Забавников Историјски Забавник

ЈАНИЧАРEBО ЗАВЕШТАЊЕ

„Јаничареве успомене” Константина Михаиловића можда нису послужиле одбрани од Турака у мери у којој су могли. Ипак, оне чувају догађаје који су снажно утицали на нашу повест.

Средина 15. столећа. Свитање. Сунце већ благо осветљава куле на утврђењу које чврсто брани Ново брдо, најразвијенији град у Европи. Живот у граду полако се буди; чују се петлови. Ново Брдо, смештено на узвишењу, моћно изгледа свакоме ко пристиже из правца главног друма. Нема сумње да је чак и војсци Мехмеда II Освајача, која се те ноћи припремала за напад, такође уливало подоста зебње.
    Небо се ипак није сасвим забелело када је неколико старијих жена и два детета у близини јужне куле зачуло десетак потмулих експлозија, а одмах затим снажне ударе по подножју куле. Уследила су још три плотуна ђулади која су сравнила кулу и направила развалину у зиду. У граду је настала пометња. Управа је била обавештена о турским покретима, знало се да се приближавају српском граду; чак су и неки изасланици започели и преговоре, али тога јутра напад се није очекивао. Зато је и одбрана каснила.
   Град попут Новог Брда није било лако заузети, чак ни препадом. Са осталих кула најпре су трубе означиле узбуну, а онда су се начичкале стрелцима и групама задуженим за проливање врелог уља. Рупу у зиду брзо су попунили, а после два-три одбијена пешадијска напада успоставили су чврсту одбрану. Тако је почела вишедневна опсада града са стратешким положајем на мапи будућих турских освајања.

Из Новог Брда у нови живот

    Следили су дани бомбардовања, упада и снажних јуриша, дани глади и болести, ватре и крви, страха. Градом се ширио плач деце и запомагање све бројнијих рањеника. Ново Брдо се држало што снагом духа, што снагом својих зидина. Додуше, како је време одмицало, све слабије и слабије.
    Турци су били упорни и нестрпљиви. Граду су најзад понудили предају, уз обећање да неће бити освете над бранитељима, злостављања жена и одвођења младића у јаничаре. Сасвим исцрпљено, Ново Брдо се предало, очајнички се уздајући у турска обећања. Ништа од тога. Освајач је био неумољив, а страдање несагледиво. Мушкарце су набијали на колац, жене напаствовали, а преживеле младиће слали у Анадолију да се обучавају за јаничаре. Међу десетинама тих момака налазио се и Константин Михаиловић из Островице.
    Две-три деценије потом, у својим „Јаничаревим успоменама” он ће описати страшно заробљавање и пут у Турску. Иако не сасвим млад и без ратничког искуства (јер се као један од 1500 српских ратника Ђурђа Бранковића борио за Турке у нападу на Цариград), Константин о том искуству говори са пуно туге. Знао је да га чекају године заточеништва. Зато је, док су га водили ка Турској, покушао да побегне с браћом и још неким младићима. Нису успели. Турци су се дали у потеру, похватали их, повезали за коње и одвукли до осталих заробљеника, „па је чудо како су нам душу оставили”, каже Константин. Онда су сви зулумћарима дали реч и јемство за своје другове, те су похватане бегунце спроводници коначно пустили и одвели мирно преко мора.
   Михаиловић је испуњавао војне задатке са великим отпором, али је с временом пристао на живот и положај султановог заточника. Султану се као припадник јаничара, елитних борбених јединица, заклео на верност, а службу почео да извршава све савесније. Не заборављајући и никако се не одричући свог порекла, био је на мукама: у срцу хришћанин, људима своје вере морао је да чини зло.
  Ипак, увек је настојао да помогне турским противницима. Али када је 1463. године босанске изасланике обавестио да се припрема напад на њихову земљу, они му, на своју несрећу, нису поверовали. Убрзо су претрпели страшан зулум који је коначно означио пад Босне под турску власт. У тим нападима учествовао је и он. Турци су заузели целу источну Босну и град Звечај у близини Бањалуке.
    Након вишегодишње службе Константин је добио чин подофицира, па и управу над звечајском тврђавом. Ту је остављен са 50 војника. Али, чим је окружење напустила главна војска, Константина су напале мађарске снаге. Иако се град дуго одупирао, трупе Матије Корвина добиле су појачање. Даљи отпор био је немогућ.
    Причу о свом поновном заробљавању завршио је речима:
    „Ја сам хвалио Бога што сам се часно вратио из тамнице међу хришћане”.

Европи у аманет

    Међутим, у Мађарској су га ослободили! Да ли је после тога отишао и у Пољску, не знамо поуздано, али се од тада намерио да све хришћанске владаре упозори на то да ће без јединственог отпора сви потпасти под турско ропство. Зато је и писао мемоаре – описе битака и турске тактике ратовања. Покушавао је да на различите начине ступи у везу са мађарским и пољским владарима, али они га, не схватајући предлоге озбиљно, нису примали нити му одговарали.
   Мемоаре је оставио у аманет Европи као незаменљиво дело о војно-друштвеном уређењу Турског царства. Најзанимљивији делови тог списа свакако су они који описују битке. Први пример тиче се начина на који су Турци освајали градове:
   „Најпре се ватром из топова начини на неком месту пролом, па се онда јаничари ноћу приближе томе месту и чекају свануће. А кад сване, онда најпре топови заспу то место учестаном паљбом. Одмах после тога јаничари јуре с лествицама на зидове јер бранилаца тада не може бити на њима. Али, када опазе јаничаре, они се увек окрену и почињу да их туку са свих страна. Јаничари се, међутим, пужу уз лествице гурајући један другог напред. А за све то време с бокова густо лете стреле и пуцају пушке, диже се хука од бубњева људске вике.”
   Ово је вероватно један од најранијих текстова из теорије ратовања забележен овако детаљно.
   Константин затим износи мишљење да је оклопљена коњица спора и непокретна, а да су Турци с лако наоружаним коњаницима много убојитији. Веома је упечатљив опис борбе код Варне:
   „Турци трпе велике губитке. Остао је султан сам са својим јаничарима. Они се онда повлаче до неких јаруга под брдом обраслих вресом. Ту се скривају испод зеленила. Наши, значи Пољаци, нису могли видети ове јаруге. Спустивши кациге, прихватише се копаља. Хитро су к њима, јаничарима, у трку јурили, хотећи да их брзо коњима погазе и униште, видевши да су пешаци. Тада у брзини наиђу на јаруге и попадају у њих. Онако у окпопима немогуће је да се довољно брзо подигну. Ваљајући се доле као корњаче, били су лак плен. Јаничари муњевито прилазе и коњанике на земљи убијају без тешкоће.”
    Колико се о овоме знало и колико су се Константинови савети прихватали, није познато, али јасно је да је корист од њих могла бити велика.

* * *

    Константин из Островице био је само један од српских младића одведених у јаничаре и принуђених да се боре против свога рода, против хришћана. Разумно се понашајући, служио је султану упркос сталној нади у избављење. Није као везир Мехмед-паша Соколовић могао да се завичају одужи велелепним мостом или каквом другом задужбином, али је као војник био у могућности да можда изворније разуме турску државу, те да своја драгоцена знања о њој пренесе хришћанима. Читајући „Јаничареве успомене”, данас можемо боље да разумемо догађаје који су битно одредили и нашу повест ■