ЖИВОТ ПИШЕ ДРАМЕ

МЕСЕЧАРЕЊЕ ПО ДИВЉИНИ

Пробудило га је купање у леденом потоку. Тек онда је схватио да није у шатору у коме је заспао...

Када је шездесетшестогодишњи Роб Лингрен отворио очи, ништа није наликовало шатору у коме је заспао те ноћи, последњег дана октобра прошле године. Последње чега се сећао било је како улази у врећу за спавање, затвара је и тоне у сан. А сада је стајао, усправан, усред недођије. Био је окружен дрвећем, шума и тама свуда около. Како није имао контактна сочива, могао је да види само сенке и обрисе. Сасвим довољно да схвати да је изгубљен. 
   Још је био бунован. Упињао се да види било шта што није дрвеће. Откуд он ту, куда да иде? Запазио је гребен право напред и запуцао на ту страну. Нешто му је говорило да ће тамо наћи одговоре на сва питања. А и ватру, да се огреје. Мора да има неких кућа горе.
   Само што је закорачио ка гребену, саплео се о неку грану. Лицем је пљуснуо у поток. Потом је готово потпуно заронио у ледену воду. Батргао се, покушавао да изрони. Једва се искобељао и дотетурао на другу обалу. Ледено купање макар га је разбудило, довољно да схвати да на гребену нема никаквих кућа. Унаоколо није било ничега. Километримама около, заправо. Коначно је схватио да је потпуно сам. И да је у огромној невољи.
   Роб није месечарио макар пола века, или се тога није сећао. То је вероватно била последња ствар која му је била на уму када се са сином дан раније упутио у Национални парк „Френк Черч” у Ајдаху, САД. Отац и син одлазили су једном годишње на логоровање. Сада су нашли место недалеко од месног пута којим је ретко ко пролазио. Пред спавање су причали, попили по неколико пива. Крај октобра је хладан у Ајдаху, па је Роб заспао у дугачким гаћама, вуненим чарапама и мајици дугачких рукава. Следеће је било оно буђење у тами и купање у леденом потоку.

Завукао је руке у мајицу. Покушавао је да се загреје. Обрглио се. Рукави су већ били крути, готово да су се заледили. На надморској висини од 2.400 метара било је неколико степени испод нуле. Вунене чарапе уопште нису помагале. Без ципела, ноге су му мрзле. Болело је. Ипак, тај бол је имао једну добру страну. Скретао му је мисли с онога чега се највише плашио, смрзавања на смрт.
   Роб није био сигуран колико је далеко одлутао од шатора, нити у ком смеру. Потражио  је сопствене трагове, без сочива и по мрклом мраку. Одлучио је да следи терен, да крене низбрдо, па ће свакако да набаса на неки пут. А где је пут, ту су и аутомобили.
   Неколико минута касније обрео се на прашњавом друму. Није знао да ли је то онај поред кога су поставили камп, још мање куда води. Свеједно, одлучио је да хода у једном смеру. После неколико стотина метара схватио је да је шума све гушћа. Нигде знакова присуства људи, а камоли његовог логора. Вратио се, потом ходао више од километра на другу страну. И даље ничега на видику. Само дрвеће. И сенке. Био је мокар, промрзао, а одећа је већ бивала крта од леда. Полако је стигла и паника. Ипак, адреналин га је гурао ка кампу. Само још када би знао где је. На коју страну?
   Ишао је тим земљаним друмом два или три километра, све док није прешао преко гребена. Терен му се учинио познат, на сличном месту су поставили шаторе. Као да се сећао околине. Залазио је по шибљу, скретао с пута. Као да нико туда годинама није прошао. Чак ни у даљини није видео ватру, осетио дим. Ништа.

Стално је убеђивао себе да мора да настави да се креће. Ако стане, ту ће и да остане. Заувек. Ако је на правом путу, десетак километара низбрдо је петља ауто-пута. Пешачење ће да одржи телесну температуру и помогне му да преживи. Требаће му седам или осам сати, а до тада ће свакако да сване.
   Покушавао је да стисне зубе, али није успевао. Цвокотао је, потпуно без сопствене воље. Имао је утисак да се усред шуме чују једино његови зуби. Носиле су га мисли о топлоти Сунца које ће у једном тренутку да се појави изнад крошњи. Тај тренутак јесте далеко, али мора да преживи.
   Смрзнута одећа већ му се лепила за кожу. Да све буде горе, хладан ваздух се завлачио између слоја платна и тела. Оштро камење одавно је исекло чарапе и сада је посртао при сваком кораку. Уз псовање на сав глас. То му је некако и помагало, држало му је мисли подаље од оног најгорег. Замислио је да је на маратону. Мора да настави даље, корак по корак.

После сат или два, дебело иза поноћи, Месец се коначно појавио иза дрвећа. То му је била потврда да се упутио ка југозападу. На правом је путу, или је макар тако мислио.
   С месечином и исцрпљеношћу стигле су и самообмане. Роб би свако мало угледао некакве куће пред собом. Повремено би се затрчао ка некој. Заклео би се да осећа мирис дима. Стотинак метара даље схватио би да нема ничега, само дрвеће.
   Наставио је да табана. У једном тренутку укопао се у месту. Крдо јелена прелазило је пут, неколико метара испред њега. Померио се мало у страну и гледао их. Нешто ту није било у реду. Много је животиња испред њега, а не чује ниједан једини звук. И никако да пређу пут. Као да их је на стотине. Полако се приближио крду, само да би схватио да је у питању још једно привиђење. Шта ли ће следеће да се прикаже?
   Већ је почео да се пита да није у питању само ружан сан. Да није још у врећи за спавање? Штипао се, лупао шамаре сам себи. Болело је, без обзира на обамрлост од хладноће. Нажалост, био је будан. И на ивици да одустане, сручи се негде поред пута и склопи очи. Да их више никада не отвори. Наставиће још мало низбрдо, тек колико буде могао да издржи.
   Прошло је још неколико сати, ноћ је била на измаку. Роб се више котрљао него што је корачао. Ишао је и четвороношке. Привиђења су била све чешћа и животнија. Готово да је могао да опипа куће, људе, да осети ватру. У једном тренутку је могао да се закуне да се опекао на отворени пламен. Убрзо је схватио да је само посекао руку на оштру стену поред пута.

Када је угледао ауто-пут, био је убеђен да је реч о још једном привиђењу. А тек за камперско возило које је видео неколико стотина метара даље, у неком шумарку? Самообмана, без икакве сумње. Ипак, није му било друге до да крене у том смеру.
   Неколико минута касније учинило му се да види обрисе људи. Викао је, сакупио последњу снагу да потрчи. Срушио се после неколико корака. Када је видео непозната лица изнад себе, био је готово сигуран да су то последња привиђења, она предсмртна. А када су му се незнанци обратили, чудио се како их разуме. Питали су ко је, одакле је, откуд ту. Тек када су га унели у камп-возило, схватио је да није мртав.
   Испоставило се да су незнанци вече пре прошли поред Робовог логора. Чак су се поздравили. Пола сата касније, стигли су на то место. Убрзо се појавио и Робов син. Тражио је оца целог јутра. Ушли су у аутомобил, стуштили се ка болници. Роб је тражио само једно. Да се укључи грејање.