ЖИВОТ ПИШЕ ДРАМЕ

МАЛА ЗИМСКА ИГРАНКА

Џип породице Џонс забо се у смет, подалеко од главних путева, на месту на коме и без снега нема много пролазника

Тридесетогодишњи Џим Џонс из Колумбуса у Охају, САД, недељама је планирао краћи пут. Коначно је одлучио да крене 18. децембра прошле године. Јесте да је зима, али ништа није наговештавало посебне непогоде. Зато се на пут спремила и његова жена, Џоан, а решили су да поведу и најмлађег члана породице, осмомесечну бебу Клејтона. Нису волели да се раздвајају, а и план је био да скокну до Џимових рођака у месту удаљеном педесетак километара, преноће и врате се назад.
   Међутим, два дана пред пут исток САД погодила је снежна мећава. Џонсови су неко време размишљали да ли да одгоде путовање. Са свих страна затрпавали су их вестима о ветру који ствара наносе, леду , саветима да нико не креће на пут без преке потребе. Муж и жена одлучили су да ипак крену, није далеко, а и њихов џип може да се пробије кроз олују. Спаковали су најнеопходније, да им се нађе успут, Џим је дао гас, и изашли су на ауто-пут.

Свега неколико километара по изласку из Колумбуса схватили су да то путовање можда и није била добра замисао. Ветар је наносио снег, возила су милила, а брисачи готово да су изгубили функцију. Нагнут над воланом, Џим је био усредсређен на то да се на забије у возило испред. На задњем седишту Џоан је успављивала бебу ушушкану у ћебе. Одједном је Џим нагазио на кочницу. Испред њих се стварала огромна колона возила и, што је најгоре, сви стоје. Није смео да гаси мотор, а од неког колеге возача чуо је да се негде напред десио удес, ланчани, и да су возила зато заустављена. Ни полицајци не знају када ће моћи да се прође пошто тешка возила, предвиђена за превоз олупина, не могу да се пробију по олуји.
   Џим је размишљао шта им ваља чинити. Не може да чека, ко зна када ће пут бити отворен. Неће ни да се врати у Колумбус сад када су већ кренули. Сетио се неког споредног пута. Прошао је то искључење, али вратиће се. После неколико километара вожње опет се вратио на главни пут, баш иза места на коме је било закрчење. Изнео је предлог Џоани и она се сагласила.

   Брже-боље је окренуо возило. Имао је среће, иза се још увек није направила гужва. Изашли су на тај споредни пут, а прва три километра вожње прошла су без сметњи. Из неког разлога, било је мање наноса. Међутим, убрзо је схватио да то и није била добра замисао. Ветар се појачавао, наноси су били све већи, а пробијање све теже. Џим је морао да користи погон на сва четири точка. Убрзо се, поред лавине псовки, у кабини зачуо и детињи плач. Дечак се пробудио. Нема им друге, него да се врате на главни пут. Тамо макар има људи, па нека чекају колико год да треба. Ма неће ни да чекају, враћају се кући. Само да прођу следећи смет. Џиму се учинило да иза види проширење на друму, таман да окрене џип.

Залетео је тешко возило и прошао кроз нанос снега. Ту је стварно била зараван, заветрина. Помислио је да им се срећа коначно насмешила. Не задуго. Возило је проклизало и готово прелетело то проширење. Џип породице Џонс забо се у смет, подалеко од главних путева, на месту на коме и без снега нема много пролазника.
   Џим је брзо погледао да ли је женом и бебом све у реду. За дивно чудо, Клејтон није плакао. Смејао се. То је и супружнике натерало да се осмехну. Само, шта даље?
   Човек је изашао напоље, да би схватио да се мећава појачава. Од усковитланог снега сада се буквално није видео прст пред оком. Хтео је да се пробије до пута, али је одустао већ после неколико метара. Схватио је да нема појма у ком правцу мора да иде. Свуда само бела пустиња. И хук ветра.
   Вратио се у кабину. Унутра је било топло, ако ништа друго. Али, колико ће издржати? У резервоару нема превише бензина. Чим мотор престане да ради, смеши им се смрзавање. Морају да крену ка путу, хтели-не хтели.
   Џим је ову одлуку одлагао колико год је могао. Свако мало је гасио мотор, да уштеди гориво. Ипак, и тих неколико минута су били довољни да се кабина охлади. Бебу су умотали у ћебе, у јакне, у шта год су могли. Нашле су се и неке крпе. Клејтон је мало дремао, мало плакао. Његови родитељи су се загледали, а нико није смео први да предложи да ипак крену кроз сметове. Мотор је радио готово на испарењима горива. Више није било времена. Мобилни телефони немају сигнал, ништа од навигације и лоцирања. А најгоре од свега је што не могу да јаве да им је неопходна помоћ.
   Одлучили су да крену.

