Необична операција у Београду

МИЛОЈЕ ИЛИ МИЛОЈКА, ПИТАЊЕ ЈЕ САД

Годинама је породица Аврамовић из села поред Прокупља крила тајну, а њихово дете није знало ни шта ће ни куда ће са собом. Да л’ у панталоне ил’ у сукњу...

Још пре оног Првог рата, тачније 1911. године, једна жена се порађала како треба, док беба није заплакала. Из куће су унезверене истрчале жене које су помагале током порођаја. Родитељи, очајни. Мајка је заклињала присутне да никоме не говоре чему су сведочили. Наиме, дете није било ни мушко ни женско. А било је и једно и друго. И добило је име Милоје.
   Годинама нико у селу ништа није знао о том чудном случају. Оне жене су се држале заклетве, а мали Милоје је живео као и било који други дечко. Носио је мушко одело, ишао за стоком, дружио се с дечацима. Једино је избегавао одласке на купање у реци. Сви су га сматрали за мушкарца, звао се Милоје, понашао се као мушкарац. Али, осећао се некако нелагодно.

    Око седамнаесте године природа је обавила своје. Глас му није био дубок као код другара, мушки јелек полако је постајао тесан. Још када би остали момци одлазили у коло, очијукали с девојкама, Милоје се још више повлачио у себе. Стајао је по страни, не знајући да ли је мушкарац или жена. Његова браћа нису знала ништа о томе, док су отац и мајка ћутали као заливени. Сакривали су „срамоту”, надали се да ће нешто тек тако да се догоди. Утом је стигао и позив за регрутацију.

Ништа од војске

    Како то бива, прегледали су га војни лекари. Наредник из регрутне комисије сит се исмејао и лупио печат који је Милоја Аврамовића означио трајно неспособним за војску. А знало се, ко није за војску, није ни за женидбу. Помишљао је Милоје да прекрати себи муке. А онда је ипак смислио нешто друго.
    Одвео је у Прокупље овна и продао га. Онда се упутио ка ординацији једног лекара. И пред самим вратима се нећкао да ли да настави, плашио се да ће цео свет да дозна за његов случај. Ипак, одважио се и ушао. Лекар се одмах оградио да је случај превише сложен за њега, те би било боље да потражи неког познатог хирурга који може да га ослободи или мушкости или женскости. Милоје се вратио у село. И даље је ћутао, крио колико год је могао. То му је и полазило за руком све док није напунио двадесет и пет година. Онда се ко зна како по селу рашчуло да је Милоје можда Милојка. Другови су почели да га исмевају, девојке су се подгуркивале и кикотале када би га угледале. Милоје се још више повлачио у себе. Ствар су пресекла његова браћа. Решили су да продају нешто стоке и земље и помогну брату. Или сестри, како год. По савету прокупачког лекара запуцали су за Београд, у најбољу клинику и код најбољег хирурга.

Лекари на мукама

    Незнано како, експедицију из Горње Бреснице у некој београдској кафани затекао је и новинар „Политике” Момчило Мома Јојић. Било је то почетком октобра 1937. године. Познатом репортеру запао је за око младић који је углавном седео с главом међу рукама. Повела се прича у којој је Милоје изразио своју највећу жељу. И једину. Жели да буде мушкарац, и ништа друго. А ако подухват не успе? Онда ће да се убије. Браћа су га смиривала, говорила да ће све да буде како треба. Нашли су најбољег хирурга. Ту ноћ Милоје није тренуо.
    Раном зором су га одвели у санаторијум доктора Живковића. Операција је заказана. Инструменти искувани. Главни хирург, чувени Вукота Божовић, чекао је. Милоја и његове у стопу је пратио и Јојић.
    Новинар је успео некако да се увуче у собу и обиђе невољника. Овај се женским гласом јадао да још чека, да се нада да ће да га пребаце у салу сваког тренутка. Божовић је био прилично резервисан. Јојићу није пошло за руком да извуче од њега било шта више од изјаве да је случај сложенији него што се мислило, да је у питању прави правцати медицински феномен.
    Лекар још није био сигуран да ли код њега постоје и мушке и женске полне жлезде, па морају да се обаве додатни прегледи. Најмања тешкоћа је да се отклоне мушка обележја, па да Милоје постане жена. На напомену Јојића да младић заправо жели да буде мушкарац и ништа друго, лекар је одмахнуо руком. Није важна његова жеља, већ право стање. А он, лекар, не жели да ризикује. Стога се захват одлаже. Јојић је поново успео да сазна термин. Сутрадан у осамнаест часова.

