Чувамо ли планету?

МОДУ НАСУШНУ ДАЈ НАМ...

Није тајна да модна индустрија убрзано ради на трошењу залиха природе и уништавању планете. Како би све изгледало када би она нестала с лица Земље?

Сваке године модна индустрија потроши око 79 милијарди кубних метара воде – готово исто колико протекне преко Нијагариних водопада за годину дана – и у атмосферу испусти гасове стаклене баште чија је количина једнака око 1,5 милијарди тона угљен-диоксида, колико отприлике из својих ауспуха испусте сва возила у САД за исто време. Упркос својој погубности по околину, текстилна индустрија не само да опстаје већ из године у годину постаје све моћнија и значајнија. Људи у богатим друштвима све више воле да купују, носе и на Инстаграму постављају слике одевних предмета. Иако „зелени” због тога постају црвени од беса, поставља се питање шта би човечанство добило, а шта изгубило када би еколошко „коначно решење” за моду стварно могло да се спроведе у дело.

Рибе нико ништа не пита

    Стављање моде ван закона сигурно би уклонило тешко бреме са наше планете. Остало би више воде која се дотад користила за узгајање памука и бојење тканина, мање хемикалија из вештачких боја завршавало би у природи, обрадиво земљиште више се не би ђубрило и запрашивало пестицидима, те би временом постало незагађено, а затварањем индустријских постројења за израду одеће у атмосферу би се испуштало мање штетних гасова.
   Најпоразније по планету јесте то што мода непрекидно постаје све бржа: Европљани сваке године у своје ормане окаче 6,4 милиона тона нове одеће, готово двоструко више него пре само 20 година. У САД потрошачи у просеку купе нови одевни предмет сваке недеље.

   „Ношење одеће основна је људска потреба која постоји од праисторије. Одувек смо морали да се штитимо од хладноће”, објашњава др Марк Самнер, истраживач Универзитета у Лидсу који се бави одрживошћу модне индустрије. „Зато ће текстилна индустрија увек имати значајно место у људској цивилизацији.”
   Ипак, сами произвођачи одеће стварају само половину недаћа планете. Друга половина су потрошачи који су данас, у време интернета и друштвених мрежа, непрекидно изложени рекламама и под тим сталним притиском постепено мењају потрошачке навике, бесомучно купујући одећу која им, заправо, није потребна да би се загрејали.
   Шта раде са старом одећом коју су можда некада и обукли? Подаци говоре да сваки становник планете у просеку годишње избаци из ормана око 35 килограма старе одеће, а да око 85 одсто те одеће заврши на депонијама. Угљенични отисак те мрачне свакодневице могао би знатно да се умањи уколико би се велика количина старе одеће продавала као половна или поклањала у добротворне сврхе. Поставља се питање колико би жртава потрошачког, „рекламног” друштва у којем живимо, ужаснутих од превазиђености прошлогодишњих модела, уопште пристало да носи половну одећу? Вероватно не превише.
   Још један велики пораз за планету јесте и прање све те одеће, нарочито оне која уопште и није прљава. То не само да скраћује ионако кратак век одевних предмета, већ се у канализацију, а самим тим и у реке, мора и читав екосистем ослобађа огромна количина микровлакана од којих је велики део направљен од пластике – истраживачи су израчунали да после само једног машинског прања веша у отпадној води заврши око 700.000 микровлакана. Рибе нису баш одушевљене тиме.

