С окрајка историје

ГОСПОДАРИЦА МУШКИХ ТАЈНИ

Ни по чему наочита, омалена и пуначка Даница Андролић била је врхунска шпијунка која је двадесетих година века за нама задавала грдне муке обавештајним службама младе Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца

У мају 1921. године једно од главних места за излазак у Београду била је велика сала Официрског дома. То је било место на коме ће даме да покажу најновију тоалету, а ако притом упознају и неког младог поручника, премија је била на видику. Природно, у атмосфери још ровитој после рата, у младој Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, роварили су најразличитији страни агенти. Ни домаћи, разумљиво, нису седели скрштених руку. Још природније је онда да су на забавама у Официрском дому могли да се нађу и разни слаткоречивци оба пола.
   Тако се на једној забави затекла и двадесетогодишња Даница Андролић. Ниска, пунија, у не превише отменој тоалети, није изгледала као да ту припада. Пре као да је из неке од задњих просторија провирила да види како се то официри забављају.

Очијукање у Официрском дому

   Даница је у својих двадесет година успела да проживи оно што многи не би успели у пет живота. Од малих ногу је лутала, мењала послове и занимања. Час је радила као службеница Среског суда у Ковачици, потом била чиновник у Министарству финансија у Београду, да би неко време провела и у књижари Стјепана Радића, хрватског политичара, у Загребу. Крстарила је и по Јужној Србији, данашњој Северној Македонији. У то време то је била посебно осетљива и трусна област, пошто упади бугарских комитских чета нису престајали.
   А таква путешествија и честа промена занимања нису могла да промакну полицији. Некоме у Скопљу пало је у очи да се госпођица Андролић мало више него што је уобичајено мота око високих официра на служби у ондашњем гарнизону. Како је стигло наређење да се дотична приведе и подробно испита, то су детективи нашли само празну собу у којој је Даница коначила. Изгубила се. Случај је одложен и готово заборављен.
   Сада се појавила на официрској забави у Београду. За око јој је запао један санитетски мајор. Као да га је однекуд познавала. Очијукање је брзо прерасло у упознавање. Мајор се представио као Димовић. Што су дуже ћаскали, Даница је била уверенија да га познаје одраније. Само, није могла да се сети где и када га је упознала. Онда јој је синуло. Загреб, одмах пошто се рат завршио. Само, тада се није презивао Димовић. И није био санитетски мајор. Био је аустроугарски официр Фирст.
   Овај се на тренутак збунио и покушао да пориче. Андролићева није одустајала. Напослетку, одмакли су се у неки угао, да их нико не чује. Већ сутрадан Димовић ју је одвео у кафану „Седми километар” под Торлаком. У тамошњим собама провели су четрнаест дана, па се рачунало као да су венчани. Додуше, црквени обред је изостао.

Весела и вешта удовица

   Мајор Димовић, односно Фирст, морао је да се пресели у Скопље. Иако су је тамо нешто раније тражили, Даница се одважила да га следи. Невенчани муж је убрзо почео да нестаје на по неколико дана. Дешавало се да дође крвав и исцепан. Једном чак и рањен. Андролићева је желела да пође с њим, али је овај то упорно одбијао. Онда јој је открио карте. Санитетски мајор Димовић, некада аустроугарски официр Фирст, заправо је био злогласни бугарски комитски војвода Дивљанац. Савршено се крио под маском безазленог мајора, и то усред Скопља, где никоме не би пало на памет да га тражи. Власт је слала потере по терену, док је војвода видао ране и одмарао се у граду.
   Ипак, обруч је почео да се стеже, па је морао да напусти Скопље. Даница је остала. Чак га је прогласила мртвим, а она, ето, постала уцвељена удовица. Чак је штампала посетнице на којима је стајало „Даница Димовић, удова војног лекара”.
   Цењена удовица лако је нашла посао. Прво је радила као секретарица код неког адвоката, да би убрзо прешла у скопско начелство. Сваких неколико дана састајала се с мужем изван Скопља. Он је тражио да му дотура поверљива документа, поготово она која су се тицала потере за комитама. Брзо је добила и нове задатке, да се креће у друштву официра, да сазна за летеће водове, где су распоређени, где су постављене заседе. Да по сваку цену сазна бројно стање жандармеријских чета, да слуша шта говоре официри. И она је то успешно дознавала и преносила војводи.

