За читање и уживање - Џон Стајнбек

КРАТКА ПРИЧА О ЧОВЕЧАНСТВУ

Било је прохладно у пећини током послеподнева. Ватре није било; последња варница угасила се пре шест месеци, а породица је неће опет добити све док гром не удари у дрво.
Џо је ушао у пећину сав изгребан, с почупаним праменовима косе. Сручио се на влажну земљу крварећи. За то време матори Вилијам свађао се с маторим Бертом, који му је уједно био брат и син, зависи како гледаш на то. Била је то ситна чарка у вези с поквареним комадом мамутовог меса.

Матори Вилијам рече: „Зашто не даш мало мајци?”

„Што?”, упита матори Берт. „Она ми је и жена, зар не?”

То је био крај расправе, па су обојица обратили пажњу на Џоа.

„Где је Ал?”, запитао се један од њих, а други рече:

„Заборавио си да докотрљаш камен на улаз.”

Џо их није ни погледао, а старци су се сложили да су млади отишли дођавола. „Ја да ти кажем, у моје време било је другачије”, рече матори Вилијам. „Морали су да поштују старије, иначе би видели свог бога.”
После неког времена Џо је престао да крвари, па је посекотине обложио блатом. „Ала више нема”, рече он.

„Сабљозуби?”, упита матори Берт раздрагано.

„Не, то је она нова група која се доселила у шумарак мало даље. Појели су Ала.”

„Дивљаци”, рече матори Вилијам. „Још живе на дрвећу. Нису цивилизовани. Ми готово никад не једемо људе.”

Џо рече: „Ми немамо скоро ништа за јело, осим рођака, а и они полако понестају.”

„Ти дошљаци!”, рече матори Берт.

„Ал и ја смо ископали јаму”, рече Џо. „Ухватили смо коња, а онда су дошли ти људи с дрвета и појели нашег коња. Кад смо се пожалили, појели су Ала.”

„Е па, иди напоље, доведи нам једног од њих, па ћемо га појести”, рече матори Вилијам.

„Ја и ко још?”, упита Џо. „Последњи пут кад је било топло, овде нас је било дванаесторо. Сад нас је само четворо. Ма, видео сам рођену сестру Сали како седи на дрвету с дивљаком. А баш сам је мерачио, тата”, рече он помало несигурно, јер му матори Вилијам није био само отац, већ и ујак, брат од стрица и зет. „Тата, зашто се не бисмо удружили с тим људима с дрвета? Имају неку мрежасту ствар, хватају свакакве животиње. Хране се боље од нас.”

„Синко”, рече матори Вилијам, „они су дошљаци, ето зашто. Живе на дрвету. Не можемо да се мешамо с дивљацима. На шта би личило да ти се сестра уда за дивљака?”

„Па и удала се!”, рече Џо. „Могли би да дођу и живе у нашој пећини. Можда би нам показали како да користимо ту мрежасту ствар.”

„Никада”, рече матори Берт. „Не бисмо могли да им верујемо. Можда би нас појели на спавању.”

„Ако ти први не поједеш њих”, рече Џо. „Сад би ми баш добро дошло једно фино сочно парче дивљака. Гладан сам.”

„Само још фали да кажеш како ти људи с дрвета могу да се мере с нама”, рече матори Вилијам. „Свашта ћу још чути од тебе. Па, ко би онда наређивао? Ти дошљаци би постали главни. Морали бисмо да им се клањамо. Било би их више од нас.”

„Жао ми је што морам ово да ти кажем, тата”, рече Џо. „Повредио сам руку. Не могу више да копам јаме, не можеш ни ти. Сувише си стар. Не може ни Берт. Морамо да се сјединимо с тим људима с дрвета, иначе нећемо имати ни шта ни кога да поједемо.”

„Само преко мене мртвог”, рече матори Вилијам, а онда ухвати Џоов поглед на свом мршавом боку и дода: „Слушај, Џо, немој да те спопадну неке сулуде замисли о твом тати.”

