ЖИВОТ ПИШЕ ДРАМЕ

ИЗГУБЉЕН У КАЊОНУ

Пожурио је низ литицу, мислећи да ће тако да скрати пут. Онда се оклизнуо и чуо прасак. Пукла је кост. А био је сам, усред пустоши...

Шездесетосмогодишњи Џорџ Браун лежао је на земљи. Тресао се од хладноће. Био је наслоњен на стену, поломљену ногу пажљиво је истурио испред себе. Баш како су му рекли гласови у глави. Можда ће то да му помогне. Проговорио би. Питао да ли неко има ћебе. Хладно му је. Није било одговора. Био је потпуно сам.
   Три дана раније, 5. августа прошле године, кренуо је на пут о коме је одувек сањао. Излет, заправо. Заједно с групом излетника требало је да пројаше кроз планине Монтане, у САД.
   Мало су јахали около, а онда су направили логор. Браун се досађивао. Решио је да се мало прошета око логора. Убрзо му је и то досадило. У близини је била планинарска стаза. Некада јесте много боравио у природи, али већ годинама није успевао да нађе времена за такве подухвате. А ова стаза деловала је баш као она за почетнике. Погледао је карту, није било никаквих превише стрмих успона. Једна обична шетња кроз шуму. За сваки случај, обавестио је сапутника и на мапи му означио куда намерава да крене. Десетак километара шетње свакако ће да му прија. Попаковао је нешто слаткиша у ранац, напунио чутурицу и кренуо.

Када је пошао, било је ведро. После непуна три километра наоблачило се. Тамни облаци су се навукли, пале су и прве капи. Стаза је местимично била закрчена обореним стаблима. Очигледно је туда нешто раније протутњао шумски пожар. Још се осећао смрад паљевине. Што је залазио дубље у шуму, то је изгорелих дебала било више. Убрзо је стаза била потпуно затрпана. Џорџ је више није видео. Полако га је опхрвао страх. Све је било знатно даље и замршеније него што је мислио да ће бити. Да ли да се врати?
   Док је то разматрао, ромињање се претворило у пљусак. Потом у потоп. Склонио се испод срушеног дрвета. Није смео да допусти да скроз покисне.
   Двадесет минута касније киша је стала и Џорџ се вратио на стазу. Или на оно за шта је мислио да је стаза. Нису више била само оборена стабла била невоља. Бујица је однела добар део земље. Није могао да се оријентише. Знао је само да је стаза водила надоле, ка кањону. А на ту страну већ може да крене, зна куда, видео је на мапи. Кањоном ће да препречи пут и избије право у логор, после неколико километара.



   Пожурио је низбрдо. Желео је што пре да се придружи сапутницима. Готово да је потрчао. То је била грешка. Није обраћао пажњу на то где гази. Оклизнуо се на неки камени полетео низ падину. Превртао се, обртао. Покушавао је да ухвати за нешто. Неку грану, изваљено дрво, било шта. Све му је измицало под рукама. Успео је само да се изгребе до крви. У превртању је ноге истурио испред. А онда се зауставио. Бол га је пресекао. Заправо, ногама се дословно закуцао у балван који му се нашао на путу. Чуо је стравичан звук. Гласно пуцање. Схватио је да није пукло дрво, него његова нога.
   Посегнуо је ка стопалу да испита шта се десило. Нога изнад чланка изгледала је неприродно надувено. Покушао је да је свуче чарапу, али га је бол омео. И стопало је било некако искривљено. Руком је подигао ногу. Када би је померио, бол је ударао право у главу. Могао је само да лежи или седи с испруженим ногама. Није ни покушавао да устане.
   Трудио се да се сети свега што је с годинама прочитао о сличним повредама. Углавном су то биле приче о преживљавању. И могао је да се сети само једног. Да је кључно да мирује. Сигурно ће његови из групе да примете да га нема. Ујутру ће да почну потрагу. Његово је да чека и нада се.
   Ово је било лакше замислити него извести. У секунди је схватио да поломљене ноге лежи у бестрагији. Природна реакција била је да урликне:
   – Упомоћ!
   Као одговор добио је једино одјек. Осетио се беспомоћним. Тешко да је било наде. Замишљао је сопствену смрт. Ко ће да дође на сахрану. Ако спасиоци уопште нађу нешто што ће да сахране. У околини има и дивљих животиња. Лако могу да га развуку. Жена и кћерке биће неутешне. Помисао на њих дала му је нову снагу. Имао је избор: или да се преда хладноћи и болу, или да уради све што може да преживи.

