирнутих тужним случајем. Гробови су смештени под велик храст, што окружењу даје обрисе легенде о Тристану и Изолди, чинећи ово место до данас привлачним туристичким одредиштем. Опстао је и свадбени обичај да млада „жртвује” букет полажући га на гроб Елвире, која сама није доживела удају.
    На Тосингеу данас постоји мали музеј предмета повезаних с овом причом: кревет у коме су (наводно) преспавали последњу ноћ, Елвирин часовник и огледало, реплике пивских боца из 19. века и излетничке корпе, мноштво фотографија. Место страдања у шуми острвљани су прогласили спомеником. Уз њега пролазници остављају цвеће и ситне поклоне.
    Одјек случаја био је неочекивано далекосежан. Још 1889. године настају две баладе на исту тему. Прву је саставио Данац Јулијус Страндберг, а другу Швеђанин Јохан Линдстром Саксон, чија је дуго певана песма „Елвира Мадиган или: Тужне ствари се догађају” првобитно штампана у шеснаест строфа, да би је касније скратио на данашњих девет. Његов сународник Холгер Драхман посвећује им поему „За двоје”.
    Ипак, светску славу причи је донео филм Боа Видерберга „Елвира Мадиган”, снимљен 1967. године, тачно век након јунакињиног рођења. Музичка тема за коју је одабран Моцартов „Концерт за клавир 21” од тада носи име импресионистичког остварења које јој је удахнуло нови живот. Претходно је већ снимљен један играни филм, али је име главног јунака, услед притиска породице Спаре, промењено у Кристијан. У новије време, постављен је мјузикл „Елвира Мадиган” у Малмеу, па у Стокхолму. По њој се зову један шведски метал бенд, пут до сеоске цркве, брод и два циркуса.