Драма која је потресла Холандију

ХАЈНЕКЕН У ПЕНИ СОПСТВЕНОГ ПИВА

Син бившег блиског сарадника пивског магната и четворица његових другова одлучили су да се обогате тако што ће отети богаташа. Али није све кренуло како су замислили...

Одједном, у светлости врата која су се отворила, угледали су Алфреда Хајнекена. Препознали су га по крупној силуети. Стајао је у вратима и осматрао, вероватно погледом тражећи свој аутомобил и шофера. То је био тренутак који су чекали, који су планирали и у који су протеклих месеци улагали време и новац. Сада су се налазили свега неколико метара од њега и више није постојала ни најмања прилика да им умакне. Вилем је одлучио да први крене у акцију, пришао је Хајнекену и ухватио га за ревере одела. Јан му је муњевито пришао с леђа. Хајнекен је почео да виче: „Шта је ово? Пусти ме!”
   Госпођа која је пре њега изашла из зграде окренула се и почела да вришти, ухвативши Вилема за рукав. Јан је брзо извукао сузавац из џепа и напрскао јој га у лице. Хајнекен се стропоштао на земљу, а Вилем је узео да га вуче ка комбију паркираном неколико метара даље. Возач је истрчао на улицу, а Кор је извадио пиштољ и наредио му да уђе у комби. Све се одиграло муњевито. За неколико секунди већ су се возили низ улицу према фабрици.

План

   Вилем Холејдер, син пензионисаног сарадника Алфреда Хајнекена, Кор ван Хаут, Франс Мејер и Јан Булард припремали су отмицу две године. Првобитно су желели да отму Алфреда Фредија Хајнекена заједно с његовим шофером Абом Додерером у Хајнекеновој кући у Нордвејку, уз помоћ Мартина Еркампса. Али након неколико покушаја отмице су одустали, пошто се стари Хајнекен неколико пута није појавио док су га чекали у заседи. Зато су одлучили да промене план, и да Хајнекена отму у његовој канцеларији, на амстердамском тргу Твејде Вејтерингплантсун.
   Након неколико недеља истраживања, ни тај план није им више изгледао изводљиво. Безбедносне провере на уласку и изласку из зграде биле су веома строге: камере су биле распоређене свуда унаоколо, а врата у холу за излазак на улицу отварала су се електронски, након чега би отмичари заједно са жртвом морали да заврше у кратком ходнику, где би остали заробљени уколико неко не би отворио врата за излазак на улицу. Ни сам улазак у зграду није био ништа једноставнији, пошто се из тог малог ходника посета најављивала преко интерфона, након чега би се имена гостију проверавала у регистру заказаних састанака.



   Због тога су одлучили да се отмица изведе на улици, на излазу из његове зграде. Све је морало да буде веома брзо, пошто би Хајнекенов возач Аб Додере обично паркирао ауто испред самог улаза. Читава акција морала је да се одигра у тих неколико метара које је Алфред Хајнекен прелазио до возила. Отмичари су уз то били суочени с још једном препреком: центар Амстердама је често загушен саобраћајним гужвама. Ако би отмицу извели предвече, након што Хајнекен заврши посао и запути се кући, вероватноћа да ће се током бега наћи заглављени у гужви била је мања, али су отмичари желели да се осигурају.
   Јан Булард, механичар, био је задужен да семафоре кроз које је требало да се провезу за време бекства подеси на жуто трепћуће светло у ноћи отмице, пошто би њихово потпуно искључивање највероватније привукло пажњу, те би можда нека екипа дошла да их поправи. Имали су и мало среће: само дан пре отмице, општински електричари задужени за одржавање уличне расвете одлучили су да ступе у штрајк, те је читав трг на којем се налазила зграда „Хајнекен” концерна био у тами.

Отмица

   Деветог новембра 1983. године успели су да стрпају Алфреда Хајнекена и његовог возача у аутомобил испред зграде предузећа „Хајнекен”, нешто пре седам часова увече. Бекство с места злочина текло је без грешке, променили су три аутомобила и веома брзо стигли до једне шупе направљене од метала у кругу фабрике за прераду дрвета у амстердамском предграђу Вестпорт у којој је Булард радио.
   Ћелије у којима ће боравити богати власник породичне пиваре „Хајнекен” и његов возач биле су унапред брижљиво припремљене: отмичари су направили дупле челичне зидове између којих су ставили плуту како би биле звучно изоловане. Унутрашњост шупе због тога је била четири метра краћа, али с обзиром на то да је читаво складиште било дугачко 42 метра, нико ко би случајно забасао у њега не би могао да уочи разлику. Како је фабрика радила и током дана се по пристаништу врзмало доста радника, од којих су неки и залазили у шупу, одлучено је да се ћелије снабдеју храном и да заточеници у њима буду препуштени сами себи све док им се не исплати откупнина, и док полицији не открију место на којем се налазе. Ако би их неко нашао случајно, отмичари би били у далеко бољем положају пошто никог од њих не би затекли на лицу места.
   Отмичари су имали план да читав посао заврше за свега четири дана: Хајнекена су отели у среду, а планирали су да исплата уследи у понедељак, током највећег шпица, како би стигли да се са новцем изгубе у гужви. Због тога су намеравали да преговоре воде брзо и одрешито, како ни полиција не би имала времена да разграна истрагу, психолози да направе профиле отмичара и сузе списак осумњичених или места на којима би могли да се крију. Но, иако су имали великог уличног искуства, ниједан од четворице пријатеља није био дорастао обученим полицијским преговарачима. Зато су одлучили да прибегну другачијој тактици.
   За богатог власника пивског концерна тражили су откупнину од 35 милиона гулдена (отприлике данашњих 16 милиона евра) у облику 200.000 новчаница мање вредности у четири различите валуте. Та сума била је тешка отприлике 400 килограма и отмичари су захтевали да се подели у пет торби. Одлучили су да се не виђају све док откупнина не буде исплаћена, а с полицијом су разговарали искључиво преко касета које би претходно снимали (како се не би заподенуо никакав разговор из којег би неко могао да изведе било какве закључке), писмима и огласима у новинама.
   Инструкције властима биле су јасне: да аутомобил у којем ће се налазити само возач вози од једне до друге телефонске говорнице, возач је требало да слуша упутства која ће га одвести до следеће говорнице или до места на којем се налази скривено писмо, да би на крају стигао до места где је требало да остави вреће с новцем. План је био да се аутомобил доведе до једног вијадукта код места Масберхен у покрајини Утрехт, где је вреће с новцем требало да заврше у једном одводу. Отмичари би сачекали испоруку испод вијадукта и покупили новац који би склизнуо низ одвод.

