Злочин и казна

КРВАВА ТАЈНА СОБЕ БРОЈ 48

О догађају који је потресао Београд двадесетих година прошлог века...

Та ноћ 16. октобра 1923. године била је неуобичајено мирна у кварту варошком, у Београду. Полицајци готово да нису имали посла. Чак је био уочљив изостанак оних уобичајених кафанских туча. А онда је зазвонио телефон. Једва је прошло два сата иза поноћи.
   Неко од запослених у хотелу „Палас” пријавио је да је у једној соби дошло до пуцњаве. Да све буде горе, у соби број 48 налазе се два рањена странца. Један је био Жан Изели, трговац дрветом из Швајцарске, док је друго име било довољно да дигне на ноге београдску полицију. Рене Карлије био је капетан француске војске.
   Како је дежурни у кварту проценио да би му било најпаметније да случај с таквим жртвама проследи навише, то је одмах обавестио Управу града. Ови су из кревета дигли шефа Јавне безбедности Глигорија Поповића. За то време, агент из Управе јурио је ка „Паласу”. Двадесетак минута касније, у хотелу је врило као у кошници. Вероватно се на лице места сјатило све што је било значајно у београдској полицији. Међу њима и Поповић.

Пуцањ у ноћи

   У хотелу као да је подигнута узбуна. Полицајци су покушавали да одрже ред међу унезвереним гостима. Људи у пиџамама мешали су се с онима у униформама. Коначно, агенти са шефом на челу упутили су се ка соби 48.
   Већ сам прилаз соби говорио је да нешто озбиљно није у реду. На ходнику је било трагова крви. Један отисак крваве шаке на зиду. Као да је неко оставио поруку. Агенти су тек у соби наишли на страшан призор.
   Све је било попрскано крвљу. Тежак воњ барута испуњавао је простор. Насред собе била су два састављена кревета, а јастуци на њима потпуно натопљени крвљу. На једном кревету лежао је Изели, сав у крви. На другом је седео капетан Карлије. Његова пиџама била је прекривена тамним мрљама. Био је свестан и држао се за руку. Повремено би зајечао од бола, притискајући рану. Швајцарац, коме се на десној јагодици видела свежа излазна рана, био је у бунилу. Тек повремено би промрљао неке неразумљиве речи.
   Капетан је покушао да објасни шта се догодило. Већ осам дана је боравио у хотелу, а у соби је био са старим пријатељем Изелијем. На несрећу, он је већ читаве седмице болестан, па једва да је устајао из кревета. Капетан је претходне вечери изашао својим  послом, а када се вратио, Изели је већ спавао. Карлије је прилегао. Сећао се да је прозор оставио отворен. Убрзо је заспао.
   Око два сата после поноћи пробудио га је пуцањ. Тргао се, тек да би над својом постељом угледао непознато лице. Зграбио је руку у којој је био пиштољ. После кратког гушања  оружје је опалило, а метак погодио капетана у десну руку, више лакта. Утом је непознати разбојник грунуо на прозор. Капетан се клео да је чуо како удара о терасу испод. Висина је била око пет метара. Тек онда је погледао свог пријатеља. Лежао је на кревету, више мртав него жив. Незнанац му је пуцао у задњу страну главе. Метак је прошао и кроз јагодицу и завршио у зиду. Капетан је покушавао да му помогне, али је брзо схватио да је боље да зове помоћ. Избауљао је из собе, урлао. Потом се срушио.
   Нашли су га портир и собарице. У први мах, помислили су да је мртав. Лежао је на поду и јечао. Представио се као француски војни аташе. Тражио је да известе посланство, па тек потом да позову помоћ. Природно, ови су позвали полицију. Прави француски војни аташе створио се у хотелу тек сат касније.

