С оне стране великог платна

КРИТИЧАР КОЈИ НИЈЕ ПОСТОЈАО

Разни рекламни трикови користе се у филмској индустрији како би што више гледалаца похрлило у биоскопске сале. Међутим, једна продуцентска кућа починила је озбиљну превару.

Надметање великих студија у томе чији ће нови филм постати омиљенији међу публиком и напунити касу дотад незабележеном количином новца, данас се сматра уобичајеном „гладијаторском борбом”. У њој нема хладног оружја и телесних повреда, већ побеђују они с бољим осећајем за посао, који умеју да погоде право време и најбољи начин да намаме публику.
   „Ајкула” Стивена Спилберга (1975) давно је показала какав утицај добра реклама има на гледаоце. „Јуниверзал” је уложио чак 1,8 милиона долара само за промовисање овог остварења. Рекламе су на телевизији ишле у ударном термину, на чувеном постеру радило се готово шест месеци да би изгледао довољно страшно, а успут су се чуле само речи хвале за роман по којем је филм рађен.
   Резултат је превазишао очекивања. Иако је премијера била усред лета, кад људи ређе одлазе у биоскопе и кад су на репертоарима углавном лошији наслови, „Ајкула” је ушла у историју као први филм чија је зарада премашила сто милиона долара. То је поставило озбиљан задатак другим студијима и продуцентским кућама.

Добро осмишљена обмана

   Много касније, 2000. године, „Сони пикчерс ентертејнмент” имао је срећу да им један критичар помогне да прогурају нова остварења. Дејвид Менинг, познат као Дејв, писао је за недељник „Риџфилд прес” у Конектикату. Иако часопис није имао велик тираж, речи овог врсног познаваоца кинематографије одјекнуле су надалеко.
    Цитати из његових приказа појавили су се на рекламним плакатима најмање четири „Сонијева” филма. Због улоге у „Причи о витезу” величао је глумца Хита Леџера као највећу нову звезду. Комедија „Животиња” за Менинга је била нова победа, као и „Човек без сенке”. Све је звучало бајно до открића да критичар Дејвид Менинг уопште не постоји.
   Била је то добро осмишљена превара неколицине људи који нису презали ни од чега да би привукли публику. Ни данас није неуобичајено да маркетиншке службе у великим студијима упосле критичара и добро га плате да похвално прикаже осредњи филм. Међутим, „Сони” је одлучио да створи измишљену личност. Бесрамни потез врло брзо је откривен...
   Превару је раскринкао новинар „Њузвика” 1. јуна 2001. године, објавивши да у „Риџфилд пресу” нико није чуо за Дејвида Менинга, те да је он плод маште „Сонијевог” извршног директора Метјуа Крејмера. Име му је дао по свом пријатељу. За писање лажних критика били су задужени отац и син Марк и Џонатан Шуман. Најчудније је то што је о поменутим филмовима позитивне приказе већ написало неколико стварних критичара, па се постављало питање чему обмана.
    Да ствар буде гора, истина је испливала у време кад су студио оптуживали и за злоупотребу сопствених запослених. Наиме, они су у телевизијској реклами за „Патриоту” глумили гледаоце који одушевљено причају о новом филму. „Сони” се нашао на стубу срама и чинило се да ништа неће моћи да га опере.
   Представник студија Сузан Тик признала је јавности да је све била превара и обећала да ће исправити неправду. И поред извињења, холивудски продуценти су наставили да бацају дрвље и камење на „Сони”. Можда би се скандал брже стишао да нису почели да се оглашавају и увређени гледаоци.

Тужба, новац и извињење

   Пар из Калифорније одлучио је да тужи „Сони пикчерс ентертејмент” јер су их лажима намамили да гледају њихова остварења. Истакли су притом да тужбу подносе у име свих понижених и преварених љубитеља филмова. Бранилац је покушао да оправда њихов поступак објашњењем да имају право на слободу говора, али то није помогло.
   Одлучено је да сви који су платили карте за „Сонијеве” филмове између 3. августа 2000. и 31. октобра 2001. године могу да траже повраћај новца. Студио је морао да плати милион и по долара накнаде. Судија Рубен Ортега посебно је био задовољан што се све споразумно решило, јер је за њега то најбезначајнији случај с којим се у каријери сусрео. „Замислите колико ће овај случај допринети правди и побољшати квалитет живота у Америци”, изјавио је с подсмехом.
   Прави Дејвид Менинг, чије је име украдено и додељено лажном критичару, први пут је интервјуисан 2002. године. Објаснио је да пре уплитања у „Сонијеву” превару није имао никакве везе с филмском индустријом, нити је често одлазио у биоскоп. Кад је студију одобрио коришћење имена, на памет му није пало какве ће бити крајње последице. Између осталог, његов пријатељ Дејвид Крејмер остао је без посла.
   О петнаест минута славе правог Менинга знали су само његови најближи. Постојала је чак и званична интернет страница непостојећег критичара, која је угашена кад је све откривено. Насупрот измишљеним приказима филмова, стварни Менинг, који је иначе био продавац медицинске и индустријске робе, није имао баш похвалне речи о „Сонијевим” филмовима. „Животиња” му уопште није била забавна, а у „Човеку без сенке” допали су му се само специјални ефекти, док је глуму сматрао прилично лошом.