За читање и уживање – Антон Павлович Чехов

КАМЕЛЕОН

Преко пијаце иде полицијски надзорник Очумелов у новом шињелу и с малим завежљајем у руци. За њим корача риђи полицајац и носи решето пуно заплењеног огрозда. Наоколо тишина… На пијаци ни живе душе… Отворена врата радњи и крчми зуре на овај божји свет тужно, као гладне чељусти. Око њих нема чак ни просјака.
   – А ти ’оћеш да једеш, проклетињо једна! – зачу одједном Очумелов. – Држ’те га, људи! У данашње време уједање је забрањено. Држ’те га! Уаа!
    Чује се псеће скичање. Очумелов се осврне и угледа: из дрваре трговца Пичугина, подскакујући на три ноге и освр'ући се, бежи псето. За њим јури човек у уштирканој платненој кошуљи и раскопчаном прслуку. Он трчи за њим и, сав повијен напред, пада на земљу и хвата пса за задње ноге. Опет се чује псеће скичање и повик: „Држ’те га.” Из радњи се помаљају сањива лица и убрзо се код дрваре скупља гомила света као да је из земље израсла.
    – Изгледа неки неред, ваше благородство!... – рече полицајац.

Очумелов се окрену полулево и пође гомили. Крај самих врата дрваре виде да стоји поменути човек, у раскопчаном прслуку и, подигавши увис десну руку, показује гомили окрвављени прст. На његовом полупијаном лицу као да је написано: „Платићеш ти мени, хуљо!” – а и сам прст изгледа као знамење победе. У том човеку Очумелов познаде јувелира Хрјукина. А у средини гомиле, дрхтећи целим телом, чучи раскречених предњих ногу и виновник скандала – бео, млад хрт, шиљате њушке и са жутом пегом на леђима. У његовим сузним очима види се израз туге и смртног страха.
    – Шта је то овде? – упита Очумелов упадајући у гомилу. – Зашто је овде? Зашто си ти тај прст?... Ко је викао?
    – Идем ја, ваше благородство, и никог не дирам... – почиње Хрјукин, искашљавајући се у песницу – због дрва, знате, са Митричем, кад одједном овај гад, ни пет ни шест, па мене за прст!... Ви извините, али ја сам човек радник... Радим ситне ствари. Нека ми се плати, јер ја овим прстом можда нећу моћи недељу дана ни да макнем... Тога, ваше благородство, нема у закону да човек од сваког живинчета страда... Ако свако почне да уједа, онда је боље да човек не живи на овом свету...
   – Хм!... Добро, де... – вели строго Очумелов, накашљавајући се и мрштећи обрве. – Добро... Чије је то псето? Ја то нећу тако оставити! Показаћу ја вама за то пуштање паса! Време је већ да обратимо пажњу на ту господу која не желе да се покоравају прописима! Кад га ребнем новчаном казном, ниткова, упамтиће он мени шта значи псето и остале животиње скитнице! Научићу ја њега памети! Јелдирине – обрати се надзорник полицајцу – одмах да дознаш чије је псето и сачиниш записник! А псето треба убити! И то одмах! Сигурно је бесно... Чије је ово псето, питам ја вас?

То је, изгледа, генерала Жигалова – рече неко из гомиле.
    – Генерала Жигалова? Хм... скини ми, Јелдирине, шињел... Страшно је врућина! Мора бити пред кишу... Само једно не могу да разумем... како је могло да те уједе? – обраћа се Очумелов Хрјукину. – Откуд ће оно да досегне до твог прста? Ово је мало куче, а ти, гле, каква си људина! Мора да си прст огребао, а онда ти је пало на ум да нас лажеш. Јер ти си позната сорта! Знам ја вас, сотоне једне!
    – Он му је, ваше благородство, цигаретом њушку опекао, ради смејурије, а оно, не буди лењо, него ћап за прст... Глуп и свадљив човек, ваше благородство!

