Живот пише драме

КОБНЕ КОКИЦЕ

Дечак је почео да кашље. Убрзо се гушио, полако је почео да плави. Никако да дође до ваздуха. Минути су одлучивали да ли ће преживети...

Вече 20. јануара ове године било је као и било које друго за породицу Јона Гунарсона у Рејкјавику, на Исланду. Сви су се поређали испред телевизора. Гледали су филм уз кокице. Јон није био сасвим сигуран да ли њихов млађи син, деветнаестомесечни Гунар, сме да их једе. Ипак, дечак није одустајао. Угледао се на старију сестру, па отац и мајка нису могли да му забране. А и шта може да се деси од неколико кокица?
   Филм није дошао ни до половине, када је мали Гунар почео да кашљуца. Убрзо се загрцнуо. Пресамитио од кашља. Јон је брзо схватио о чему се ради. Дечак се дави. Није помагало ударање по леђима. Дограбио га је, тресао. Мали је и даље дисао на једвите јаде. Отац га је ухватио за ноге и окренуо наопачке. Потом му је завукао прсте у уста и тако покушао да извади шта год да је било унутра. Напипао је нешто у грлу. Прочачкао је, учинило му се да дечак лакше дише. Осовио га је на ноге. Гунару се вратила боја, продисао је. Потврдио је да му је добро.
   Након што су о томе причали следећих неколико дана, готово да су сви заборавили на догађај. Једино би се повремено смејали призору како отац тресе Гунара, изврнутог наопачке. Убрзо им је и то досадило. Живот је ишао даље.
   Две недеље касније дечак је из чиста мира почео да се жали да му је хладно. Убрзо и да му је баш вруће. Тресао се, док му се зној сливао с чела. Мајка га је опипала. Горео је од температуре. Грозница. Топломер је показао да има готово 40 степени. Никакви покушаји обарања температуре нису дали резултате. Зато су га брзо одвезли до лекара. Овај је закључио да дечак има упалу плућа. Једино није било јасно откуд тако изнебуха, без икаквих почетних симптома. Добио је лекове, отпустили су га кући.
   Стање се није поправљало, па су већ сутрадан морали да га возе у болницу. Тамо је провео четири дана. За то време су успели да му оборе температуру, да га колико-толико стабилизују. Уверавали су родитеље да је у питању уобичајен ток болести. Додуше, нешто тежи, али и сама упала плућа није шала. Пустили уобичајен га кући, уз савете како да се настави лечење.

Гунару је било боље. Родитељи су били убеђени да је то зато што је коначно у својој соби, у свом кревету. Одмах је тражио да се игра. И то пластелином. Јон се загледао са супругом. Да ли да му дозволе? У кревету је, мироваће, зашто би му ускраћивали то задовољство. Гунар је добио пластелин. Уз упозорење да ни случајно не ставља комадиће у уста. Ни дечаку то није падало на памет. А и пластелин му је убрзо досадио. Дозивао је родитеље, тражио друге играчке.
   Само што је Јон ушао у дечју собу, Гунар се закашљао. Неколико минута није престајао. Отац се престравио. У тренутку се присетио дављења кокицама. А онда је погледао по кревету. Свуда комадићи пластелина. Мора да је Гунар прогутао парче, које му је зачепило дисајне путеве. Ништа није помагало. Ни ударање по леђима, ни тумбање. Отац ништа није успео да напипа у устима и грлу. Дечак је почео да плави. Једва да је дисао. Јону није остало друго него да зове Хитну помоћ.

Када им је описао о чему се ради, добио је савет да детету даје вештачко дисање, а они шаљу екипу, стићи ће за неколико минута. Јон је упумпавао ваздух у синовљева плућа. Масирао му срце. Поново упумпавао. Поново масирао. Дечак је био све плављи. Оно ситно дисање од малопре му је у том тренутку деловало као грмљавина. Није чуо удисаје. Губио је рођено дете, никако није успевао да му помогне.
   Утом је чуо сирене. У собу су нагрнули болничари. Ставили су Гунару маску за кисеоник, пребацили га у возило. Јон је једва успео да утрчи за њима. Возач је дао гас. Уз урлање сирена јурили су ка болници. Оцу се чинило да се возе сатима. Од тутњања у глави није разабирао шта болничари међу собом говоре. Гунар није дисао, био је потпуно плав.
   На пријему их је чекала спремна екипа. Дечака су одмах интубирали. Лекар у ургентном је одмах схватио да нека препрека спречава ваздух да допре до плућа. Само, нико није знао шта је то. Снимак на рендгену је открио да је десно плућно крило упаљено, готово пред отказивањем. Ништа друго се није видело. Никакво страно тело, ништа. А очигледно је било негде унутра. Тада је једна лекарка приметила нешто необично. Када год би дечак био положен на десну страну, количина кисеоника би скочила. То је говорило да страно тело није у грлу.  
   Лекари су морали брзо да реагују. Сваким тренутком у ком би количина кисеоника драстично опала, повећавала се опасност од оштећења мозга. А у Ургентном центру нису могли да ураде ништа више. Већали су. Једина нада за дечака јесте да га пребаце у дечју болницу, удаљену десетак минута брзе вожње. Возило је чекало, возач је држао ногу на гасу. Поново сирене, поново јурњава.
   Лекари у дечјој клиници обавештени су о свему. Нису знали са чим ће да се суоче, па су били спремни на најгоре. Чим су изнели Гунара, прикопчали су га на вештачка плућа. Специјалиста пулмолог помно је прегледао снимке. Како се на њима ништа није видело, морао је да ради наслепо. Могао је само да претпостави где је та препрека.

Мењао је инструменте, испробавао све што му је пало на памет. Све што је икад чуо о закрчењима изгледа није било довољно. Ниво кисеоника никако да порасте. Ако убрзо не нађе предмет, који год да је, дечак је изгубљен. Помислио је да његово знање једноставно није довољно. Ваља имати и мало среће. А дечак, па и лекар, изгледа да су исцрпели своје залихе. Онда му се учинило да је нешто открио у бронхији. Мало и округло. Морао је то да провери.
   Два минута касније, био је сигуран. Нашао је извор невоље, страно тело које је спречавало довод ваздуха. Заправо, дечаку је буквално запушило плућно крило. Покушавао је да га помери. Без успеха. Мењао инструменте. Поново ништа. Готово очајан, дохватио је алатку коју уролози користе за вађења камења из бубрега. Та справица је померила предмет. Гледао је у параметре дисања. Ниво кисеоника је нагло скочио. Лекару се учинило да се дечаку боја нагло враћа у лице.
   Док је трајао захват, Гунарови родитељи су избезумљени седели испред сале. Јон више није могао да мирује. Шетао се од зида до зида. Када су се отворила врата сале, у два корака нашао се испред лекара. Овај је био потпуно исцрпљен. Само је успео да се насмеши и да дигне палац.

Тек касније је позвао родитеље. Прво је на сто испред њих спустио зрно. Јону се чинило да сања. Тамо је стајало зрнце кукуруза. Лекар је само питао да ли је дечак недавно јео кокице. Тек тада су се сетили оног гледања филма, умало дављења кокицама. Тада је Гунар некако удахнуо нераскокано зрно кукуруза. Ово је доспело у плућа и прво изазвало јаку упалу десног плућног крила. Кашаљ је зрно пребацио у лево плућно крило, где је запушило довод ваздуха. Још само мало, и дечак би био мртав.
   Гунар је убрзо напустио болницу, готово потпуно опорављен. Остао је тек мали ожиљак да га опомиње да ваља бити опрезан када се нађе с кокицама испред телевизора. Ако их икада више пожели, наравно.