Шапутања на јастуку

   Међутим, шпијунска идила није потрајала. Због неке свађе са секретаром начелства избачена је из службе. Није могла да нађе нови посао, па ју је војвода Дивљанац често упућивао у Београд, као поверљивог курира. Тамо се састајала с Иваном Матковићем, чиновником у Министарству спољних послова. Носила му је писма од Дивљанца, новац, док су војводи стизали неки поверљиви извештаји.
   Крајем 1922. године успела је да нађе посао, и то у Дебру, у хотелу „Балкан”. Сам војвода Дивљанац ју је тамо упутио. Сви официри ондашњег гарнизона су се хранили у „Балкану”, па тешко да је постојало боље место за сакупљање података. Упутства су била иста као и раније. Да пажљиво слуша шта се прича, да памти и преноси „мужу”. Ако упозна неког брбљивог официра, тим боље.
   Такав се сам појавио последњег дана 1922. године. Капетан Казимир Крушњак био је Италијан пореклом, на служби у дебарском гарнизону. Није потрајало, а Даница је постала његова љубавница. Већ после неколико дана заједничког живота поверили су се једно другом. Он је њој признао да му се смеши војни затвор због проневерених 9.400 динара, те да мора да бежи у Албанију. Даница му се поверила да је бугарска шпијунка, те да помоћу својих веза може да га сакрије у Скопљу.
   Нису стигли да побегну, а капетан је завршио у затвору. Како преносе тадашње новине, дебарски гарнизон био је пун бивших аустроугарских официра, сада у униформи војске Краљевине СХС, притом врло нерасположених према новој држави.
   Помоћу ових официра Даница је прикупила недостајућих 9.400 динара, не би ли јој драгана пустили из затвора. Предала је новац команданту пука, али је овај одбио да Крушњака пусти из затвора.

Шифре на дописници

   Даница је тада решила да ствар дигне на виши ниво. Представљајући се као сестра капетана Крушњака, кренула је у команду дивизије у Битољ. Када су је тамо одбили, наставила је у команду армије у Скопље. Неки тамошњи официр ју је посаветовао да оде право у Београд, у Министарство војске и морнарице. Тамо је прошла мало боље, поготово после признања да зна садржај једне строго поверљиве депеше.
   Официри једва да су могли да поверују да на југу влада такав јавашлук да љубавница неког капетана може да дође до текста депеше. И то шифроване. Проверили су, све се слагало. Откуд јој шифра? Испрва се правила невешта. Мало су је притисли, а она је испричала да је шифру видела на столу неког официра, колеге капетана Крушњака. Било јој је занимљиво, готово као некакве укрштене речи. Дигла се силна дрека, неки официри су посмењивани и послати у гарнизоне у разним бестрагијама. Даница је одиграла на праву карту, а капетан Крушњак је убрзо пуштен из затвора. Додуше, пребачен је у Кичево.
   Љубавници су решили да беже у Албанију. Тек пошто су неопажено прешли границу, Крушњак је признао да је заправо италијански шпијун. Срели су се с његовим везама. Ови су захтевали да се капетан и његова наложница врате у Кичево. Кориснији су у војсци и близу војске него негде у избеглиштву.
   Даница је убрзо повезала Крушњака с војводом Дивљанцем. Успостављена је јака агентурна мрежа по целој Македонији. Она је често путовала за Београд, носила новац оном Матковићу из Министарства, од њега преузимала поверљиве материјале.
   Онда је Даница Андролић добила од Крушњака задатак да оде у Постојну, тада у саставу Италије, и тамо нађе локалног обавештајног официра. Добила је некаква документа, која је морала да испоручи по сваку цену. Само, како да пређе границу? Досетила се да оде до Београда, где се у хотелу пријавила као италијанска грофица Лидија Бирнер. Они из хотела су обавестили полицију, ови проверили тајанствену грофицу. Како није имала ниједан папир који би то доказао, протерали су је у Италију. Нико је није претресао, па је успела да стигне до Постојне и преда документа . Од њега је добила шифре за Крушњака. Успела је да му пошаље и дописницу, али, пошто је Крушњак после пуштања из затвора био под надзором, она је завршила у рукама војних истражних органа. Ови су одмах упозорили полицију.

На задњем седишту полицијског аута

   Чим је Даница прешла границу, овог пута са својим документима, добила је пратњу. Неколицина неупадљивих људи није је испуштала из вида. У њеном купеу био је мушкарац који је непрестано читао новине, у ходнику воза још двојица забављена разговором. Често су бацали поглед ка њеном купеу. Када је сишла на загребачкој станици, исто су учинили и они. Још неколико људи нашло се испред и иза Данице. У близини се зауставио аутомобил у који су је угурали и спровели у полицију. Игра је била завршена.
   Даница Андролић није покушавала да негира ниједно своје дело. Напротив. Распричала се о свим подухватима, као да је препричавала неки шпијунски роман. Капетан Крушњак се убрзо поново обрео иза решетака. За њим и онај Матковић из Министарства. Комитски војвода је баш тих дана страдао у некој заседи. Бугарска мрежа била је растурена.
   Суђење у октобру 1924. године привукло је много пажње. Судница је сваког дана била пуна, а Даница је то доживела као да је на позорници, пред публиком. Није тајила ниједан детаљ свог пустоловног живота. Крушњак и Матковић су негирали све. Пресуда је зачудила целокупну јавност. Испоставило се да су докази били танки, па су сви ослобођени. Тужилац се жалио, па је на следећем степену друштванце ипак добило казне. Даница је осуђена на три године, док су Крушњак и Матковић добили тачно онолико колико су провели у притвору. Обрели су се на слободи и брзо пребегли у Италију.
   Даница Андролић је казну издржала до последњег дана. Нешто касније се у новинама појавила вест да је ухапшена у Београду. Шетала је улицом, када ју је неки ревносни агент препознао и спровео у Управу града. За сваки случај. Убрзо су је пустили. Главна учесница једне од највећих обавештајних афера између два рата нестала је у вртлогу историје.

Број: 3579 2020.
Аутор: Припремио Немања Баћковић
Илустратор: Драган Максимовић