Клејтона су замотали као пакет. Скафандер, ћебе, па све повезано крпама. Само да беба може да дише, остало није важно. Џим је сву храну потрпао по џеповима, а то није било много. Неколико чоколадица и кеса чипса. Батеријска лампа, упаљач и такозвани мултиалат. Можда затреба.
   Напустили су кабину. Ветар брише, не стаје. Напред Џим прти снег, а за њим Џоан носи дете. Правац је он одредио. Више на срећу, пошто се баш ништа није видело. Таман што помисле да су на правом путу, да је спас надохват руке, схвате да нису прешли више од три-четири стотине метара. А за то им је било потребно два сата. После се испостави да су забасали на потпуно супротну страну. Све више се удаљују од ауто-пута. Вратили су се до џипа, да се макар мало одморе. Онда опет у сметове. Снег још већи.
   У тим покушајима затекла их је и ноћ. Температура све нижа. Џонсови су одлучили да више нема повратка, кренуће на страну за коју обоје мисле да је права. Колотрази су се одавно изгубили, да би могли да их следе. А ако се стално враћају, нигде неће стићи. Зато, само право, негде морају да изађу.
   Два сата касније Џиму се учинило да види обрис нечег великог. То му је дало снагу, мора да је нека кућа или нешто слично. Махнито је разгртао снег и убрзо се пробио до стена које су правиле малу пећину. Макар мало да се заклоне и предахну, до јутра. Само када би имао нешто да заложи. Испретурао је џепове, али ништа није било употребљиво. Онда је Џоани синуло. Додала му је резервну пелену, коју су понели за Клејтона. Џим је извадио пуњење и лако га запалио. Одозго је набацао гранчице, нађене међу камењем. Ватра је убрзо осветлила пећину. И топлота је прострујала, што им је било најважније. Дремали су на смену.

Чим се разданило, одлучили су да крену даље. Мећава као да је мало малаксала, али је ветар и даље носио снег. Ватра је утихнула, више није било ничега што би могло да се заложи. Опет у сметове, нема им друге. Џемс прти, руком заклања очи, а Џоана с Клејтоном за њим. Дете је ставила у недра, испод своје јакне. За дивно чудо, малишан се не чује. Миран је, као да му је све веома забавно. А одраслима се чини да су прошли сати како су кренули из пећине.
  Ни сами нису знали колико су одмакли. Ауто-пута нигде на видику. Џоана је онда с њихове леве стране спазила нешто што је наликовало грађевини. Чинило се да није далеко. Кренули су ка том обрису, па шта год он био. Испоставило се да се заиста ради о кући. И то не једној, него три. Одавно напуштене колибе, на којима је стакло на прозорима неким чудом остало читаво.
   Џим је лако провалио врата. Унутра су затекли намештај, конзерве, ко зна када ту остављене, и најважније, дрво. Запалили су ватру на ложишту. Сада могу да сачекају да невреме прође, макар су на безбедном и топлом. Обоје су се готово срушили од умора. И Клејтон је задремао.
   Џима је пробудила звоњава мобилног телефона. Мислио је да сања. Не, телефон је упорно звонио. Сигнал се поново појавио! Био је то његов брат. Објаснио је где су, колибе, околину. Неколико сати касније, чули су грмљавину машина којима су спасиоци дошли по њих. Пребачени су у болницу, само да би тамо схватили да, осим мањих промрзлина, других повреда нема. А беба Клејтон нема чак ни кијавицу.