Како је штампан први превод Новог завјета

МУКЕ ПО ВУКУ

Данас су тешко схватљиве невоље с којима се суочавао и рвао Вук Стефановић Караџић у покушају да на српски народни језик преведе најважније дело хришћанства. А међу жестоким противницима налазиле су се неке умне главе наше повести...

Годину дана пошто је, отишавши у Беч, Вук Стефановић Караџић упознао Словенца Јернеја Копитара, лингвисту и цензора, објавио је збирку лирских и епских песама „Мала простонародна славеносрпска пјеснарица”, а наредне и „Писменицу српскога језика”. Да преведе Свето писмо, Копитар је предложио Вуку 1815. године. Саветујући му да у правопису следи свој пут „јер само онај који издржи до краја, биће спашен”, напоменуо му је да тако „каже Библија коју ћете Ви такође једном морати превести на српски”.
    Дирнут Копитаревим предлозима, Вук је одговорио да би то било „славно и корисно”, али да то „друге људе чека, а не мене, јер ту треба неколико људи који различите језике знају”. Копитар је ипак брже-боље обавестио Силвестра де Сасија, чувеног преводиоца Библије на арапски и сиријски, да је нашао преводиоца за српски, а затим и Роберта Пинкертона, петроградски повереник Библијског друштва. Сви су се сложили с Копитаревим избором, о чему је он известио Вука и – убедио га.

Борба непрестана

   У писму које је Лукијан Мушицки, архимандрит манастира Шишатовац, 1816. године послао Вуку каже да је почео да преводи Нови завјет, да рачуна на новце којима би смањио манастирске дугове и да преводилац Библије мора бити свештеник. Две недеље касније јавља му да је превео прву главу Јеванђеља по Матеју и да Библију треба преводити не на језик којим говори народ, већ на славеносрпски.
   Вук није тако мислио. Биће да су га преписка и разговори с Мушицким убедили да је способан да сам заврши посао. Нови завјет преводио је од краја 1816. године до краја 1818, пред пут у Русију. Тамо се наредног пролећа договорио, како јавља Копитару пред повратак у Беч, „с Пинкертонцима”, да се Нови завјет штампа у 5.000 примерака. Уједно га моли да му потражи „лијеп и згодан квартир од три собе или двије собе и једне коморе” на првом спрату, с тим да басамаци не буду уски или стрменити и – главно „да није далеко од Вас, да ми можете долазити сваки дан, као и досад”.
   Вук је превео Нови завјет до јуна 1820. године и одмах отишао у Крагујевац, надајући се да ће кнез Милош Обреновић разумети његове идеје о језику и правопису, на којима ће се заснивати савремена српска просвета и књижевност. То би, мислио је Вук, погодовало кнезу у првим годинама изграђивања српске политичке самосталности. Али, погрешио је. После десет месеци борбе с кнежевом околином невољном да прихвати напредак, вратио се у Беч маја 1821. године. Пред крај живота покушао је да опише то време, почетак дугогодишње борбе против заосталих схватања највиших културних посленика и против страха свештенства и паланачког друштва, али рукопис није успео да доврши.
   За прву препреку на путу ка штампању Новог завјета сазнао је чим се вратио у Беч: у Аустрији није било дозвољено штампање и растурање издања Библијског друштва. Одмах је предложио петроградском одбору да се превод штампа у Лајпцигу, а они су му месецима касније одговорили да штампарија мора да буде аустријска и да ваљаност превода мора да провери карловачки митропилит Стратимировић. Вук их је опет подсетио да је у Аустрији штампање немогуће, те да у аустријским земљама нема српских владика који знају прави народни језик:
   „Они би овакве ствари из политике своје презирали и забрањивали”.
   Препоручио је да одобрење траже можда од београдског митрополита.

Срамота туђег посла

   Писмо с вешћу да је Одбор одобрио штампање у Петрограду и одобрење српског свештенства Вука није затекпо у Бечу. Зато га је Копитар проследио Вуку у Крагујевац, где је допало у руке кнежеве канцеларије. Кнез Милош се занимао за превод, тражио да му га Вук покаже и обећао новац за штампање.
   У Крагујевцу преводом почињу да се баве разни рецензенти. Ево како се, по Вуку, то одвијало:
   „Једни су говорили да је Славенски пријевод љепши, и за то други не треба; други су говорили да наш народ мисли да су у Јеванђелију и у Апостолскијем дјелима и посланицама Бог зна какова чудеса, а сад ће из Српскога пријевода народ видјети да су само науке и ријечи, као и у осталијем књигама и народнијем говорима, и за то да је боље што народ не разумије Светога Писма; трећи, који су се тобоже бројили међу књижевнике, трудили су се доказати да је на гдјекојим мјестима преведено са свијем просто, као што народ говори, и да би љепше било придржавати се Славенскога језика, а на гдјекојима и друкчије него што у Славенском језику значи; читава је буна била подигнута што сам акриди и пружије превео са скакавци, и кад су год хтјели да ми се подсмијевају, одмах су их стали спомињати.”

НОВЕ РЕЧИ

У предговору Новом завјету Вук, образлажући преводилачка начела којих се држао, каже да је у превод унео 84 речи које дотад у народном језику нису постојале, „него сам их ја начинио” – трубач, шаптач, осветник, виноградар, зборница, незнабоштво, отпад, светост, помирење, понижење, непропадљив, свадљив... – и наглашава: „Највише овијех ријечи казао би овако и најпростији Србин, само кад би му затребале”.
Прво савремено издање овог списа, објављено 1984. године у преводу Светог архијерејског Синода Српске православне цркве с изворног грчког, у највећој мери остало је верно Вуковом – и стилски и речнички.

