За читање и уживање - Радјард Киплинг

МАЧКА КОЈА ЈЕ ХОДАЛА САМА

Претворите се у уши и слушајте, вољени моји, јер ово се догодило давно, када су домаће животиње још биле дивље. Пас је био дивљи, Коњ је био дивљи и Крава је била дивља, као и Овца и Свиња... Све те животиње ходале су саме у Мокрој дивљој шуми. Од свих дивљих животиња најдивљија је била Мачка. Свуда је ходала сама, а сва места била су јој налик једно другом.

Наравно да је и Човек био дивљи. Све док није срео Жену, која је рекла да јој се не свиђа његов дивљи начин живота, Човек није почео да се припитомљава. Жена је по пећини просула чист песак и запалила ватру, а на улаз је окачила кожу дивљег коња. Човеку је рекла:

– Драги, када улазиш у пећину, обриши ноге. Од сада ћемо бринути о дому.

Те ноћи су, драги моји, њих двоје јели овчије месо испечено на ужареном камењу, зачинивши га дивљим луком и дивљим бибером. Човек се после тога срећан испружио испред огњишта и заспао, док је Жена остала будна чешљајући косу. Окретала је у руци оглодану овчију плећку и посматрала чудне белеге на њој. Бацила је на ватру још дрва и произвела чаролију. Била је то прва светска чаролија. А далеко у Влажној шуми окупиле су се све животиње и са сигурне удаљености посматрале су ватру. Дивљи Коњ је први проговорио:

– Пријатељи и непријатељи моји, зашто су Мушкарац и Жена запалили ватру у пећини? Да ли ће нам она учинити нешто нажао?

Дивљи пас подигао је увис своју дивљу њушку, намирисао печену овчетину и рекао:

– Идем да осмотрим шта се дешава. Мачко, пођи са мном!

– Ни случајно. Ја сам Мачка која хода сама и сва места су ми налик једно другом. Не идем с тобом.

– Онда нас двоје никада више нећемо моћи да будемо пријатељи – рекао је Пас и отрчао до пећине. Чим је мало замакао, Мачка је помислила:

– Сва места су ми слична. Зашто не бих отишла у пећину и видела да ли ми се тамо свиђа?

Шуњајући се, нечујно је ушла у пећину и сакрила се где нико није могао да је примети. Пас је њушком одгурнуо разапету кожу на улазу и, осећајући мирис овчетине, ушао је у пећину. Жена се, и даље држећи у рукама плећку, насмејала и рекла:

– Ево, стиже први. О, дивље биће које стижеш из дивље Влажне шуме, шта желиш?

– О, Непријатељу и Жено, шта то тако добро мирише? – рекао је Пас.

Жена је дохватила печену овчију кост, бацила је дивљем Псу и рекла:

– Дивље биће из Дивље шуме, пробај ово!

Дивљи Пас је зграбио кост. Пошто је била укуснија од било чега што је дотад пробао, рекао је:

– О, Непријатељу и Жено мог Непријатеља, дај ми још једну.

– Дивље биће из дивље шуме, ако дању помогнеш Човеку у лову, а ноћу чуваш пећину, даћу ти костију од печења колико ти душа пожели.

– Охо – помислила је Мачка у себи слушајући Жену. – Ово је врло мудра Жена, али не толико мудра колико сам ја.

Пас је ставио главу у Женино крило и рекао:

– О, мој Пријатељу и Жено мог Пријатеља, помоћи ћу Човеку да лови дању, а ноћу ћу чувати пећину.

Мачка је помислила како је ово један веома неразуман пас и, машући репом, вратила се у дивљу шуму и наставила да хода сама. Али, оно што је видела никоме није открила. Када се Човек пробудио, упитао је Жену:

– Шта овде ради дивљи Пас?

– Није то више дивљи Пас, већ наш први Пријатељ, који ће нам остати веран занавек. Кад кренеш у лов, поведи га са собом.

Наредне ноћи Жена је из питомих удолина исекла нарамке свеже траве и осушила их поред ватре. Мирис траве ширио се пећином. Онда је Жена села поред улаза у пећину и, поново држећи у руци плећку, извела другу чаролију. Била је то друга светска чаролија по реду. Животиње окупљене у дивљој шуми питале су се шта се догодило с дивљим Псом. Напокон је Коњ зањиштао:

– Идем да видим зашто се Пас није вратио. Мачко, пођи са мном.

– Ни случајно. Ја сам Мачка која хода сама и сва места су ми налик једно другом. Нећу поћи с тобом.

