Живот пише драме

ГРДОСИЈА ЈЕ ИПАК СТАЛА

Покушавао је да не мисли на оно што ће се догодити кад његова цистерна са четири и по тоне пропана, неконтролисано улети у саобраћајну гужву у центру града...

Тог касног јулског поподнева 1978. године двадесеттрогодишњи возач цистерне Рон Кобе и његов колега Лестер Стак весело су разговарали чекајући да радници у њихово возило убаце четири и по тоне течног гаса пропана. Товар је требало да превезу до калифорнијског града Сан Бернардина, а како их је највећи део пута до тамо водио кроз планине, обојица су се радовали пријатној вожњи кроз природу. Рона и Лестера није много бринуло што пропан има разорну снагу од четири хиљаде штапина динамита. Тек надомак прометне Авеније Вотерман, на самом улазу у Сан Бернардино, схватили су у каквој су опасности.
   Када се на семафору, коме су се приближавали, упалило црвено светло, Рон је притиснуо папучицу кочнице, али је цистерна, уместо да се заустави, наставила да јури као да се ништа није догодило.
   „Лестер, кочнице... кочнице су отказале!” – узвикнуо је и још неколико пута свом снагом нагазио педалу. Ништа!
   Бацио је поглед на иглу брзиномера – поигравала је око 140. подеока. Срећом, у том часу испред њих није било никаквих возила. Иако је наслућивао да је узалудно да и даље покушава, Рон је снажно повукао полугу ручне кочнице. Узалуд. Покушао је да успори грдосију мењањем брзине. Опет ништа. Знајући да ће за који час упасти у градску гужву, заповеднички је добацио Лестеру:
   „Ја ћу аблендовати. Ти не скидај руку са сирене!”
   Тако је почела мора које ће се обојица дуго сећати. Док је Рон палио и гасио светло како би упозорио остале возаче на опасност и мучио се да захукталу машину одржи на путу, Лестер, блед као крпа, није скидао руку са сирене. Тада нису имали ни снаге ни времена да један другоме кажу шта осећају. Касније, када је све прошло, Кобе се присећао:
   „Био сам сигуран да нам нема спаса. Само сам се питао шта ће се догодити кад улетимо у сам центар града. Одлетећемо у ваздух и ми и цистерна и све око нас, говорио сам себи. Помишљали смо и да искочимо, али при брзини од 152 километра на сат то би значило сигурну смрт. Остало нам је само да стиснутих зуба чекамо крај ове готово безизлазне ситуације.”

Саобраћајац Дери Селас први је притекао у помоћ Рону и Лестеру. Он је стајао крај свог паркираног мотоцикла и надзирао саобраћај у тренутку када се зачуло бесомучно трубљење. Не схватајући шта се догађа, запрепашћено је гледао у огромну цистерну која му се приближавала великом брзином.
   Човек поред возача довикивао му је нешто, али Селас са те удаљености и у градској вреви није могао ништа да разуме. Тек када су протутњали поред њега, разазнао је узвике:
   „Помозите нам! Зауставите нас некако... кочнице су отказале.”
   Селас је истог часа скочио на мотоцикл и појурио за њима. Знао је да од њега неће имати много користи. Могао је само да их претекне и да сам упали светла и укључи сирену како би остале возаче упозоравао на опасност. Како ће се захуктала неман зауставити, то ни њему није било јасно...

И поред храбрости и пожртвованости Дерија Селаса, игром случаја, херој који је тог дана спасао Сан Бернардино катастрофе, није био он. Слава је, заслужено, припала воднику саобраћајне патроле, буцмастом оцу троје деце, Чарлсу Даунингу.
    Када је спазио цистерну, био је за воланом службених кола. Само поглед на помахниталу грдосију која му се приближавала био је довољан да одлучи. Без оклевања се окренуо двојици претпостављених које је управо враћао са аеродрома у град и мирно им саопштио:
    „Бојим се да ћете мало закаснити кући.” Пре него што су његови изненађени путници успели да ишта изусте, одлучни водник укључио је сирену, вешто окренуо кола за 180 степени и, притиснувши гас до даске, појурио за цистерном.
    „Они тамо су у великој опасности. По ознакама на приколици видим да возе неки запаљив гас. Уколико их не зауставимо, ко зна колико људи ће страдати” – добацио је Даунинг својим занемелим сапутницима са задњег седишта.

Његов план био је једноставан. Одлучио је да претекне цистерну и да је лагано успорава све док им се брзине не изједначе, а браници не налегну један на други. Претпостављао је да ће кочнице полицијских кола, додуше споро, на крају ипак моћи да зауставе грдосију.
    У тренутку када се нашао испред цистерне, она се кретала брзином од 104 километра на сат. План који се Чарлсу Даунингу до пре неколико минута чинио савршено једноставан и изводљив, сада је изгледао сасвим другачије. Од силине којом је грдосија налетела на браник полицијских кола замало није пролетео кроз предње стакло. Следећа два ударца била су нешто слабија и он је с олакшањем почео да притиска кочницу.
    Три-четири минута касније оба возила су се зауставила – на 4,5 метра од зида градске болнице!

Неколико недеља касније, у конференцијској сали Осме полицијске станице у Сан Бернардину, водник Чарлс Даунинг, помало збуњен, примио је медаљу за храброст коју су му доделили захвални становници града.
    Начелник Управе за саобраћај овако се тада обратио окупљеним званицама:
   „Реч херој не изражава до краја оно што је овај човек учинио. Захваљујући његовој храбрости избегнута је страховита несрећа.”
   „Па, ми смо за то плаћени. Морамо да ризикујемо. Од тренутка кад прикачимо полицијску значку, наша дужност је да штитимо животе других и по цену сопственог” – мирно је одговорио херој ове приче Чарлс Даунинг.