Погубно пријатељство

   Полицајци никада нису видели такав неред као у соби број 48. На десетине шоља, шољица, тањира и других судова с остацима чаја, млека и супе. Кофа с прљавом водом и отпацима стајала је поред кревета. Све је заударало. Болничари су брзо однели Изелија. Капетан Карлије отишао је сам. Био је тек лакше рањен, метак га је само окрзнуо.
   Када су агенти почели да се распитују по хотелу, испоставило се да нико ништа није видео. Понеко је чуо пуцњаву, али осим оних који су крвавог Карлијеа нашли на ходнику, нико ништа није могао да посведочи. Неки младићи из собе која је гледала на ону број 48 видели су да је нешто раније било угашено светло и затворен прозор. Није долазило у обзир да је неко ушао на врата. Закључавала су се аутоматски, а кључ је био унутра. Остао је само прозор. А ту није било трагова насилног уласка.
   Утом, стигао је и војни аташе из француског посланства. Он није познавао Изелија, али је и те како добро знао ко је Карлије. Био је обавештајни генералштабни официр, припадник „Дезијем бироа”, обавештајне службе француске војске. Другим речима, шпијун. Аташе је знао да се овај мота по Београду, као што је знао да је нешто раније посетио још неколико градова у околним земљама. Пошто се свуда задржавао по дан или два, било је сасвим  очигледно да је био на неком задатку. Ово је већ случај подигло на знатно виши ниво од обичног разбојничког упада.
   На несрећу полиције, у соби 48 нису нашли никакав компромитујући материјал. Тек неколико телеграма два пријатеља, који су се договарали да се нађу у Београду. Додуше, у Карлијеовом новчанику нашли су фотографију жене. Нешто касније, испливала је и фотографија исте госпође, овог пута у друштву Изелија. Била је то његова супруга.
   За то време капетан је објашњавао како су њих двојица стари пријатељи, знају се још од рата. Изели је чинио неке услуге француској држави, Карлије му је био веза. Услуге тајновите, али довољно важне да Швајцарац заради високо одликовање. Успут, и много новца. После рата су наставили да се друже, капетан је чак извесно време провео у изасланству у Швајцарској. Живео је у Изелијевој кући, зближио се с његовом супругом Жаном, чак ју је пратио по разним санаторијумима где се лечила од туберкулозе. Полицајцима је то било сумњиво. Ипак, капетан је категорички одбијао да је с госпођом Изели имао ишта више од пријатељства.

   Агенти су поново добрано прочешљали собу број 48. Сви из хотела приведени су на саслушање, од директора до собарица. Почеле су да испливавају необичне појединости.
   Рецепционер се сетио да је Карлије, када је сазнао да Изели намерава да се задржи у Београду свега два дана, покушавао да га одговори. Једна собарица посведочила је да је капетан покушао да је части са 500 динара, само ако не пробуди његовог пријатеља на време за воз, под изговором да се не осећа добро и да не може да путује у таквом стању. Када га је она одбила, Изели и Карлије су отишли на вечеру. Усред ноћи, уследио је позив за послугу. Изели је непрестано повраћао, док је Карлије затражио да га нико не узнемирава док негује свог пријатеља. За то време нико не сме да уђе у собу, нити да је чисти и сређује.

Где је оружје

    Наредних неколико дана собу је напуштао искључиво Карлије. Швајцарцу је стално правио неке чајеве, супе, а овоме је из дана у дан било све горе. Из собе су допирали звуци повраћања. Послуга је предлагала да позову лекара, што је капетан изричито одбијао. Када би изашао, строго је водио рачуна да је соба закључана. По хотелу је већ почело да се говорка да је Изели заточеник капетана Карлијеа. И тако све до оне кобне ноћи.
   Та сведочења била су сасвим довољна да се у инспекторским главама упале све лампице за узбуну. А извештаји вештака већ су укључили и сирене. Капетанова прича да је провалник пуцао на Швајцарца стојећи на његовој постељи није баш „пила воду”.
   Испоставило се да је метак испаљен из непосредне близине, па су барутни гасови опрљили јастук.
   Утврђено је да је пуцано одоздо навише, а да је то могао да уради само онај ко је лежао у суседном кревету. Није било говора да би такав погодак могао да постигне неко ко стоји поред постеље. Карлије је управо постао главни осумњичени. Само, недостајало је оружје.