   Антон Павлович Чехов (1860–1904), приповедач и један од најзначајнијих руских драмских писаца, прве приче објавио је да би могао да се издржава у току студија медицине. Међу његова најзначајнија дела убрајају се драме: „Галеб”, „Ујка Вања”, „Три сестре”, „Вишњик”... и збирке приповедака: „Мелпоменине бајке”, „Шарене приче”, „У помрачини”... О њему је његов колега по перу Максим Горки (1868–1936) оставио овакав траг:
    „Цео живот А. Чехов проживео је својом сопственом душом, увек је био свој, унутарње слободан и никад није водио рачуна шта једни очекују од Антона Чехова, а други, грубљи, захтевају. Није волео разговоре о ’високим’ темама, разговоре којима се наш мили руски човек тако усрдно забавља, заборављајући да није нимало оштроумно причати о кадифеним оделима будућности, а немати данас чак ни пристојних панталона...”

    – Лажеш, Ћоро! Кад ниси видео, шта онда лажеш? Њихово благородство је паметан господин и зна ко лаже, а ко истину говори, као на исповести... Он има у закону написано... Сада смо сви једнаки... И ја имам брата у жандармерији... ако желите да знате.
    – Без приче!
    – Не, ово није генералово... – рече мудро полицајац. – Не држи генерал овакве. Он држи већином птичаре...
    – Знаш ли сигурно?
    – Сигурно, ваше благородство...
    – И ја то знам. Генерал има псе скупоцене расе, а ово... ђаво би га знао шта је! Нит му је длака лепа, нит њушка... једном речју, не вреди ни луле дувана... Зар такве псе да он држи? Где вам је памет? Да се нађе у Петрограду или Москви овакво псето, знате ли шта би било? Тамо не би ни погледали у закон, него тренутно... камен о врат! Ти си, Хрјукине, страдао, па немој ту ствар тако да остављаш... Треба их научити памети! Време је...
    – А можда је генералово... – гласно размишља полицајац. – На челу му ништа не пише... Ономад сам у његовом дворишту видео овакво једно.
    – Па наравно да је генералско! – рече глас из гомиле.

Хм!... Огрни ми, брате Јелдирине шињел... Нешто је захладнело... Јежим се... Одвешћеш пса генералу и тамо ћеш питати. Казаћеш да сам га ја нашао и послао... И реци да га не пушта на улицу... Псето је можда скупо, а ако му свака свиња буде пекла цигаретом њушку, може пас да крепа. Јер пас ти је живинче нежно... А ти, будало, спусти ту руку! Немој да нам показујеш... тај свој глупачки прст! Сам си крив!...
    – Ево, иде генералов кувар, њега ћемо питати... Еј, Прохоре! Дођи, брате, овамо! Погледај ово псето... Је ли ваше?
    – Баш си погодио! Оваквих никада нисмо имали!
    – Ама не треба ни питати – рече Очумелов. – То је, очевидно, неко псето луталица! Шта има ту да се прича... Кад вам ја кажем да је луталица. Треба га убити, и тачка!
    – То није наше – наставља Прохор – него генераловог брата што је ономад допутовао. Наш господин не воли хртове. То њихов брат воли...
    – А зар је њихов брат допутовао? Владимир Иванич? – пита Очумелов, а лице му озари усхићен осмех. – Гле ти, молим те! А ја нисам ни знао. Допутовали у госте? А!
    – У госте...
    – Види ти, молим те... Зажелели се брата... А ја нисам ни знао! Дакле, ово је њихово псетанце? Баш ми је мило... Узми га... Лепо псетанце... Живахно... Па овога хам за прст! Ха-ха-ха... Де, шта ти је, шта дрхтиш! Ррр... Ррр... љути се, обешењак... куца мала...Прохор ваби пса и одлази с њим са дрваре... Свет се смеје Хрјукину.
    – Пашћеш ти мени шака! – прети му Очумелов, увија се у шињел и наставља свој пут по пијаци.