Живот (ни)је бајка – Вилхелмина Мина Караџић

КРХКА КЋИ ВЕЛИКОГ ОЦА

Као дете привлачила је пажњу jep је кћи Вука Караџића, а касније је све очарала лепотом, ведром нарави, даровитошћу и образовањем

Трогодишњу девојчицу овалног лица, смеђе косе и очију – како је 1831. године описана Вилхелмина Мина Караџић (1828–1894) у путној исправи – савременици су описивали као лепу црнку, витку и стаситу. У ком год друштву да се нашла, била је омиљена и вољена.
   Мина је била Вукова миљеница. Још док је била дете, упознао ју је са свим виђеним људима који би дошли у њихов дом у бечком предграђу. Нико јој није одолео. Јернеја Копитара освојила је бистрином и тамном пути – звао ју је Циганчицом. Препоручивао јој је књиге, писао је Вуку о њој док је овај био ван Беча, јавио му је да она учи српски и да већ чита и пише очевим језиком. Зигфрид Капер, лекар и преводилац наших народних песама, описао је састанке недељом у књижевном салону код Вука којима је, по жељи домаћина, присуствовала и Мина:

    „Ако се нико други не нађе, кћи Вукова би повела забаву безазленом, задиркујућом умешношћу.”

Завичај у очима

   Отац је настојао да она ничим, а нарочито образовањем, не заостаје у бечком друштву. Кад је напунила 11 година, писао је својој супрузи Ани у Беч:
   „Волио бих да Мина учи клавир, а затим и да учи француски, италијански и цртање.”
   Радо јој је куповао поклоне – у његовом попису трошкова често се наиђе на њено име: Мини за шал, ципеле, за помаду, за кичице, за шнајдера, за фотографа, за хаљину... Водио ју је и на путовања да што више види и научи. Задовољан је што у Венецији, Берлину и Дрездену Мина разгледа музеје и галерије, поносан је кад у Берлину, у дому историчара Леополда Ранкеа. О њеним преводима српских народних умотворина има високо мишљење и одушевљен је кад исто тако мисле и други, нарочито Јаков Грим.
   Своју лепу кћер Вук је радо водио на словенске скупове (средином 19. века у Бечу је живело око 50.000 Словена), на беседе, концерте, позоришне представе, балове. Један од најзапаженијих балова одржан је 1847. године. Тамо је, према бележењу „Српских народних новина”, било око 3.000 припадника највише словенске елите. Међу њима, Мина је привукла пажњу новинара док је, у шумадијској ношњи, била на челу кола:
   „Витки лик кћери Вукове у дивном србијанском народном оделу: баш неко дошао по њу да је одведе у коло, као да је девојка та и сама чаробни лик бајки свог завичаја, загоркиња вила песме народне”.
   Надахнула је песника Лудвига Аугуста Франкла, па је у стихове преточио своје одушевљење њеним „заносним рухом и тајанственом игром”, уз признање да је у њеним црним очима „спознао бајну дивоту њенога завичаја”.

Не, немој ми прићи…

   Августа 1846. године, на летовању у Феслави крај Беча, Мини су пријали разговори са Флором Ивановичем Огњевом, лекаром кога је знала као посетиоца из очевог дома. Рус спахијског порекла намеравао је се усавршава у Француској. Био је ниског раста и грбав, па се сматрало да не приличи стаситој Мини, али она није одбила његову љубав. Само што су се зближили и добили родитељски благослов, Флор је морао у Париз, мада заљубљен до ушију. Сва његова париска писма (сачувано их је четрдесетак) препуна су љубави и чежње. Дуго је преклиње за дозволу да јој говори „ти”. Мини је, међутим, више одговарала сигурна удаљеност.
   „Знам добро да ме волиш као правог пријатеља, али мени је то мало, воли ме као човека с којим мислиш да проведеш цео будући живот”, вајкао се Флор.
   Запросио ју је три месеца касније. Мина пристаје након дугог оклевања и, могуће, на наговор родитеља. Флор предлаже да се венчају у Трсту, где ће га она сачекати кад се, на крају школске године, врати из Париза.
   „О, Ти, драга ти, кад ћу те назвати највреднијим благом свога срца? Бар још осам месеци нећу имати срећу да те видим и Бог зна шта ће се догодити за то време; једино могу рећи да ће моја љубав за тебе остати иста, али промене које ће претрпети твоје срце остају за мене тајна.”
    Видно тугује због Минине уздржаности. Данима и ноћима, као пред светињом, седи крај њеног портрета који је насликао Урош Предић. Обасипа је поклонима и жали што „нема богатство читавог света да га баци пред њене лепе ножице”.
   Средином јула 1847. године кренуо је ка Бечу да оствари свој сан. Међутим, нису се венчали. Мина је писала брату Димитрију да „наум нисмо привели крају због одсуства руског попа. А како је и брату Флоровом Григорију истекао допуст, уз то би због поодмаклог доба и њихово путовање било непријатно, одложили смо ову ствар за повољније време”.
    Могуће је, међутим, наслутити други разлог. Изгледа да је Флор више обећавао него што је имао, као и да се није потрудио да набави потребна документа и новац за венчање.
   Али, упркос нараслом неповерењу, Мина и Флор су се званично верили 25. новембра 1847. године у Бечу. Крајем те године Флор је отишао у Русију да све припреми за заједнички живот. Тамо је идуће године примио Минино писмо у коме му, без објашњења, јавља да раскида веридбу.

