Живот пише драме

КРОЗ ОЛУЈУ ДО СПАСЕЊА

Тренутак непажње био је довољан да млади планинар скрене са стазе и изгуби се у немилосрдној дивљини. Иако су пријатељи исте вечери дигли узбуну, његово искушење трајало је скоро две недеље.

Крајем децемба 2024. године, у време када се већина Аустралијанаца припремала за предстојеће празнике, три пријатеља решила су да слободне дане утроше на нешто много изазовније. Циљ им је био да освоје Кошћушко, највишу аустралијску планину чији се врх налази на 2.228 метара надморске висине. Хади Назари, студент из Мелбурна који је често посећивао националне паркове и теже приступачне пределе широм земље, посебно се радовао што ће у нову пустоловину кренути са још два искусна планинара.
   Петодневни излет започели су 23. децембра. План је звучао једноставно: у освајање врха кренули су из кампа Џихи, који се налази у склопу националног парка Кошћушко, и намеравали су да истраже планину колико им то временске прилике буду дозвољавале пре него што се врате.
   У почетку је све ишло глатко. Током дана сунце им је обасјавало стазе, па су напредовали брже него што су очекивали. Назари је имао обичај да се повремено одвоји од пријатеља да би направио што више фотографија, јер је први пут долину Џихи видео с толике висине. Такве незаборавне тренутке бележио је сваки пут када би истраживао аустралијску природу.

Кренули су натраг 26. децембра. Пробијали су се кроз изразито стеновит терен кад је Назари поново одлучио да се заустави да би снимио предео. „Наставите без мене, придружићу вам се за неколико минута”, рекао је сапутницима и скренуо са стазе. То су биле последње речи које је изговорио пре него што је нестао без трага.
   Пријатељи су се вратили у камп, очекујући да ће им се Назари убрзо придружити. Није им то био први пут да заједно планинаре. Уздали су се у његово искуство. Тек кад је сунце залазило, схватили су да нешто није у реду. Неколико пута су га безуспешно звали телефоном, пре него што су одлучили да се обрате полицији. Шта год да га је задржало, не слути на добро. Не знајући је ли је повређен или се само изгубио, пријатељи су почели да га траже, успут се надајући да ће убрзо стићи спасилачке екипе.
    Док се у кампу дешавала драма, Назари више није имао појма где се налази. Скренуо је са планинарске стазе док је још био дан. Наставио је да хода у смеру за који је веровао да ће га вратити на прави пут. Наишао је на стазу која му је деловала познато, али она га је убрзо одвела у суво корито реке, а затим у непроходно растиње. Тек тада је схватио да је потпуно изгубљен. Батерија на мобилном телефону одавно је била испражњена, није имао мапу нити компас. То је била грешка коју ни почетник не би смео себи да дозоли, а камоли искусан планинар.

Наједном је чуо необичан звук, а затим видео хеликоптер који га је надлетао. Сигуран да су спасиоци дошли по њега, почео је да маше рукама и да их дозива. Али, чинило се да га нико није примећивао. Назари је касније сазнао да је у близини места на ком се налазио избио пожар и да су покушавали да га угасе из ваздуха. Нико у хеликоптерима није знао да је испод њих човек у невољи.
   Већ прве ноћи Назари је открио да је Кошћушко планина варљиве ћуди. Оно што му се током дана чинило као прелеп предео који ће моћи да савлада без већих проблема, наједном се претворило у мрачни лавиринт густог растиња и стена. Док се температура лагано спуштала, осетио је јак налет ветра. Танка јакна коју је обукао није пружала готово никакву заштиту, па је што пре морао да нађе заклон. Ако и одлучи да настави даље и нађе пут до кампа, свакако ће морати да сачека до јутра.
    Ни другог дана није успео да стигне до одредишта. Док је лутао около, остављао је мале комаде пластике, гранчице и каменчиће, надајући се да ће их спасиоци препознати као трагове. Чим је пала ноћ, поново се увио у врећу за спавање и успео да запали логорску ватру. Истовремено, појавиле су се глад и жеђ. Срећом, било је снега па је могао да га топи шакама и утоли барем жеђ.

Стање му се у наредним данима знатно погоршало. Ноге више нису могле да поднесу вишечасовно пешачење. Стопала су му била пуна отеклина и чинило му се да га свака кост у телу боли. Ипак, није смео да дозволи себи да се препусти дивљини јер би то значило да никад неће бити пронађен. Барем не жив. Зато је наставио да хода, све док 3. јануара није угледао кров камене кућице.
   Била је то колиба која је служила као одмориште за планинаре који су се склањали од временских непогода или ноћили током вишедневних тура. Назари никога није затекао унутра. Кревет на спрат био је празан, а последњи посетиоци оставили су тек неколико стварчица за собом. Ипак, чинило му се да се налази на најлепшем месту на свету. Коначно је могао да се загреје, а пронашао је и два запакована слаткиша. Повратио је снагу.
   После три дана проведена у колиби, Назари је био спреман да настави даље. Био је уверен да је сада на правом путу и да ће ускоро стићи до кампа. Природа је, међутим, имала другачије планове. Небо се замрачило и почела је да пада ледена киша која је лагано прешла у снег. Неспособан да се пробија кроз ветар и вејавицу, поново је био приморан да направи какво-такво склониште и сачека да се олуја смири.
   Сутрадан, 7. јануара, натерао је себе да се покрене. Уморан, изгладнео и промрзао, посртао је по неравном тлу прекривеном снегом. А онда је чуо гласове. Није био сигуран да ли халуцинира, све док није угледао двоје планинара, који су застали као да се пред њима појавила утвара. Није разумео шта му говоре, али био је сигуран да су заиста ту, да не сања, и да су то први људски гласови које је чуо после 13 дана лутања.

Планинарима је одмах било јасно да је Назари у тешком стању. Лице му је било упало, ход несигуран и једва је успео да им објасни шта се десило. Позвали су хитне службе и сместили га у заклон док су чекали спасилачке екипе. Убрзо се појавио хеликоптер. Лекари су утврдили да је Назари у шоку али, с обзиром на то кроз шта је прошао, био је у изненађујуће добром физичком стању, без озбиљних промрзлина и других повреда које су могле да му угрозе живот.
   Назари је касније описао тренутак када је схватио да је спасен. Није био срећан, већ му се чинило да је завладала потпуна тишина, као да се све око њега угасило. Тек кад се потпуно опоравио, истински је био захвалан што је и даље међу живима. И после свега, научио је да је природа најдивније, али и најсуровије место на свету.