Кад памук (о)гребе

   Нема сумње да би планета без моде била здравија. Ако бисмо сви почели да носимо прошлогодишње рите, уштедели бисмо атмосфери на милионе тона угљен-диоксида, али и пустињацима је потребно нешто да их греје у хладним зимским ноћима. У филму „Матрикс” из 1999. године сви људи који живе у 2199. години носе неугледне, небојене вунене дуксерице, модна ноћна мора која је последица рата са машинама.
   Ако би неко одлучио да забрани рад текстилној индустрији, можда би будућност стварно и могла тако да изгледа. У том случају владе би морале да се побрину за здравље својих становника, те би почеле да издају бонове за неку врсту једнообразних, практичних комбинезона које би становништво почело да носи уместо дизајнерске одеће, при чему би богатије државе вероватно могле себи да приуште и савременије моделе за своје становнике, попут панталона које рециклирају течност из зноја или дуксерица са уграђеним грејачима, док би сиромашни узоре за „државну одећу” тражили вероватно у „Матриксу”.
   Органски произведен памук вероватно би био први избор материјала, али Самнер сматра да би и у вези с тим требало добро размислити о дефиницији онога што називамо „органским”. Иако се у производњи таквог памука користе само природни пестициди и стајско ђубриво, и даље је потребно утрошити огромну количину воде како би се све те њиве наводњавале. Приступ који се данас примењује приликом узгајања памука разликује се од плантаже до плантаже. Неки произвођачи избацили су из производње отровне пестициде али користе вештачко ђубриво, други рециклирају воду али користе сва могућа хемијска средства, док има и оних који се строго придржавају еколошке одрживости али су њихови производи толико скупи да у конкуренцији са „хемичарима” немају шансе да освоје већи удео на тржишту.
   „Постоје разни модели онога што сматрамо добрим и прихватљивим”, каже Самнер. „Ипак, чињеница је да се у последње време улаже доста труда и рада како би се умањила штетна дејства текстилне индустрије на природу.”
   У случају законског укидања текстилних погона широм света, део људи који су ту запослени  сигурно би могао да нађе посао на државним плантажама памука, а и у фабрикама за производњу вештачких влакана: полиестер би сигурно био потребан и у будућности без моде, како би државни дуксеви могли да испуштају испарења и буду водоотпорни. Пластика која би се користила за то донела би процват још једној индустријској грани: рециклажи. Пластичне флаше и кутије у дистопијској будућности без моде могле би да постану сировине за производњу одеће, а за повећани обим производње биће потребно и више радника.

А ко сам онда ја?!

    Одећа је постала много више од крзна убијене животиње које носимо да се не бисмо смрзли. Она говори много о нама: о нашем друштвеном положају, имовинском стању, музичком укусу, чак и о нашој личности. С друге стране, др Марија Макинери-Валентин са Данске академије лепих уметности сматра да у људском друштву увек постоји клацкалица између тежње да се изрази јединственост и тежње да се припада групи:
   „Иако волимо да испричамо сопствену причу, увек се трудимо да то урадимо на начин који ће бити у границама онога што је друштвено прихватљиво.” Дакле, људи по својој природи желе да се истакну и издвоје из гомиле, а у свету без моде, бунди од 100.000 евра и поцепаних фармерки од пет евра, то ће бити знатно тежи задатак.
   Ипак, детаљи су оно што чини разлику. Затвореници и војници принуђени да носе униформе воле да промене пертле на ципелама, зашију другачије дугме или изврну крагну на одређени начин како би истакли своју индивидуалност. Да не помињемо децу која у школи морају да носе школску униформу, коју украшавају беџевима, оловкама и другим ситницама.
    Један од добрих примера како би све то могло да изгледа у будућности пружа Северна Кореја. У тој земљи забрањене су фармерке, мини сукње и све тканине дречавих боја. Многи становници имају само неколико одевних предмета у орманима, а већина и не жели да се изгледом издваја од осталих пошто би такво понашање могло да се протумачи као сумњиво. Резултати једног тамошњег истраживања спроведеног 2018. године показали су да је таква тежња за једнообразним облачењем у највећој мери последица притиска околине да се сви облаче на исти начин. Људи заправо не желе да изазивају остале облачећи се другачије.
    Но, истраживање је обухватило и 11 жена које су пребегле у Јужну Кореју. Пото су освануле у Сеулу, оне су доживеле огроман културни шок, нарочито у погледу тога колико је одећа њихових некадашњих сународника откривала делове коже. Веома брзо су почеле да „уче” како се одева у тој земљи, да се изгледом не би издвајале од осталих.
    Да ли би у тој будућности без нових колекција за јесен и зиму људи стекли навику да се не издвајају изгледом од сународника и да ли би одећа на тачкице допринела да се међу њима развије осећај јединства? Самнер сматра да би то било више налик атмосфери страве и ужаса из Орвелове „1984”:
    „Као што је и Орвел добро приметио, без испољавања сопственог идентитета нема ни самопоуздања. Да мода нестане, то је управо оно што би се догодило.”