Многобројни удварачи

   Судећи по литографији немачког уметника Габријела Декера из 1847. године, разумљиво је зашто није оскудевала у удварачима – изгледа да им је радо узвраћала наклоност.
   Према једној полицијској достави, правник Стефан Стојинов требало је да узме за жену Вукову јединицу. Дописивала се с извесним Михаилом Рајновим, чија је писма сачувала у свом Споменару. Ишла је на концерте с песником Франклом. Вук је мислио да ће је запросити Имбро Игњатијевич Ткалац, племенита рода, чест гост у њиховом дому. Није јој одолео ни Вуков славни поклоник, песник Бранко Радичевић, који јој је посветио песму „Певам дању, певам ноћу”.
   На крају, у београдској Саборној цркви, 30. маја 1858. године, удала се за Алексу Вукомановића. Први докази његове наклоности према Мини сачувани су на крају његовог писма Вуку из 1851. године – поздрави госпођици Вилхелмини. Зближили су се вероватно две године пре венчања, кад је Алекса дошао у Беч да потражи лека за болесно око. Тада је већ био професор српске историје и словесности на Катедри београдског Лицеја – уман и образован, из добре породице (братанац кнегиње Љубице), пажљив, привржен Вуку, којем се за Минину руку захваљује речима:
    „Што ми пак напомињете, да кћи нема имања никаквога, ја вам могу само то казати, да је ваша кћи сама собом за мене највеће благо и имање на овоме свијету.”
   Медени месец провели су путујући по југу Србије.
   „Мина је врло задовољна српском лијепом природом и предјелима које је виђела, па јој је жао што смо тако брзо морали вратити се кући”, писао је Алекса Вуку на лето 1858. године. У кући његове мајке нису били добродошли: тражила им је кирију, што је Алекса одбио сматрајући да ће радије плаћати пет талира месечно за туђи стан него за свој. Случај је хтео да у Београду кратко станују пошто је Алекси вид нагло ослабио, па су се преселили у Беч. Мина је о својој бризи писала оцу.

Дани у постељи

   Лоше расположење прекинула је радост – 10. августа 1859. године родио им се син Јанко. У то време је и Алексино здравље постало сношљивије, па су се вратили у Београд. Три месеца касније Алекса је преминуо. Вук и Ана одмах су дошли у Веоград да помогну ћерки, која је целе дане проводила у постељи. Заштитили су је од свих послова око Алексине заоставштине, бринули се о њеној пензији, водили све њене послове. Отац јој је био очигледан ослонац. Саветовао ју је да се врати у Беч, што није било тешко да послуша.
   Мина је била с оцем у Котору, на његовом последњем путовању. Тамо се, кажу, прехладио, због чега је 8. фебруара 1864. године умро. Била је уз њега ту ноћ.
   „Не знам хоћу ли икад преболети ту грдну рану којом је Бог моје срце увредио, и живот мој за вавјек омрачио, јер што ми је год било најмилије на овоме свијету црна земља крије и ја остадох с лудим дјететом које са мном плаче за оцем и за ђедом”, писала је.
    Јанко јој је постао све на свету. Упорна и амбициозна, успела је да га школује у Бечу и Братислави, да му обезбеди стипендију у петроградском кадетском корпусу и испуни његову велику жељу. Брзо је напредовао, добио је одликовање за учешће у српско-турском рату 1876. године, а затим и Колајну за храброст од Милана Обреновића.
    Онда је мајци јављено да јој је 28. маја 1878. године син умро од туберкулозе и да је сахрањен у Петрограду. У његовој оставштини нашла је своја писма и фотографију. Текст за надгробни споменик свом јединцу сама је написала.

Самоћа у Бечу

   Пријатеља је имала, али је више она занимала њих него што су они њу. Тодор С. Виловски, пријатељ њихове куће, пише да се „она дотле живахна и разговорна жена за кратко време изменила да си је једва могао познати. Није више никоме ишла у посету, нити је икога више примала код своје куће, сем најинтимније своје пријатеље... Чинило ти се као да је Вукове кћери нестало из бечког друштва. Нити је о њој ко шта знао, нити је она о коме водила бригу.”

БЕЧКИ ТРАГ

На Видовдан, један од најзначајнији српских празника, 2021. године у Бечу је откривена спомен-плоча Вилхелмини Мини Караџић, у улици Rasumowskygasse 22, у трећој бечкој општини. Спомен-плочу је поставило Аустријско-српско културно друштво „Вилхелмина Мина Караџић”. Званично су је открили Небојша Родић, амбасадор Републике Србије у Аустрији, и епископ Аустријско-Швајцарски господин Андреј.
Професор Светлана Матић, председница Друштва, истакла је да је „ова спомен-плоча 50. по реду српски траг у Бечу, чиме смо као народ показали домаћинима Аустријанцима да имамо богату историју и културну баштину”.
Музички део програма улепшала је звуцима виолине Катарина Милисављевић, потомкиња Алексе Вукомановића, супруга Мине Караџић, извођењем химни Аустрије и Србије.
Учесници скупа на крају су положили цвеће на споменик Вуку Стефановићу Караџићу.
                                                                                                 www.minakaradzic.com

    Крајем 1883. године умро јој је једини брат, Димитрије, рођен у исти дан кад и она, осам година после ње. Волели су се и били изузетно блиски. Мина му је пред његов 16. рођендан писала да се у случајности што су истог дана угледали свет скрива порука да треба једно другом да припадају „у љубави и нераздвојности” и да ништа на земљи не може да олабави везу „којом их је привиђење сјединило, ни удаљеност, ни растављеност, ни било која друга околност”. Касније су их околности удаљиле, али њихова везаност није ослабила.
   Мина Караџић умрла је у Бечу 12. јуна 1894. године од запаљења бубрега. За собом је у другима оставила лепоту својих очију, снагу и даровитост.

Број: 3629 2021.
Аутор: С. Ћ.