Тајна Вавилонске куле

КУЋА У КОЈОЈ СЕ САСТАЈУ НЕБО И ЗЕМЉА

Библијска прича о oвом здању подстакла је током повести бројна истраживања како би се открило да ли је оно, које се често назива и првим облакодером на свету, заиста постојало.

Према предању из старозаветне Књиге постања, Нојево потомство брзо се размножило после Великог потопа. Људска раса, путујући на исток, дошла је до равнице у земљи Сенарској где се и населила. У то време „бијаше на цијелој земљи један језик и једнаке ријечи”. И народ рече:
   „Хајде да сазидамо град и кулу, којој ће врх бити до неба, да стечемо себи име, да се не бисмо расијали по земљи.”

   Док је народ подизао град и кулу од опеке и земљане смоле, Господ их је посматрао и одлучио да их спречи у ономе што су наумили. Помешао им је језике тако да не разумеју један другог шта говоре, те нису успели да сазидају град:
   „Зато се прозва Вавилон, јер ондје помете Господ језик цијеле земље, и оданде их расу Господ по свој земљи.”
    Мит објашњава зашто постоје различити народи и зашто говоре различитим језицима, због чега се израз „вавилонска кула” често употребљава како би се изразила збрка језика или мешавина народа и раса. Према Библији, град је добио назив „Бабел” од хебрејског глаголa (балал), што значи побркати или збунити.
   С друге стране, предање симболише гордост људске расе, односно човеков покушај да се приближи Богу или се поистовети с њим, што се препознаје у жељи да сагради кулу довољно високу да досегне небеса, као и да стекне себи име. Његова намера осујећена је како би му се повратила свест о подређености Господу.

85 милиона опека

   Од античких времена више пута спомиње се Нимрод, Нојев праунук, као владар који је подстакао буну против Бога и изградњу Вавилонске куле, мада се то у Библији не наводи. О томе је писао хебрејски историчар Јосиф Флавије, описујући како је Нимрод владавину постепено променио у тиранију, не налазећи други начин да одврати људе од страхопоштовања према Богу. По његовом налогу народ је саградио кулу која је „израсла врло високо”. Флавије додаје и да се место на ком су је подигли назива Вавилон.
   Да ли старозаветна легенда има историјску основу и да ли је грађевина из Књиге постања заиста постојала, питање је које одувек заокупља археологе и друге стручњаке. Иако се у Библији нигде не спомиње „Вавилонска кула”, већ само „град и кула”, археолози су на тлу некадашњег древног месопотамског града открили остатке више грађевина сличних оној приказаној у Старом завету.
   Опис библијске куле подсећа на зигурате, храмове налик на степенасте пирамиде, који су у Месопотамији служили за верске обреде. Најстарији познати зигурат потиче с почетка трећег миленијума пре наше ере. Међу многобројним храмовима који су временом подизани било је оних с једноставним постољима, али и масивнијих, с више терасастих спратова, који су показивали колики су домети грађевинарства били у далекој прошлости. Опеке сушене на сунцу чиниле су срж зигурата, док је фасада била од печене опеке, често бојена у разне боје, од којих је свака имала одређено значење.
   До почетка 20. века неколико остатака ових здања поистовећено је с Вавилонском кулом. Дуго се веровало да је то торањ Бирс Нимрод, међутим, након дешифровања клинастог писма утврђено је да је Бирс Нимрод била кула у граду Борсипи, па се дошло до закључка да је вероватније да се права кула налазила негде унутар Вавилона.

О НАСТАНКУ 72 ЈЕЗИКА

Мотив торња, сличан Вавилонској кули, може да се нађе у предањима других народа. Сумерски спис „Емеркар и господар Арате” говори о сукобу богова Енкија и Енлила који се завршио пометњом језика међу људима и великом штетом у многим градовима.
Римски песник Овидије (48. п. н. е. – 17. или 18. н. е.) у „Метаморфозама” описује борбу богова и гиганата и наводи како гиганти, у жељи да се домогну небеског царства, „брда на брда натрпаше све до звезда”, али до царства нису досегнули јер их је у томе спречио свемогући бог Јупитер (Зевс).

