За читање и уживање - Кинеска бајка

О ВЕЛИКОМ КИНЕСКОМ ЗИДУ И ВЕРНОЈ МИН ЗАЈАН-НИУ

Прошло је много векова откако је саграђен Кинески зид, широк и дугачак.
   Прича се да је потребно четрдесет дана и ноћи хода, са прекидима од по само три часа на дан, да би се стигло од једног до другог краја зида.
   Зид је изграђен тако чврсто и равно да ниједан камен ни за длаку не штрчи. Само на једном месту зид је прекинут. О томе како је дошло до тога и зашто зид није дограђен, у народу се прича следеће.

У стара времена, кад су Велики зид тек почели да граде, у једном селу живеле су у великој љубави и слози две породице – Мин и Зајан. Куће су им биле једна до друге.
   Једног летњег дана у повртњаку породице Мин из земље је провирио изданак тикве. Ускоро је распустио своју лозу. Лоза се успузала уз ограду која је делила породицу Мин од породице Зајан, и спустила се на другу страну.
   Кроз месец дана, на лози с друге стране расцвета се велики жути цвет. После извесног времена латице овог цвета опадоше и појави се мали плод. До јесени плод је израстао у велику, чак превелику тикву. Чудили су се сељани тикви. Била је необична.
   Када је тиква била сасвим зрела, међу старицама породице Мин и породице Зајан изби свађа. Старица Мин је говорила да је корен у њиховом повртњаку, што значи да је и плод њихов. Нема тикве без корена. Старица Зајан доказивала је да без цвета нема плода, а цвет се појавио у њиховом дворишту, што значи да тиква припада њима.
   Расправљале су се оне дуго око тога, док, најзад, не одлучише да тикву треба поделити на половине, па једна половина једној, а друга другој породици. Једино ће тако обе породице бити задовољне.
   Како се договорише, тако и урадише. Расекоше тикву. Кад, гле чуда! У тикви седи девојчица и смеши се.
   Поново наста спор међу породицама око тога у чијој ће кући девојчица живети и које ће јој име дати. Но, опет нађоше мудро решење. Девојчица ће се звати Мин Зајан-ниу, што у преводу значи девојчица из породице Мин и породице Зајан. Одлучише да је подижу заједно. Тако је девојчица живела мало у једној, мало у другој породици.
   Није прошло много времена, а девојчица је одрасла у дивну девојку – паметну, добру и вредну.

Истога дана и истог часа када су ове две породице расекле тикву и виделе девојчицу, далеко на југу родио се дечак. Отац и мати дадоше му име Фан Хунљанг.
   Фан Хунљанг је растао, на радост родитеља, здрав и снажан.
   Кад постаде младић, Фан Хунљанга задеси несрећа.
   У то време Кином је владао цар Ћин Шихуанг. То је био онај цар који је наредио да се сагради Велики кинески зид. Зид је требало да буде веома дугачак и веома висок, како би оправдао назив Велики.
  Цар, који је, иначе, био већ стар, желео је да својим очима види како се у зид уграђује и последњи камен.
   Пожуривао је зато надзорнике који су надгледали изградњу зида, а ови пак својим бамбусовим палицама пожуривали су несрећне неимаре које су доводили из ближих и даљих провинција. Неимари су покушавали да беже, а стражари су их хватали, доводили натраг, и наочиглед свих, узиђивали их у зид.
  Једнога дана царска полиција је стигла и у провинцију где је живео Фан Хунљанг.
  Покупила је полиција све младиће и довела их на изградњу зида.
  Тако је Фан Хунљанг присилно напустио своје родно место.