Нервоза

   Акција преузимања откупнине заказана је за 15. новембар, али су отмичари превидели једну веома важну ствар. Отмица Алфреда Хајнекена постала је ударна вест не само у холандским новинама, већ и у читавој европској и светској штампи. У Холандију су се сјатили новинари са свих страна света, а у таквим околностима вест о томе да је заказан дан предаје откупнине веома лако је процурела. Десетине новинарских аутомобила „неприметно” је пратило возило које је носило вреће с новцем, а полиција није могла, или није желела, да их у томе спречи. Видевши читаву булументу с камерама и фото-апаратима која се у каравану вози неколико стотина метара иза аутомобила с новцем, отмичари су отказали акцију.
   Нервоза у њиховим редовима почела је да расте. Нису планирали толико дуго да држе Хајнекена и његовог возача у заточеништву, те у ћелијама у складишту нису оставили довољно хране. Морали су брзо да делују, а чинило се да новинарима нико није успевао да забрани да се појављују на свим местима на којима су желели. Хотели у Амстердаму тих дана били су пун људи с фото-апаратима и камерама који су ишли по граду, камповали испред Хајнекеновог седишта и полицијских станица у којима се водила акција спасавања.
   Отмичари су 28. новембра поново пробали да изведу планирано путешествије аутомобила с новцем. Овог пута одлучили су да упутствима аутомобил спроведу до шуме у близини града Зеист, где је возач требало да остави вреће у пет пластичних цеви које су претходно укопали у земљу. Читава акција је успешно спроведена, али отмичари су се сада суочили с препреком другачије врсте. Како покупити новац и ослободити Хајнекена? Како свих недеља током неуспешних покушаја да се домогну новца нису прилазили складишту, нису били сигурни ни да ли су он и његов возач уопште живи. Међу њима су почеле да севају варнице. Првобитни план био је да, након што покупе новац, оду у иностранство и оставе упутства у вези са местом на којем су се жртве налазиле.
   Али како више нико није био сигуран да су Хајнекен и Додерер уопште живи – а за убиство се добија далеко строжа казна него за отмицу – нервоза је порасла до тачке на којој су отмичари почели да потежу оружје један на другог. Донесена је одлука да Булард, који је радио у фабрици, омами и превезе пивског магната и његовог шофера на неко скровито место с којег би могао брзо да се укрца у авион и одлети, и да пре тога обавести полицију о томе где се налазе.
   Али до тога никада није дошло. Неко од њих, можда и сам Булард, или неко од њихових пријатеља и рођака који су знали за подухват петорице момака, уплашио се и дојавио полицији ко је умешан у отмицу, као и где се жртве налазе. Полиција је упала у складиште 30. новембра и нашла Хајнекена и Додерера напола живе у стању тешке исцрпљености од глади.

Бекство

   Истог дана ухапшени су Булард и Еркампс заједно са још 25 особа – чланова њихових породица и пријатеља – за које су сумњали да су били укључени у отмицу. Остали отмичари су морали брзо да беже пошто је постало јасно да их је неко издао и да им је полиција на трагу. Покупили су 15 милиона гулдена из шуме и поделили по три милиона сваком. Ван Хаут и Холејдер одлетели су у Француску, у Париз, а свој део преосталог новца поверили су Мејеру на чување. Он је одлучио да остане у Амстердаму и да се скрива на различитим адресама, али након што је обруч око њега почео да се стеже, предао се полицији 28. децембра.
   Ван Хаута и Холејдера ухапсила је француска полиција 29. фебруара на основу дозволе боравка. Како Француска и Холандија у то време нису имале склопљен споразум о изручењу, француске власти одлучиле су да их пребаце на острво Гвадалупе на Карибима, где ће их власти њихове колоније предати властима холандске колоније на острву Сент Мартен. Но, адвокати су умешали прсте и читава акција није могла да се изведе, те су се њих двојица авионом вратила у Француску, где су смештени у кућни притвор у једном хотелу. На крају, после бројних правних обрта, изручени су Холандији 31. октобра 1986. године .