Дакле, некада давно, пре него што се племе иселило из мемљиве пећине, беше човек по имену Елмер. Поређао је камење укруг, наслагао грање одозго и почео ту да живи. Старешине су убрзо убиле Елмера. Ако би свако могао да оде и живи сам, ко би онда наређивао? Међутим, ускоро су се те старешине уселиле у Елмерову кућу, а друге породице почеле су да граде исте такве куће. Било је баш лепо да ти вода не капље стално по лицу.
И тако су Елмера претворили у бога – клели су се у њега. Говорили су да је он Месец.
Све је ишло својим током, кад се још једно племе доселило у долину. Они пак нису имали Елмерове куће. Спавали су у кожним шаторима. Али знате шта? Имали су неку чудновату направу која је испаљивала штапиће... бацала их веома далеко. Могли су само да стоје у месту и покосе прасе, ма... с педесет метара раздаљине – нису морали да јуре за њим, па можда још и да добију кљову у препоне.
Кожарско племе хватало је много дивљачи, па су, наравно, елмеровске старешине изјавиле како ти дивљаци морају да нестану. Они чак нису ни знали за Елмера – толико су били необавештени. Старци су наоштрили много штапова, упалили врхове и рекли:
„Сад ви, млади момци, идите напоље и отерајте те кожаре. Не можете да омашите јер је Елмер на вашој страни.”
Е сад, изгледа да је некад давно живео један кожар по имену Макс. Он је измислио тај испаљивач штапова, па су га убили, наравно, али су касније говорили да је он Сунце. Дакле, то је био рат између Елмера Месеца и Макса Сунца, али је током њега убијена гомила младих кожара и младих Елмероваца. Онда је избио шумски пожар и отерао дивљач. Елмеровци икожари морали су заједно да оду у брда. Старешине оба племена то никако нису могле да прихвате. Жалили су се до последњег даха.
Из овога се јасно види да је свет од самог почетка ишао ка сопственој пропасти. Све би мирно текло својим током – ред и закон и све што иде уз то, као и старешине на врху – а онда би неки паметњаковић измислио нешто ново и све покварио, као онај Ралф, који је заборавио да закоље све дивље пилиће што је уловио, па је морао да сагради кокошињац, или онај смутљивац Џоџо au front du chien, који је положио семе у влажну земљу и изумео земљорадњу.
Наравно, Џоџоу су ишчупали руке и ноге с пуним правом, јер кад људи посаде семе, онда не могу да скитају около и забављају се. Кад имаш усеве, останеш крај њих и чупаш коров и жањеш. Осим тога, све и свако хоће да ти отме приносе – коров, бубе, птице, животиње, људи – и земљорадник половину времена проводи терајући некога. Старешине могу да призивају Елмера колико год хоће, али то неће спречити комшије с друге стране брда да упадају у твој амбар.
Дакле, беше један снажан момак по имену Рудолф, али су га сви звали Багзи. Багзи је давао све од себе кад се рве, али зато никад не би накупио нарамак дрва. Багзи је напросто волео да се бије и мрзео да ради, па је рекао: „Само ви, људи, садите своје усеве и ништа не брините. Ја ћу вас пазити. Ако вас неко буде узнемиравао, пребићу га као мачку. Можете да ми дате неколико пилића и коју шачицу брашна за мој труд.”
Старешине су благосиљале Багзија и веома брзо почеле да га мешају са Елмером. Багзи им се прилагодио. Окупио је десетине снажних момака и саградио утврђење на брду како би могао да чува земљораднике и њихове усеве. Кад нешто чуваш, то убрзо постане твоје.