Годину дана је младић радио од јутра до сутра, по топлом и хладном времену, гоњен псовкама и ударцима надзорника. Зидао је он једну од многих кула Великог зида, вукући тешко камење.
   Рад је био исцрпљујући, али младићу је још теже падала туга за родним крајем.
   Због свега, Фан Хунљанг је одлучио да бежи. Звао је и друге младиће, али како се нико није усудио, он крену сам.
   Ишао је целе ноћи, а у рану зору угледа неко насељено место.
   Пошто није смео да уђе у село, он се заустави поред једног језера. Ту изабра најразгранатију врбу, на коју се попе и удобно смести. Како је био веома уморан, то одмах легне и задрема.
   Село, у које није смео да уђе Фан Хунљанг, беше баш оно у којем је живела Мин Зајан-ниу. Догодило се да тог јутра девојка дође на језеро да избели платно које је управо изаткала.
  С корпом од прућа приближи се она језеру. Ма колико да беху њени кораци лаки, Фан Хунљанг се пробуди. Веома опрезно рашири гране, а лице му се одрази у глаткој површини воде. Мин Зајан-ниу, видевши да је нечије очи гледају из воде, уплаши се, оклизну и паде у језеро. Младић скочи и извади девојку из воде.
   Кад се девојка освести, упита свога спасиоца:
   – Како се зовеш, младићу, и шта те је довело овамо? Зашто се кријеш у гранама врбе?
   Девојка га је тако нежно гледала и љупко питала, да се Фан Хунљанг одлучи да јој повери своју тајну. Много нечовечног поступања и многа страдања је преживео за годину дана. Мин је слушала његову причу и сваку реч је примала срцу.
  Као свака лепо васпитана девојка, није могла дуго да остане сама са туђинцем.
  Чим Фан Хунљанг заврши причу, она узе своју корпу са неизбељеним платном и оде у село, а Фану рече да се поново сакрије и да не вири све док се она не врати. Стигавши кући, она позва све чланове једне и друге породице. Исприча им како је пала у воду и како ју је спасао младић Фан Хунљанг.
   – Па где је твој спасилац сада? – упиташе је.
   – Чека ме код језера. Ако ми дозволите, ја ћу га довести – одговори она.

Ускоро је младић седео за лепо прекривеним сточићем. Јео је из двеју чинија и пио из двеју чаша. Обе породице су се утркивале која ће га боље нахранити и напојити. Младић пак, плашећи се да коју од њих не увреди, јео је и пио двоструко више.
   Кад се двоје заволе, то се не да сакрити. Фан Хунљанг и Мин Зајан су се сјединили љубављу чим су се срели. Како то сакрити од радозналих погледа укућана? И Мини и Зајани то су одмах опазили. Уз то, младић је девојку спасао сигурне смрти.
   И направише они велику и веселу свадбу.
   Младенци су били врло срећни, али та њихова срећа потраје толико колико живот лептира – један дан.
  Сутрадан после бекства Фан Хунљанга, надзорници су после мрачне и кишне ноћи пребројали раднике и видели да једнога нема. Када га не нађоше ни међу умрлима те ноћи, наредише стражарима да, по сваку цену, врате бегунца.
  Лако је сакрити пиринчано зрно у џаку с пиринчем, каже пословица, али како сакрити човека, па био он и у далеком селу?
   Нашли су га брзо, свезали му руке и прогнали натраг.

Дуго је Мин Зајан трчала за стражарима и молила их да пусте Фан Хунљанга.
   – То је мој муж! Он припада мени – викала је она.
   Један стражар јој одговори:
   – Иако је он твој муж, он не припада теби, него Великом зиду. Тако је наредио цар.
   Фан се окрену и рече јој:
   – Иди кући, Мин! Чула си шта су ти рекли. Сигуран сам да ми се више никада неће пружити прилика да побегнем.
   Послуша Мин свога мужа и врати се кући. Време је од тада проводила у раду и чекању мужа. А време је протицало брзо. Стигла је јесен. Мин се лати посла – поче да шије мужу топлу одећу.
  Дође и прође зима, а муж јој се није вратио. Наста уцветало пролеће. Мин Зајан стави у сандук мужевљеву зимску одећу и поче да шије летњу.
  Време је пролазило, а он се није враћао.