   Одлучено је да група на челу с Јованом Миоковићем, тадашњим писарем Јеврема Обреновића, поправи оно што је у Вуковом преводу погрешно.
   „Ја на то пристанем, али додам да ћу послије кад се књига наштампа назначити све оно што они промијене, и казати како сам ја био превео, па онда свијет (ако) нађе да је моје боље било, и да су они мјесто поправљања кварили, нека њихова буде кривица и срамота, а не моја. Њима то не буде по вољи, и за то изиђемо пред кнеза Милоша на суд; он, кад саслуша обје стране, одговори – Вук има право: зашто би он примао на себе кривицу и срамоту туђег посла? А ви ако се не можете поуздати у себе да знате боље од њега, прођите га се и с његовијем послом заједно.”
   Пажњу кнеза Милоша затим су заокупиле Добрњчева и Абдулина буна и Вук се вратио у Беч. Ту га је чекао гневни митрополит Стратимировић. Први примери превода Јеванђељских одломака, које је Вук објавио у Додатку „Српских новина” 23. децембра 1821. године, Стратимировићу су послужили као повод да тужи Вука Угарској дворској канцеларији. Митрополит је тврдио да су ти одломци „сасвим нетачно преведени”, народним језиком и изразима какви се не помињу у пристојном друштву и врло су опасни за младе. Упозорава да би Вуковим преводом Свето писмо „било више искварено и унижено, него што би било изложено и објашњено”. Копитар је ову митрополитову пријаву назвао незаслуженом клеветом.

Преправљачи на цени

    Нов ударац била је вест да Вуков превод није имао среће у Русији, и то због „нове или Ваше ортографије”. Пише му такође да је песнику и научнику Атанасију Стојковићу понуђено да преправи Вуков превод, а да је он одговорио како му је лакше да све сам преведе него да поправља Вукове грешке.
    Због писма Лукијана Мушицког митрополиту Стратимировићу од 6. јануара 1822. године мисли се да је Стојковићево упошљавање био митрополитов захтев. Тим писмом Мушицки упозорава митрополита да спречи објављивање Вуковог Новог завјета јер не може бити користан по српску цркву зато што Вук није свештено лице и не влада грчким језиком. Уједно, предлаже му свој превод и образлаже важност да се оснује српска црквена штампарија у неком од фрушкогорских манастира, где би се такво издање могло остварити.
    Кад је Вука 1829. године кнез Милош позвао да преведе Наполеонов кодекс, лондонско Библијско друштво поново се заузело за издавање Вуковог превода. Кнез Милош је желео да за себе искористи Вуков углед у Европи, па је помишљао да му помогне. Послао га је на одсуство у Земун – да за то време преведе Свето писмо и на пролеће га објави у Петрограду, исто кад и Наполеонов кодекс.
   Вук је претпостављао да ће тај посао завршити почетком јануара 1830. године. Али, нада је била узапудна: 4. новембра 1830. године „најкњижевнији људи у Србији”, међу њима и Димитрије Давидовић и кнез Васа Поповић, које је Вук сматрао пријатељима, потписали су „мишљење о Јеванђељу које господин Вук Стефановић намерава да објави”, по кнежевом налогу, и практично осудили његов рад.

Уцене и забране

   Нови трачак наде био је писмени благослов владике Петра II Петровића Његоша од 9. октобра 1833. године, сведочанство којим „ми, доље потписани свједочимо” да је превод „на српски језик чист и правичан и да је наша воља и жеља да се поменути превод на свијет изда на ползу и душевно спасеније народа српскога”. Али, кад је 1836. године Вук покушао да приволи Његоша за материјалну помоћ, овај му је одговорио да „ћемо се други пут преко писма разговарати за ту ствар”.
    Све до 1845. године Вук није ништа предузимао поводом објављивања. Био је заузет сређивањем грађе прикупљене на путовањима по Црној Гори, Боки и Дубровнику. Такође, врло је могуће да је Вук чекао да сам прибави новац неопходан за штампање. Јер, живео је од ниске пензије све до 1844. године, кад је повећана на 400 талира, а кнез Михаило му одредио сталну годишњу помоћ од 600 талира за издавање књижевних и научних дела.
    Тек након тога Вук је могао да објави Нови завјет без ичије новчане помоћи. У децембру 1844. године поднео је бечкој цензури рукопис свог превода, а Фрањо Миклошич, цензор словенских издања, месец дана касније препоручио га је за штампу.
    Вук је одлучио да најпре одштампа књигу, па да је тек онда преда у Карловце митрополиту Рајачићу, који је наследио Стратимировића. Рачунао је на митрополитову наклоност према његовом раду. Али, и поред те накпоности и свега што је урадио за српску културу, Рајачић је ипак морао да поштује и мишљења српских богослова и просвећеног друштва. Тако је, можда и против своје воље, морао да затражи од мађарске канцеларије забрану Новог завјета. Обуставили су продају књиге, али и затражили да свој суд о преводу донесу тек кад се увере да превод садржи „места која би могла наводити народ на неморалитет”. Тако је све пренето с правног на књижевно поље, а разрешено је на сасвим неочекивани начин – мартовском револуцијом, која је укинула цензуру. Превод је угледао светлост дана 1847. године.

***

    Иако је ова одпука штампање Вуковог превода учинила законским, није утицала на мишљење цркве о њему, а нарочито не о новом правопису. Тек је повратак Обреновића у Србију променио околности: на предлог Малогоспојинске скупштине, 13. новембра 1859. године, донето је решење по коме се укида забрана уношења и штампања књига незваничним правописом. Четири године након Вукове смрти, 12. марта 1868. године, укинуте су и све забране писма које већ два века важи за савршеније на свету.