Багзи и његови момци шетали би се около узимајући шта им се прохте од усева пшенице и девојака, а кад би обишли своју долину, запутили би се преко брда да виде шта су комшије пожњеле и изродиле. Онда би снажни момци с друге стране брда узвратили посету, а све што нису могли да однесу спаљивали су, па је врло брзо постало опасније бити заштићен него незаштићен. Базги је све што може да се понесе склонио у своју тврђаву да га причува, али је мало шта враћао доле.
У то време увидео је да је његов деда заправо Елмер, што га је издвајало од осталих. Колико ви, људи, знате који су у сродству с Месецом?
Сад су старешине већ побркале заштиту са заслугом, зато што је Багзи свој вишак делио с бољим људима. Старешине су биле веома строге према сваком ко би се пожалио. Говориле су да је то грех. Онда су земљорадници саградили зид да се склоне иза њега кад крене непогода. Није им се милило да гледају како усеви горе, а још мање да виде себе или своју жену Агнес или кћи Клаудију на ломачи.
У то време цео поредак се изопачио. Уместо да Багзи штити њих, постала им је дужност да они штите њега. Ту замисао добио је од самог Елмера у једној ноћи пуног месеца.
Људи су много времена седели иза зида чекајући да се дим разиђе, па су се замајавали врбама крај реке и плели корпе. А за људе је сасвим природно да направе више него што им је потребно.
Е, сад, у таквим приликама често се деси да људи осмисле какво правило. Увек ће се наћи неки шаљивџија. Овај се звао Хари и рекао је следеће:
„Она приглупа стока с друге стране брда нема врбе, па самим тим ни корпе, али знате шта могу? Иако су тако тупави, они узму блато, па га обликују и баце у ватру, а после у њему можеш да куваш воду. Ако бисмо им однели коју корпу, кладим се да би нам дали неколико тих печених блатњавих лонаца.”

Морали су да обесе Харија налгавачке изнад ломаче. Нико не може да поремети статус кво и да прође некажњено. Међутим, није прошло много кад су корпари почели кришом да иду преко брда и да се враћају с лонцима. Багзи јепокушао то да заустави, а старешине су га подржале. То је људе удаљило од рада у пољу, изложило их опасним замислима. Лонци су постали попут новца, а новац је још гори од наума. И сам Багзи је рекао: „Од њега су људи узнемирени – ма, човек помисли да је под‌једнако добар као и они који су га имали неколико генерација раније, а како то може да прође некоме ко није елмеровац?”
Старешине су се сложиле с Багзијем, наравно, али нису ништа могле да ураде како би зауставиле трговину, па су морале да се придруже осталима. Багзи је узимао половину лонаца коју су доносили, а убрзо је преузео и врбе, тако да је на крају добио све.
У то време неки дивљаци доселили су се на брдо и почели да отимају и корпе и лонце. Багзи, корпар, могао је само још да се ожени кћерком Вилија, лончара, а кад су сви поумирали, Херман Корпар-Лончар удружио је послове и направио задругу – и то је све испало сасвим добро.
Из задруге су прешли у лигу, а из лиге у нацију (нација је обично имала неку врсту природне границе, попут океана, планинског венца или реке преко које не може да се прелије). То је ишло сасвим добро све док нека гомилица шаљивџија није измислила неке којештарије на даљину попут навођених пројектила или атомских бомби. У том случају вам ни река ни океан ништа не помажу. Постало је сувише опасно имати одвојене нације, исто колико је некад било опасно имати одвојене породице.

Кад се људи најзад суоче са изумирањем, мораће нешто да предузму у вези с тим. Сада имамо Уједињене нације, а старешине се тамо боре на исти начин на који су се наши преци борили кад су излазили из пећине. Немамо много избора. Можда нисмо нарочито племенити, можда не желимо да напредујемо, али још од времена пећинског човека морали смо да бирамо и никада до сада нисмо изабрали изумирање. Било би потпуно блесаво да се поубијамо након толиког времена. Ако то урадимо, онда смо глупљи од пећинских људи, а ја мислим да нисмо. Мислим да смо под‌једнако глупи, што значи да смо прилично бистри на дуге стазе.