Пао је мрак. С њим и температура. Једва да је било неколико степени изнад нуле. Џорџ је на себи имао само шортс и мајицу. А то је за ноћ у Монтани на готово 2.000 метара висине било ништа. Смрзавао се. Држао је ранац преко груди. Надао се да ће то мало да га загреје. Зашто није понео макар дуксерицу? Од муке је набио главу кроз отвор ранца. Схватио је да му је мало топлије. Поново. Сада је затегао отвор, да топлина не излази. Са сваким издисањем ранац се пунио топлим ваздухом. Боље и то него ништа.
   Повремено би тако задремао. Потом се тргнуо. Није смео да заспи, али очи су се саме склапале. Није могао да устане и размрда се. Сваки покрет подсећао је на ножеве који пробадају ногу. Ипак, што је ноћ више одмицала, био је све боље расположен. Приближава се јутро, сигурно ће они из потраге брзо да га нађу.
   Пробудили су га зраци сунца. Леђа су му коначно била мало угрејана. Питао се колико ће требати спасиоцима. Сигурно ће да их примети, па ће некако успети да им скрене пажњу. Лежао је међу спаљеним дрвећем, али ће макар моћи да заурла. Наћи ће га, бодрио је сам себе. Ту су, само што нису стигли.
   Убрзо је почела жеђ. Чутурицу је био испразнио током ноћи. Воде нигде у близини. Решио је да се спусти, да потражи поток. Требало би да је тамо негде. Како са сломљеном ногом?
   Рукама је подигао ногу и стопало положио на земљу, да буде равно. Потом се ослонио на здраву ногу, рукама ухватио за дебло и подигао. Срушио се чим се ослонио на повређену ногу. Тако неће стићи нигде, може само да се онесвести од бола.
   Поново је седео и положио ногу испред себе. Покушао је да сиђе седећи. С ногама испред, одбацивао се рукама. Померао је рукама повређену ногу, избацивао је испред тела, онда се пребацивао даље. Прелазио је метар по метар. Ипак, овај метод давао је неке резултате. Бол је свео готово на минимум, а кретао се.

Око четири сата по подне чуо је удаљени звук. Хеликоптер? Џорџ готово да се избезумио. Неко трага за њим. Убрзо је хеликоптер надлетео кањон. Човеку се чинило као да иде право на њега. Урлао је и махао из све снаге. Летелица је прешла преко њега, без икаквог знака да га је пилот спазио. Очајан, схватио је о чему се ради. Када је почео да се креће, улетео је право у каламбур попадалог дрвећа и густог жбуња. Пилот никако не би могао да га спази. Зато је решио да гура даље до прве чистине.
   Четири сата касније, зауставио се код једног усека. Потпуно се смрачило. Почело је да му се привиђа. Али ти гласови говорили су му како да се постави, да би се макар мало загрејао. Опет је гурао главу у ранац. Мало се смирио. Као да је био окружен пријатељима. Брзо је заспао.
   Пробудио се пре свитања. И даље је био сам. С првим зрацима сунца наставио је ка дну кањона. Поново мука, поново метар по метар. Два сата касније обрео се на стази. Зауставио се. Морао је да се одмори и да смисли шта и куда даље.
   Док је размишљао, појавила су се три човека на коњима. Џорџу готово да је срце стало. Продрао се из петних жила. Коњаници су пожурили ка њему. Тек када су га посадили у седло, објаснили су му где је забасао. Потом су одјахали кроз кањон који га је умало убио.