Ипак је нечујно у стопу пратила Коња. А потом се сакрила у пећини, одакле је све могла да види и чује. Када је Жена чула бат коњских копита, насмејала се и рекла:

– Ево другог. Дивље биће из дивље шуме, шта желиш?

– О, Непријатељу и Жено мог Непријатеља, где је дивљи Пас?

– Дивље биће из дивље шуме, ниси ти дошао у потрагу за Псом, већ те је привукао мирис свеже траве.

– У праву си – рекао је Коњ замахујући гривом. – Дај ми да једем.

– Дивље биће из дивље шуме, сагни главу и прихвати да носиш оно што ти дам. Ако пристанеш, три пута на дан даваћу ти да једеш свежу траву.

Дивљи Коњ је погнуо главу, а Жена му је на леђа ставила огромну кожу. Коњ је зањиштао:

– О, Господарице и Жено мог Господара, служићу ти због свеже траве коју ми дајеш.

Радјард Киплинг (1865–1936) био је енглески писац и новинар, први добитник Нобелове награде за књижевност с енглеског говорног подручја. Рођење и детињство у Индији умногоме су утицали на његово стваралаштво, а нарочито на славну „Књигу о џунгли”. Многа његова дела сматрају се класицима дечје књижевности.
 

Мачка је у себи помислила како је ово један неразуман Коњ и, машући репом, вратила се у Влажну дивљу шуму. Али, оно што је видела никоме није испричала. Када су се Човек и Пас вратили из лова, Човек запита:

– Шта дивљи Коњ тражи овде?

– Није то више дивљи Коњ, већ наш први слуга. Он ће нас занавек носити на леђима. Узјаши га кад следећи пут кренеш у лов – рече Жена.

Сутрадан, пазећи да рогове не закачи у гране дивљег дрвећа, и Крава је дошла до пећине. У стопу ју је пратила Мачка, која се, као пре, одмах сакрила. Све се одиграло као и претходних дана. Дивља Крава обећала је да ће Жени давати млеко у замену за свежу траву. Мачка се поново вратила у шуму и наставила да хода сама, али никоме није испричала оно што је видела.

Када су се Човек, Коњ и Пас вратили из лова и кад је Човек поставио исто питање, Жена му је рекла:

– Није то више дивља Крава, већ неко ко ће нам давати укусну храну. Занавек ћемо од ње добијати топло млеко. Ја ћу о њој бринути док сте ти и наш први Пријатељ и наш први Слуга у лову.

Сутрадан је Мачка чекала да види да ли ће још нека од дивљих животиња доћи у пећину, али пошто нико из Влажне дивље шуме није пошао, она се упутила сама. Угледала је Жену како при светлости ватре музе Краву и осетила је мирис свежег млека.

– О, Непријатељу и Жено мог Непријатеља – рекла је Мачка – где је нестала дивља Крава?

– Дивље биће из дивље шуме, врати се натраг у шуму. Ишчешљала сам косу и одложила плећку и немам потребе за новим пријатељима или слугама.

– Нисам пријатељ, а нисам ни слуга, ја сам Мачка која хода сама, али свеједно желим да ме пустиш у пећину.

– Зашто онда ниси дошла прве ноћи, с нашим првим Пријатељем? – упитала је Жена.

– Да дивљи Пас није испричао нешто ружно о мени? – наљутила се Мачка.

– Ти си Мачка која хода сама – насмејала се Жена. – Сва су ти места налик једно другом. Ти ниси ни пријатељ ни слуга, сама то кажеш. Сада иди и обилази сама сва та иста места.

– Зар никада нећу моћи да уђем у пећину? – Мачка се претварала да је тужна. – Да седим поред топлог огњишта? Да пијем топло млеко? Ти си врло мудра и лепа. Не треба да будеш окрутна чак ни према мачки.

– Знам да сам мудра – рекла је Жена – али нисам знала да сам и лепа. Стога ћу се с тобом нагодити. Уколико те икад похвалим, моћи ћеш да уђеш у пећину.

– А ако ме два пута похвалиш? – упитала је Мачка.

– То се никада неће догодити. Али, онда ћеш моћи да седиш поред огњишта у пећини.

– А ако ме похвалиш три пута? – упитала је Мачка.

– То се никада неће догодити. Али, буде ли тако, занавек ћеш моћи три пута на дан да добијеш топло млеко.

Мачка се накострешила:

– Нек кожа на улазу у пећину и ватра у дну пећине и млеко у чинијама буду сведоци онога што је мој Непријатељ и Жена мог Непријатеља управо изговорила.