Новинари у акцији

   Тачно у заказано време новинар се појавио у санаторијуму. Поново је успео да се ушуња у собу у којој је лежао Милоје. За дивно чудо, младић се није плашио. Као да је једва чекао да се све заврши. Браћа су се вратила у село, Београд је скуп, а новца је почело да понестаје. Јојић се шуњао по санаторијуму. Сви су чекали доктора Божовића, који је отпутовао у Пожаревац, да вештачи на неком суђењу.
    Када је коначно стигао, лекар је био скрхан од умора. Јојић га је салетео, али је овај поново био тајновит. Како је штуро изјавио, младог сељака-сељанку прегледало је десет лекара у последња двадесет и четири сата. И несумњиво су утврдили да има и мушке и женске одлике. Још већају, вагају шта им је чинити. Све се одлаже за сутра. У десет се доноси коначна одлука, па, ако све буде како треба и лекари се сложе, захват следује у једанаест.
   Нешто пре једанаест сати следећег дана Јојић се с фото-репортером поново пробио до болесничке собе. Описао је младића плаве, кратке косе који се готово стопио с јастуком. Поново је нагласио да се не плаши, од јутра су га водали на неко „сликовање”, пуштали су и неку струју. Сестра је објаснила да је у питању рендген. Милоје је закукавао да је гладан. Сестре му дају само чај, а да му је да глоцне мало ’леба...
    Болничарке су брзо нахрупиле у собу. Новинар се сетио да погледа на сат. Било је тачно једанаест сати. Изгледа да су се доктори сложили. Неколико минута касније појавила се друга сестра, која је рекла да се захват ипак одлаже. Милоје је био готово сломљен, на ивици да одустане и врати се у село. Сви су га тешили, кад је у собу поново хрупила група болничара. Речено им је да га спремају за захват. И то одмах. Новинарима више није било место у соби, па су их сложно избацили напоље.
    Док су размишљали шта им је чинити, Јојић и фото-репортер угледали су неког студента медицине. Овај им је објаснио да је добио дозволу да присуствује захвату. Јојић је почео да га убеђује да их представи као колеге. Студент се нећкао. Док га је новинар наговарао, фото-репортер је тражио нешто што би могло да их маскира. Беле мантиле, на пример. Нигде ничега. Утом је и студент преломио и пристао. Све за љубав науке, наравно. На брзу руку научили су неколико стручних израза на латинском, ако их неко приупита за мишљење. Вероватно неће бити потребе, али злу не требало.
    Док су се надгорњавали и убеђивали, болничари су провезли Милоја на колицима. Све је било спремно. Јојић је видео како лекари перу руке и везују беле маске преко уста.

Помоћ с неба

   Однекуд с првог спрата допирали су звуци џеза. Дружина састављена од новинара и фото-репортера на челу са студентом медицине одважно је наставила ка операционој сали. Овај последњи је закуцао, без премишљања. Отворила им је сестра. На сву срећу, није имала част да их упозна. А није имала када да се бакће са студентима. Само им је додала беле мантиле и убацила их у салу.
   Док су закопчавали мантиле „са триста закачаљки”, умало да цео план пропадне. Неко од лекара почео је сумњичаво да загледа бркове фото-репортера. Нису баш деловали студентски. Срећа њихова, па постоје студенти који студиозно изучавају науке, по десет година.
    Захват је убрзо почео. Јојић је приметио да др Вукота Божовић и његови помоћници раде врло ужурбано. Операциона сала била је пуна колега-хирурга, који су са живим занимањем пратили његов рад. У почетку новинари су се држали углова, колико да не сметају и не упадају у очи. Гледали су како шкљоцају маказе и како помоћнице додају инструменте. Моми Јојићу је поглед у тренутку одлутао кроз велики прозор. Видео је велики бомбардер који је кружио над Београдом. Схватио је то као добар знак.
    Брзо се фото-репортер одважио и искорачио из ћошка. Некако је испетљао фото-апарат испод белог мантила и почео да шкљоца. Прво поиздаље. Када је схватио да га нико не избацује из сале, чак и не обраћа пажњу, пришао је малтене до стола. Тамо је сестра држала Милојеву главу. Све остале главе биле су погнуте. Одједном, из лекарске групе се издвојио један и пришао „студентима”. Ови су се поплашили. На брзину су се присећали оних латинских израза. Ипак, овај их је готово изгрлио. Потпуно задивљен причао је како управо присуствују чуду, да је Милоје малтене деведесет одсто жена. И да га управо „преправљају” у мушкарца. Новинари су чули како доктор Божовић говори нешто слично. Милоју је најважније да буде мушкарац и то управо и постаје.
    Руке у рукавицама додавале су маказе, пинцете, вату, газе. Ради се брзо, готово механички. Новинарима не изгледа као да лекари ово раде први пут. Све је некако рутински. Нико не проговара. Казаљака на сату клизи. Прошло је скоро сат времена од почетка захвата. Др Вукота Божовић извадио је материцу. Захват су привели крају као и било који други. Као да се ради о вађењу слепог црева или зашивању најобичније посекотине.

Сад у коло

    Ипак, да захват није био лак сведочило је стање главног хирурга неколико минута после. Божовић се једва држао на ногама. Једва је прозборио да Милоје сада с пуним правом може да носи то име. Постао је мушкарац. Јојић је само питао:
   – Младожења?
   – Бећар! – одговорио је Божовић.

   Сестре су брзо пребациле Милоја у собу. Сутрадан, посетио га је Јојић. Милоје је био потпуно миран. Видело се да трпи болове, али му је лекар објаснио да тако мора. Најважније је да је све окончано баш онако како су замислили. Неколико недеља касније отпуштен је из болнице. Кажу да није било срећнијег од њега када су му саопштили да се враћа у своје село. Нека људи причају шта год им падне на памет, али он коначно може уздигнута чела у коло. Још и ако наусница почне да му гарави!

Број: 3564 2020.
Аутор: Немања Баћковић
Илустратор: Драган Максимовић