Класне разлике

    Осим у случају мудријих и разборитијих богаташа, мода је одувек била јасан показатељ класних разлика. Ако бисте у будућности и ви и чланови породице Ротшилд носили исте владине комбинезоне, да ли би то значило да је друштво постало уравнотеженије и да су класне разлике постале мање? У елизабетанско доба, у другој половини 16. века, постојали су закони који су одређивали ко сме да носи одећу којих боја, као и то колико велики сме да буде чувени оковратник, у зависности од тога ком друштвеном сталежу неко припада. Грофови, витезови, барони и њихови најстарији синови уживали су у сомотским тканинама протканим златом, док је мање богатима била забрањена таква „неумереност  изгледа”.
   Данас, као и у елизабетанско доба, богаташи воле да имају скупе одевне предмета како би осталима приказали своје богатство и друштвени положај. Истраживање које је 2017. године спроведено у Аустралији показало је да жене од 19 до 34 године старости купују маркирану робу са жељом да прикажу свој друштвени положај и да се издвоје из гомиле. С друге стране, резултати истраживања спроведеног следеће године указали су на постојање такозваног „Аберкромби и Фич” механизма: мушкарци које је на уласку у продавницу поздравио и с њима попричао атлетски грађени продавац куповали су одевне предмете у просеку двоструко скупље од оних које су куповале жене које је поздравио исти продавац. Истраживачи су закључили да су мушкарци имали подсвесну или свесну жељу да покажу набилдованом продавцу ко је доминантни члан друштва.
    Шта би се догодило када одједном више не би било скупоцених дизајнерских марки и чарапа од 1.000 евра? Иако је лепо мислити да би то означило почетак неког новог и равноправнијег друштва, не сме се сметнути с ума да ће богаташи увек наћи начин да покажу свој друштвени положај.
   „Мислим да би било веома тешко потпуно укинути моду чак и када би у том погледу постојали јасни закони”, сматра Самнер. Можда то значи да би „постмодни” свет изгледао као неки еколошко-елизабетански мутант: богаташи би имали право да носе и велике оковратнике од органског памука.

Модерни аватари

   Наравно, дигитални свет је непрегледна ризница најнеобичнијих решења. Није тешко замислити да у стварном свету носимо рите, а да у дигиталном на своје фотографије налепимо бунде, дизајнерску одећу и накит вредан стотине хиљада евра: уосталом, нешто слично свакодневно се догађа с фотографијама са летовања на друштвеним мрежама на којима се сви бесомучно проводе, да би после годинама враћали кредите или позајмице и штедели на храни.
   Такође, технологија „дигиталне моде” већ постоји: у игри „Фортнајт” корисници могу да купују такозване „коже” и плаћају их стварним новцем. На тај начин, кроз изглед ликова који их представљају, показују другим играчима сопствену индивидуалност. Истраживање спроведено 2016. године на Егејском универзитету у Грчкој показало је да мода у рачунарским играма као што су „Ворлд ов воркрафт” или „Симс” често има исту улогу као и у стварном свету: служи да би се приказала сопствена личност, али и да би се остварио друштвени додир са корисницима у истим друштвеним, културним или поткултурним групама.
   Неки људи удешавају своје аватаре тако да подсећају на њихов сопствени изглед у стварном животу, док им други прилагођавају појаву како би створили боље и унапређене верзије себе. Ослобођени ограничења тела и тканина, аватари тако могу да постану екстравагантни колико нам машта допушта, а њихова одећа може да одише бојама, богатством или поруком.
   Ако бисмо у будућности на Инстаграму могли да постављамо само сопствене фотографије у сивим, социјалним комбинезонима, вероватно бисмо на друштвеним мрежама давали одушка сопственим жељама и правили аватаре, а можда бисмо их слали и у виртуелне канцеларије да колеге гледају њихов живописни изглед уместо нашег једнообразног. Ако се седећи на каучу у комбинезону убаците у конференцијски разговор, можете да у „допуњеној стварности” на екран, уместо слике с камере, убаците неки аватар који ће носити одећу суперхероја или пословно одело од неколико хиљада евра.
   „То би чак имало и смисла”, сматра Марија Макинери-Валентин. „Више не бисте морали да свако јутро стојите пред орманом и смишљате шта ћете да обучете.”

Број: 3545 2020.
Аутор: Припремио Срђан Николић