За читање и уживање - Енио Флајано

ХИЈЕНЕ

Има месец дана како су у нашим новинама запослили, пробно, две хијене. Једно јутро, у велику собу у којој радим заједно са колегама Росом и Милитом ушао је главни уредник хронике са неким типом који је држао на ланцу те две хијене. Одвезао их је и отишао. Испрва смо се мало уплашили – хијена је непријатна животиња. Штавише, као да је хералдичка комбинација свих непријатних животиња: има нешто од канализацијског пацова, од крокодила, шкорпије, нешто налик слепом мишу и изгледа као да уместо крзна, које уосталом и није употребљиво, носи неку прљаву крпару.
   Кад се гледа отпозади, због моћног хрбата могла би да се побрка са вепром; али вепар има нешто узвишено, одано и није ни онолико диваљ као што се верује. Људи су га свели на то зато што су га непрекидно ловили. Пре извесног времена видео сам једну дивљу свињу са њеним млађима у неком кавезу; држали су је испред једног ресторана у Мареми, проклетници, поред самог улаза, као зов и гаранцију добре кухиње.
    Е па, кад сам пришао том кавезу, добра звер поче да се бацака и да завија од радости, трљајући њушку о мрежу, гледајући ме молећивим погледом, готово тражећи да је помилујем.
    Оставила је на мене спокојан утисак привржености и уверење да у свакој животињи живи наш пријатељ којег не запостављамо.

Хијена не, она не оставља такав утисак, који чак и змије могу да посредују. Хијена је фиксирана на неки њен грозан праг, жели наш леш, и то још добрано труо. Бедна и сумњичава, испушта неки одвратан смрад. Не знам да ли то зависи од хране коју највише воли. Изгледа стидљива, анксиозна, никад не мирује, само чека да јој окренете леђа; стално њуши ваздух својим дијаболичним носем и, показујући зубе, због извесне, да кажем, комичне неспособности да држи затворена уста: то је њен вечити осмех. Њен смех је, то сви знамо, да се следиш: осетиш сарказам и професионалну суровост убице.
    „Дакле”, рече тога дана уредник хронике, „остављам вам их овде са вама, ту су два слободна стола. Надам се да ћете постати добре колеге и да ћете им у почетку помоћи.”
   Заиста изненађен, усудих се да питам колеге шта да радимо са њима. Уредник хронике оде не трудећи се да одговори. Приправник сам, као и Росо и Милито, могу ме отпустити без отказног рока. Остави нас са две хијене. Оне испрва премерише велику собу идући горе-доле, а затим легоше на своје столове и ту остадоше посматрајући нас, прозоре, таваницу и врата, на смену. Да ти се глава заврти.
   С времена на време би намрешкале њушке због далеких смрадова које су само оне осећале. Тако први дан. Другог постадоше смелије, почеше да копају по корпама за отпатке, чак и да читају наше текстове; а кад стиже дечко из бара са нашим сендвичима, препречише му пут и поједоше их у трен ока.

На све се човек навикне. За недељу дана чак смо се навикли да обедују своју храну ту под столом са пакленим мљацкањима. Заправо, у подне долази момак из месарнице са великом корпом изнутрица и коски. Смажу све за трен и онда се облизују и шеткају око корпе стално у нади да је још нешто остало. Уложио сам протест кад су звери почеле да гомилају свој измет на доврацима прозора. Из кадровске управе послали су нам врећицу триња. Узми или остави. На крају смо прихватили пораз, који има и неку предност; као прво, хијене нам помажу у нашем послу; друго, пошто све колеге долазе с неким изговором да нас виде порастао нам је углед, на неки начин. Ми смо „они с хијенама”, атракција новина. Најважније је држати стално отворене прозоре и с времена на време распршити дезодоранс. И запушити уши кад се смејуље својим вицевима.

Енио Флајано (1910–1972) био је италијански филмски сценариста, романсијер, драматург и позоришни критичар. За роман „Време за убијање” (1947) добио је награду „Стрега”, најугледнију у Италији. Друга успешна књижевна дела која је подарио светској књижевности јесу „Једна и једна ноћ” (1959), „Игра и покољ” (1970), „Беле сенке” (1972). Многе његове сценарије на велико платно пренели су славни редитељи Федерико Фелини, Елио Петри, Алесандро Бласети и Микеланђело Антониони.

   Има још тога. После десетак дана почели смо, нека нам Бог опрости, да их ценимо. Знају да раде свој посао и дотерују га – рекло би се да им је у крви та проклета хроника. Имамо предност у односу на њих што, мање-више, добро познајемо граматику и синтаксу; спретнији смо да склопимо агенцијску вест, умемо да телефонирамо и да користимо реторичке фигуре, метафору, антономазију, литоту и хиперболу. Поседујемо, хајде-де, извесно класично образовање које нам омогућава да цитирамо ауторе и чињенице и да ствари шире схватамо, литерарно, па чак и са извесном елеганцијом.
    Али колико ће, питам се, та наша предност трајати? Те две хијене, поред извесне изузетне интелигенције, имају (а то је њихов природан дар) такозвани њух, који се не може научити. Сада, имати њуха, за наш посао – то је све.

Оне осећају догађај хронике на двадесет километара, не само леш. Осећају умирућег, трагедију, покољ, компликацију, вест која расте, која се шири, обухвата град, целу земљу. Сваки дан се дешавају грозне али заморне ствари, а нас води извесна досада, рутина, као и сажаљење кад их сведемо на неки чланак, држећи се углавном чињеница које нам пружају истражни органи. Хијене не, оне никад не одустају. Иду до сржи ствари, имају свој метод: раде само на лешу. Све му извуку напоље, црева, срце, прошлост, детињство, војску, љубави, могуће настраности, имена љубавница, инцестуозне или „посебне” везе (ох, како само воле ту реч!) и фотографије, дневнике и најневиније исповести, све. Одока, али све.
   Ископају пријатеље жртве, келнере, лакеје, своднике: терају их да говоре, за паре чују најтајније и најпрљавије ствари, оне које би и сама жртва волела да закопа у заборав, што је и мислила да чини, убијајући себе или друге.
   Не, хијене иду далеко, траже порекло, копају; а кад леш више нема тајни, кад смрад постане неиздржљив, враћају се нама, смеју се да ти се кожа најежи, усуђују се да нас позову на ручак, на њихов ручак.

Да ли ћу икад успети да се навикнем? Или би требало сматрати како је већ јасно да ће се оне заситити нама и затражити нам да њима препустимо наше столове? Успех који сад већ постижу чини их неустрашивима. С времена на време ставе своје заражене шапетине на писаће машине и покушавају да куцају. Хоће да науче – и с временом ће и успети. Али ево, десио се нов злочин, нов скандал: још и пре но што вест стигне, оне бришу кроз врата и тада човек мало може да дише. Истина је да се већ осећамо бескориснима, превазиђенима. Јутрос су запослили још две хијене и наша једина нада је да ће се с временом међусобно растргнути. Осим ако претходно не утамане нас.