Потом се, машући репом, вратила у дивљу Влажну шуму и наставила да хода сама. А кад су се те ноћи Мушкарац, Коњ и Пас вратили из лова, Жена им није открила какву је нагодбу склопила с Мачком, плашећи се да им се то можда неће допасти.

Мачка је отишла далеко, далеко и сакрила се у Влажној дивљој шуми све док Жена на њу сасвим није заборавила. Само је слепи миш знао где се Мачка крије. Сваке вечери би летео до ње и причао јој вести:

– У пећини је сада и беба. Дечак је ружичаст, дебељушкаст и мали. Жена му је веома привржена.

– А шта воли та беба?

– Много тога. Када иде да спава, у рукама држи меке ствари и неко се с њим игра.

– Аха – рекла је Мачка. – Куцнуо је час.

Сутрадан је Мачка кроз Влажну дивљу шуму стигла до пећине и сакрила се испред улаза. Сачекала је да Човек, Пас и Коњ оду у лов. Жена је била заузета кувањем, а беба је плакала. А онда је Жена бебу изнела напоље и дала јој каменчиће да се игра. Беба није престајала да плаче.

Чим је Мачка меканом шапом додирнула бебу по образу, ова је почела да гуче. Онда је Мачка репом заголицала дете по врату и оно се насмејало. Када га је чула, Жена се насмејала.

– О, Домаћице моја и Жено мог Домаћина и Мајко мог малог Домаћина – слепи миш се обратио Жени – дивљи створ из дивље шуме забавља твоју бебу.

– Благословено било то биће, ко год да је – рекла је Жена исправљајући болна леђа.

Утом се на вратима пећине појавила Мачка и рекла:

– О, мој Непријатељу и Жено мог Непријатеља и Мајко мог Непријатеља, то биће сам ја. Пошто си ме једном похвалила, значи да сада могу да седим у пећини занавек. Али сам и даље Мачка која хода сама и сва су ми места налик једно другом.

Жена је била веома љута, али је ћутке узела преслицу и почела да преде. Беба је заплакала.

– Непријатељу мој и Жено мог Непријатеља и Мајко мог Непријатеља. Закачи кудељу за преслицу и развуци је по поду. Показаћу ти чаролију која ће твоје дете насмејати и оно ће сместа престати да плаче – рекла је Мачка.

– Урадићу тако, али ти се нећу захвалити.

Мачка је пређицу шапама развлачила по поду и, умотавајући се у њу, јурила ју је по пећини. Беба се смејала враголијама. Напокон је заспала држећи мачку у својим ручицама. Жена се насмејала:

– Нема сумње, Мачко, ти си врло паметна.

– О, Непријатељу мој и Жено мог Непријатеља и Мајко мог Непријатеља – огласила се Мачка – управо си ме други пут похвалила. Одсад ћу занавек моћи да седим у дну пећине, поред огњишта. Па, ипак, ја сам и даље Мачка која хода сама и сва су ми места налик једно другом.

Жена се наљутила и покушала да изведе чаролију која ће спречити да и трећи пут похвали Мачку. Била је то, драги моји, заиста посебна чаролија. У пећини се све умирило, а онда је одједном из неке рупе истрчао миш и растрчао се по пећини.

– Да ли је мишић део твоје чаролије? – Мачка је упитала Жену.

– Јао, не! – одговорила је Жена, бацила плећку и скочила на троножац, скупивши косу у страху да ће миш ускочити у њу.

– Да ли ће ми миш наудити ако га смажем? – упита Мачка.

– Не! Брзо га поједи и ја ћу ти заувек бити захвална.

Мачка у једном скоку стиже миша, а Жена рече:

– Стотину пута хвала! Чак ни наш први Пријатељ није тако брз. Мора да си ти веома мудро створење.

– О, Непријатељу мој и Жено мог Непријатеља и Мајко мог Непријатеља – рекла је Мачка. – Похвалила си ме и трећи пут. Одсад па занавек три пута на дан даваћеш ми вруће млеко. Али ја сам и даље Мачка која хода сама и сва су ми места налик једно другом.

Жена се насмејала, напунила чинију млеком и дала је Мачки. Када су се увече Човек и Пас вратили из лова, Жена им је испричала шта се догодило. Човек се погодио с Мачком да ће је, ако не лови мишеве, гађати нечим, што ће занавек чинити бар три од пет мушкараца. А Пас је обећао да ће је, као и сви будући пси, јурити јер они су вековни непријатељи.

Мачка се држи обећања, драги моји. Када је у кући, јури мишеве и, ако је не вуку за реп, добра је према деци. А када падне ноћ и небо обасја месечина, поново је Мачка која хода сама и сва су јој места налик једно другом.