   Поново је соба преврнута главачке. Потом и околне просторије, ходници, купатила. Нигде ничега. Неко је приметио да је близу прозора кров троспратнице. Карлије је тако сасвим лако могао да се ослободи оружја. Да би се испитао тај кров, доведени су акробати из варијетеа „Паласа”. Ови су се пентрали, испитивали светларнике. Безуспешно. Инспектори су претпостављали да је пиштољ мали, те да је завршио у клозету. То је потврдила и чаура нађена у соби. Била је француска, испаљена из џепног оружја. А француску муницију у Београду није било лако наћи.
   У Управи су мало притегли Карлијеа. Тврдио је да нема никакав пиштољ. Само, међу његовим хартијама нађена је дозвола за ношење оружја. А ко још носи дозволу са собом, тек тако?
   Жан Изели полако је почео да се опоравља. Чак му је из Швајцарске стигао брат. Рањеник се непрестано распитивао за свог пријатеља. Одједном, стање му се погоршало. Лекари нису имали објашњење. Тек, Жан Изели је умро. Брат му Ото није имао трачак сумње шта се догодило. За све је крив Карлије. Он га је добро познавао. Француски обавештајац постао је љубавник његове снаје. Чак је усред Управе града покушао да се обрачуна с њим. Полицајци су их раздвојили на једвите јаде. Ото је причао да капетана заправо занима искључиво њихов новац. Толико, да је успео да убеди покојног Жана да га убаци у руководство предузећа. А за сваки случај, завео му је жену.
   Изненадна смрт Жана Изелија брзо је разјашњења. У телу су нађене велике количине арсеника. На посуђу нађеном у соби, такође. Вештаци су тврдили да је несрећног трговца дрветом неко данима тровао. Све у малим дозама, али непрекидно. А једини који је имао приступ Изелију био је Карлије. Само, докази и даље нису били довољно јаки. Није било оружја, није било ничега што Карлијеа повезује са убиством. Само нагађања и непоуздана сведочења.

Олово уместо цијанкалијума

   Злочин у хотелу „Палас” данима је пунио новинске ступце. А онда се у полицији појавио Јован Викторовић, апотекар. Држао је један необичан рецепт. Наиме, неколико дана раније у његовој апотеци појавио се човек који је тражио цијанкалијум. Све је поткрепио рецептом др Гарнијеа, који је у Београду држао клинику. Викторовић није тек тако смео да изда отров, али је добро запамтио несуђену муштерију. А када је у новинама видео фотографију капетана Карлијеа, појурио је право у полицију.
    У полицији су помно испитали рецепт. Др Гарније је тврдио да јесте издао неке рецепте земљаку, али не и за цијанкалијум. Убрзо се испоставило да су сви рецепти писани графитном оловком, па капетану није било тешко да их преправи. Изгледало је да је изгубио стрпљење, мале дозе арсеника нису довољно брзо убијале Изелија. А када није могао да добави цијанкалијум, прибегао је олову.
   Ово је био тај доказ који је био потребан људима из полиције. Карлијеу је продужен притвор, све до суђења.
   Очекивало се да ће поступак да потраје. Поготово што је у питању француски обавештајац. Ако га и осуде, то ће бити благо. Браниоци су покушавали да докажу да се ради о неким тајновитим шпијунским пословима. Све се срушило под теретом доказа, сведочењима и извештајима вештака. Француски капетан Рене Карлије осуђен је на двадесет година робије. Уследиле су жалбе, али је пресуда потврђена и на Апелационом и на Касационом суду. После толиких опасних подухвата, капетан Карлије је пропао на ономе за шта је мислио да је савршени злочин.

Број: 3577 2020.
Аутор: Приредио Немања Баћковић
Илустратор: Драган Максимовић