Једне ноћи она усни чудан сан: Сањала је мужа и хтела да му приђе и да га ухвати за руку.
   Међутим, њена рука је уместо његове додирнула хладан камен, а између ње и њеног мужа подигао се висок зид.
   Пробудивши се, Мин Зајан рече својима:
   – Они су убили мога мужа. Морам одмах да пођем и да извршим обред сахране.
  Путовала је дан и ноћ док је стигла до Великог зида. Зид је био висок, а људи су га и даље, гоњени бичевима и ружним псовкама, градили.
   Мин Зајан-ниу је, идући поред зида, питала неимаре да ли знају шта се с њеним мужем догодило. И чула је тужну причу. Кад су га довели, узидали су га живог у Велики зид.
   Замолила је људе да јој покажу то место. Кад је дошла до места где је узидан њен муж, попела се на зид и почела горко да плаче. Сузе су јој биле тако вреле да се камење, на које су падале, растапало и падало у комадима. Тако се, пошто се камен за каменом растапао, тај део зида и порушио, а Мин Зајан је у једном тренутку угледала остатке свога мужа.
   Сахранила га је, оденула се у црно, и пошла натраг.
   Као и сваке вечери до тада, и те вечери надзорници дођоше да измере колико је порастао зид.
   Видевши да је зид на једном месту порушен, страшно се разгневе и нареде да се истога часа зид поново сагради.
   Донесоше људи ново камење и почеше да га узиђују. Међутим, камење је падало. Колико год да су се зидари у градњи трудили, а надзорници викали, ту зид доградити није било могуће.

Испричаше цару о жени чије су топле сузе срушиле зид. Цар нареди да је доведу к њему. Када жену уведоше у двор, цар је био обузет размишљањем која би казна за ову жену била одговарајућа, па је није одмах ни погледао. Међутим, када цар подиже очи, би изненађен њеном лепотом. Иначе, цар је, као што то и приличи кинеском владару, имао много лепих жена. Па ипак, ова му се учини лепшом од свих.
   Није ни чудо што цар, угледавши је, заборави на казну. Али, видевши је, он заборави и на Велики кинески зид. Стражари су чекали царево наређење па да жену одведу у тамницу, и веома се изненадише кад чуше од свог владара сасвим друге речи.
   Цар нареди својим доглавницима да припреме све за свадбени пир.
  – Већ сутра, ова жена ће бити моја жена – рече цар.
   Шта је могла да чини Мин Зајан-ниу?
   Зар се може са царем препирати?
  Али, како да се покори човеку који јој је убио мужа и то на такав начин?
  – Нека буде тако, царе – рече она – али најпре да ми испуниш три жеље. Прва је да направиш гробницу моме мужу. Друга, да подигнеш храм у његову част, и трећа је да својим рукама поред његовог гроба жртву положиш.
   Цар пристаде на све. Нареди одмах да се изгради гробница за Фан Хунљанга. Подигоше и храм у његову част, а дође и дан да се и трећи услов испуни.

Поред гроба Фан Хунљанга запалише велику ватру. У носиљци, обложеној жутом свилом, седео је цар. У другој, донели су Мин Зајан-ниу. У храму зазвонише звона и цар сиђе. Дадоше му на емајлираном послужавнику жртвене новчанице да их запали, како то кинески обичаји налажу.
   Све је то иза завесе у носиљци посматрала Мин Зајан-ниу, а онда одједном истрча, скочи и баци се у ватру.
   Нису успели ни да се осврну, кад пламен захвати њену одећу и запали је.
  Тако Мин Зајан-ниу сачува верност своме мужу Фан Хунљангу.
   Од тада је прошло много векова. Чврсто стоји Велики кинески зид. Трајан је, али исто тако трајно се чува и спомен на Мин Зајан-ниу.
   Успомена на њу не само да је сачувана, него је постала и пословична. За верног и постојаног човека каже се: веран је као Мин Зајан-ниу.

Избор и превод с руског Србијанка Поповић
(Из збирке „Човек који доноси срећу” – старе кинеске бајке, „Делта пресс”, Београд, 1985)