Слична предања део су културе и неких народа средње Америке. Такав је мит по коме је Кселхуа, један од седам дивова спасених од поплаве, одлучио да сагради величанствену пирамиду како би се обрачунао са боговима и уништио небеса. Богови су разорили грађевину а градитељима измешали језике.
Неки писци повезали су Велику пирамиду у Чолули, у Мексику, с Вавилонском кулом. Записано је да су дивови, кад се светлост први пут појавила на Земљи, кренули у потрагу за Сунцем. Пошто нису успели да га нађу, саградили су кулу да би досегли небо. По наредби разљућеног Бога, становници неба уништили су кулу и расули становнике. Сродни митови забележени су на подручју Непала, северне Индије, Африке, Естоније.
У „Повести минулих лета” монаха Нестора (1056–1114), најстаријем руском летопису, говори се о настанку словенског језика као једног од 72 нових језика:
„И после измешаности језика примише Симови синови источне стране, Хамови јужне стране, а Јафетови запад и северне стране. И од седамдесет и два језика бејаше један словенски језик од племена Јафетова”.

   Једно од најзначајнијих открића приписује се немачком археологу Роберту Јохану Колдевеју (1855–1925). Током ископавања у Вавилону (данашњи Ирак), Колдевеј и њeгови сарадници открили су 1913. године темеље и остатке могуће Вавилонске куле. Као у старозаветном опису, први ниво био је квадратног облика, од цигала премазаних битуменом (земљаном смолом). Утврђено је да се највероватније ради о зигурату Етеменанки, чија је изградња на обали Еуфрата, како се претпоставља, започета у другом миленијуму пре наше ере.
   Према прорачунима, Етеменанки, чији назив на сумерском значи „кућа у којој се састају небо и земља”, био је широк 90 метара и исто толико висок. Процењује се да је за подизање здања било потребно 85 милиона опека. Имало је седам терасастих спратова на чијем врху је био храм посвећен богу Мардуку. Верује се да су око њега биле мање грађевине, куће свештеника и куће за ходочаснике јер овде су верници из целе Вавилоније долазили да се поклоне врховном божанству. Године 1962. архитекта Ханс-Георг Шмит с новим сарадницима наставио је истраживања на рушевинама куле.

Човек с купастом капом

   Храм је током времена претрпео велика оштећења, а за његову обнову заслужан је Набукодоносор II (око 630. – око 561. п. н. е.). Владар је нарочито био посвећен обнови путева и храмова у Вавилону, па је и забележио у каквом стању је затекао кулу:
   „Један је од краљева саградио је кулу, али јој није довршио врх. Људи су је без речи напустили и занемарили... Потреси и муње оштетили су здање; глина се осушила, цигле раздвојиле а земља накупила у унутрашњости грађевине. Угледни Меродах подстакао ме да обновим кулу. Темељно камење сам оставио а ни изглед нисам изменио већ је он остао попут оног у стара времена. Дакле, пронађох и обнових кулу. Уздигао сам је до небеса.”
    Грчки историчар Херодот (484. – око 425. п. н. е.) писао је о Вавилону као једном од најлепших градова на свету. Између осталог, детаљније је описао грађевину с кулама око којих су, са спољашње стране, водиле спиралне степенице, с одмориштима на средини успона:
   „На највишој кули налази се велики храм и у њему велики и раскошан кревет, а крај њега стоји златан сто. У храму се не налази никакав кип, а од људи не ноћива у њему нико, сем једне једине жене, коју је, како причају Халдејци, свештеници овог бога, сам бог себи изабрао међу женама у земљи.” Савременици се слажу у томе да је Херодот поприлично претерао у процени да је кула била висока готово до неба.
   Верује се да је Александар Велики (356–323. п. н. е.) видео рушевине куле на путу у Индију, те да је намеравао да је обнови. Вавилон је зазузео крајем 321. године пре наше ере и под његовом владавином град је поново „процветао”. Међутим, многe градитељскe су пропале јер је Александар Велики преминуо у Вавилону две године касније.
   Вероватно најзначајнији доказ који иде у прилог томе да је у древном граду заиста постојала кула попут оне у библијском предању, откривен је јавности 2017. године. Ендру Џорџ, професор на Универзитету у Лондону, испитао је камену плочу нађену у Вавилону пре једног века, која је до тада чувана у приватној збирци. На њој је приказан зигурат са седам степенастих спратова и људска фигура са штапом и купастом капом.
   Испод рељефа уклесане су речи: „Етеменанки, зигурат (или храм кула) града Вавилона”. У запису је наведено и ко су били градитељи куле – становници с простора од „горњег мора” (Средоземља), до „доњег мора” (Персијског залива). Фигура на плочи поистовећује се са краљем Набукодоносором II, најмоћнијим владарем Новог вавилонског царства.

Број: 3640 2021.
Аутор: Сања Лазић