Живот пише драме

ХЕРОЈ У ПРУГАСТОЈ ПИЏАМИ

Рампе на прелазу већ су се спуштале. Пит је у даљини видео светла локомотиве. Што је брже могао потрчао је ка комбију. Срча му је крцкала под стопалима.

Већ је било касно, прошло је десет сати увече 10. октобра 2017. године. Џенис Еспозито стигла је до станице воза у Белпорту, Њујорк, САД. На тамошњем паркингу током дана оставила је свој комби. Сада је завршила с послом и спремала се на двадесетоминутну вожњу до куће, где су је чекали муж и седмогодишњи син. Толико пута је прошла пут до куће да је практично возила на ауто-пилоту. По изласку с паркинга скреће лево, на Улицу Стејшн. После неколико стотина метара, опет лево и излази на ауто-пут. Али, до искључења има још мало. Размишљала је о сину и његовом предстојећем рођендану.
   У глави је вртела сваки тренутак и детаљ забаве коју је намерила да му припреми. А онда, ниоткуда, ударац. Неки аутомобил излетео је из попречне улице и ударио у врата возача, готово под правим углом. Закуцао се као ексер у Џенисин комби.
   Од силине удара комби је одлетео стотинак метара у страну. Право на шине. Џенис је била готово онесвешћена. Шок од судара заменио је бол када су се ваздушни јастуци надували и пригњечили је за седиште. Једва да је успевала да се помери неколико центиметара.

За то време шездесетчетворогодишњи Пит ди Пинто спремао да легне. Истуширао се и узео књигу за пред спавање. Једва да је успео да прочита неколико редова, очи су му се склапале од умора. Тада га је нешто тргло. У тренутку није схватио да ли сања или се напољу нешто дешава. Препознао је звук ударца метала о метал. Потом звук распрскавања стакла.
   Када је коначно схватио да не сања, устао је и пришао прозору. Звук је допирао из близине. А Пит га је исувише добро познавао. Као добровољни ватрогасац, током деценија, видео је много сличних невоља. Ни на тренутак није посумњао да је реч о судару. Није било времена да зове било кога. Можда онима у колима треба помоћ. Деценије службе учиниле су да реагује готово аутоматски. Дограбио је велику батеријску лампу и у пиџами изјурио напоље.
   На први смрскани аутомобил наишао је на око 500 метара од свог дворишта. Био је то онај који је ударио у Џенисин комби. Када се уверио да је возач у добром стању, да је свестан и да га разуме, Пит је потражио други аутомобил. Онда је угледао комби. Стајао је насред шина. Утом је зачуо звук кога се највише плашио. Звоно је најављивало воз. А ако се оно огласило, значило је да је воз близу. Опасно близу.
   Рампе на прелазу већ су се спуштале. Пит је у даљини видео светла локомотиве. Што је брже могао потрчао је ка комбију. Срча му је крцкала под стопалима. Једва да је у њему остало даха када је стигао до врата возача. Кроз отвор је видео жену. Поглед јој је био празан, као да је гледала кроз њега. Једва да је успела да прозбори да не зна шта се догодило нити где се налази. На сву срећу, деловало је да није повређена. Макар није било видљивих повреда. Заурлао је у нади да ће је повратити:
   – Душо, на шинама си. Морамо да се склонимо одавде. И то брзо!
   Потегао је ручицу за отварање врата. Ни да мрдну. Тресао је и вукао, цимао. Лим се искривио од удараца. Врата су била заглављена. Тешко да би их отворио без секире или неке друге опреме. Ништа од тога није имао при руци. Размишљао је да ли да отрчи до куће и пронађе нешто од алата. Из размишљања га је тргао звук воза. Нема времена за тако нешто. Велика локомотива, дизелка, јури ка њима, брзином од готово сто километара на час. И да их види и сместа закочи, неће моћи да се заустави на време. Покушавао је да склони ваздушни јастук и ослободи Џенис. Није успео да га помери. Онда се досетио.

Претрчао је на другу страну аутомобила. Врата сувозача одмах су се отворила. Свеједно, надувани ваздушни јастуци и даље су га спречавали да приђе несрећној жени. Дограбио је оштро парче стакла и једноставно их бушио и секао. Неколико тренутака касније повукао ју је ка себи, али је онда схватио да је везана. Сигурносни појас и даље је био на месту. Рукама је тражио копчу. Напипао ју је и ослободио појаса. Дограбио је жену и вукао преко седишта, ка вратима. Ноге су јој запињале за наслон седишта.
   Пит није одустајао, вукао је из све снаге. Жена је јечала. Воз је био све ближе, ватрогасац је повремено бацао уплашене погледе на ту страну. Већ је могао да распозна и обрисе локомотиве. Чуо је сирену. Потом и звук кочења. Машиновођа их је угледао и почео да кочи. Али није било времена да се грдосија заустави. Пит је вукао. Коначно, Џенис као да је дошла себи, схватила где се налази и шта се дешава. Одбацила се ногама, Пит је још јаче повукао. Тренутак касније, били су изван кабине аутомобила.
   Ватрогасац је придржавао Џенис док су журили на сигурно. Још није било готово. Воз ће неизоставно да удари у аутомобил на шинама, а ваљало би им да у том тренутку буду што даље. Или макар у неком заклону. Пит је грозничаво гледао около. Једино довољно сигурна и довољно близу била је дрвена остава за алат. Повукао је Џенис на ту страну, терао ју је да трчи. Још само мало, још само тај последњи напор. Обоје су се готово сручили на тло иза кућице.
    Потом се чуо удар. И то много јачи него онај који је Џенис одбацио на шине. Воз је приликом кочења ударио у комби. Гурао га је још неколико десетина метара. Потом се гомила изувијаног метала зауставила. Готово да се није знало шта је локомотива, а шта остаци комбија. Џенис и Пит су посматрали карамбол сакривени иза оставе.

Све га је подсетило на нешто што је виђао само на филму. Стресао се при помисли да су њих двоје врло лако могли да буду главни „глумци” овог филма катастрофе.
   Већ после неколико дана прича о подвигу ватрогасца Пита ди Пинта доспела је у јавност. Приређена је свечаност на којој је Пит одликован. Природно, присуствовала је и Џенис, заједно с мужем и сином. Рекла је да је овога пута херој није стигао у црвеном ватрогасном камиону, већ у пиџами на пруге. Неповређена, могла је да настави с припремама за синовљев рођендан. На коме је један од главних гостију био управо Пит.