С окрајка наше повести

ГАВРИЛОВ ПУТ НА ГОЛГОТУ

Мало познато сведочанство о данима који су претходили атентату у Сарајеву…

Драгољуб Бакић, касније познати крагујевачки професор историје, 1923. године нашао се у Сарајеву, у школи за резервне официре. Тамо је упознао Јова Чичу. Спријатељили су се. Јово је повремено помињао своју сестру, Драгицу, те како је она била блиска Гаврилу Принципу. Бакић, историчар старе школе, школован у Француској током и после Првог светског рата, одмах је схватио да се ради о потпуно непознатом, прворазредном сведочењу о човеку који је променио свет. Уз обилату Јовову помоћ, већ 1924. године успео је да добије писмо од Драгице, тада већ удате Савић. Она је у писму приказала своје последње сусрете с Гаврилом Принципом, непосредно уочи атентата. Испоставило се да је и она требало да учествује у атентату, али је то у последњи час отказано. Драгица о томе готово никада није причала, чак ни најближима, осим неких успутних цртица. Познати новинари и публицисти оног доба покушавали су да дознају било шта, узалуд. Одлучила је да о томе не говори ништа пре него што прође педесет година. Једини траг је остао у писму Бакићу, које преносимо у целини.

            Господине,

            Веома радо одговарам на Ваш упит о сарајевском атентату, тим прије јер сте одлучили Вашим предавањима помоћи ону уцвиљену српску мајку у чијој је кући чувано оружје и утврђен план како ће се уништити она неман, она управа, која је до сржи хтјела да исиса наш онда подјармљени народ. Ја се већ сада узрујавам пишући Вам ове редке, а како је био прибран, презрив и хладнокрван наш велики Принцип. Увијек ми је говорио „рад”; и само рад је наше ослобођење.

            Моје познанство са Гаврилом датира од његове пете гимназије. Ја сам тада ишла у вишу дјевојачку школу, те ми је Гавро још онда доносио слике и разгледнице о Србији и гдјегод је нашао ма шта нашега, доносио је и са одушевљењем тумачио садржај. Сви су му џепови били пуни записака, сличица и књига. Читао је и мени је давао да читам. Он ме је први упознао са страном литературом, доносећи ми увијек најљепше пријеводе за која је истом данас видим да су доиста били добра укуса. Испитивао ме је о садржају прочитаних ствари, вагао је и дотјеривао и своје и моје схваћање, те је у мени и запалио националну искру и васпитао ме дотле, да ми је повјеравао све, а на концу и атентат.

            Али је наше прво друговање потрајало врло кратко, јер је Гавро ускоро отишао у Београд да тамо настави своје штудије – вишу гимназију. Рекао ми је при растанку, да одлази у земљу слободе и рада, да се онамо преко Дрине припреми за велику задаћу, која га доцније чека у његовој ужој домовини – Босни. Рекао ми је да ћи ми писати кад год имадне новаца, а и да ће ми увијек послати по коју нову књигу и умјетнину. И доиста ми је слао разне доктрине, лирику, приповјетку и роман, разне слике из балканског рата, али је то све спаљено за вријеме истраге о атентату.

            Србија, Србија, слобода и народ, то су биле ријечи које су увијек надопуњавале садржај.

            Долазио је два пута из Београда. Први пут за вријеме првих ферија, а други пред атентат.

            Долазио је пун сарказма о друштвеном и државном уређењу тадашњем код нас.

Имао је старијег брата, трговца дрветом у Хаџићу на херцеговачкој прузи, те би се тамо одмарао, али је пречесто долазио у Сарајево и био у друштву Мраза, Пушаре, Илића, Грабежа и Чабриновића, покој им свима. Умио је и да се задоцни и потроши коју банку и пусти мало машти на вољу. Одијевао се немарно и једноставно, али је привлачио пажњу својим држањем. Осредњег раста, главе мало погнуте, јака у капута уздигнута, шешир навучен до очију, руке увијек у џеповима и кретање нехајно и флегматично. Али када је подизао главу и поглед, давао је онда истом израз правог Гаврила.

            Миран и дубок поглед као плави Јадран сабирао је веома зрело суштину ондашњег друштвеног и државног развоја.

            Прилазио ми је на улици, пратио ме је до задњег угла наше улице и ту смо се растајали, задржавајући се увијек подуже у разговору о опажањима у чему је Гавро био неисцрпљив. Звао ме да се упишем у Клуб југословенске националне омладине и обранио ме је једну вечер од батина, када су ме коцима напали радикални омладинци.

            Када је дошао задњи пут у Сарајево, био је као и увијек расположен, пун лијепих приповиједања о Београду и Србији. Причао ми је о Скерлићу, Секулићевој, Јанковићевој, о женским друштвима, о „Народној одбрани”, њеној задаћи и циљу, показао ми је слику Воје Тодоровића, причао ми о комитама и бомбама и тако ме припремао док ми није напокон седам дана пред атентат казао којом је намјером дошао у Сарајево. Те топле вечери сједили смо на једном камену недалеко куће мојих родитеља (на Цекавцу). Ноћ је била топла, али застрта подераним крпама облака, који су се гомилали и растурали са свију страна укрштајући се непрестанце, пријетило је велико невријеме. Гаврило ми рече да је уморан, али тако уморан као оно београдске бабе о празницима по капијама, које само још прстима мичу.

            Сједио је на камену, обухватио колена рукама, погнуо главу, окретао палцима по зраку и ћутао, дуго. Одједанпут се прену, извади сат и нервозно се осмјехну: „Драга”, рече ми, „за 7 дана морам умријети!” Устао је и отишао не рекавши више ни ријечи, али сам га и сувише добро разумјела. Сутра дан, готово у исто доба, нашли смо се на истом мјесту. Сусрео ме је при повратку с приватног француског часа. Тло је било клизаво, камење влажно, зрак хладан и мокар, муње су се укрштале док се облаци не саставише те уз страшну треску и ломљење пресекоше муње небо и проли се велика љетња киша. И цијелу је недјељу било из дана у дан невријеме, муње и громови и над Сарајевом је било тамно и страшно као да вулкан рига. Говорили смо о сјајном дочеку који се припрема крвницима Хабзбуршким и о оним малим тајним сједницама у Опркањ ул. у кући мајке Илића, које ће осујетити све те припреме и церемоније. Гавро се умио тако изазивачки смијати да су ме срси подилазили од његова смијеха, а хулио је на Аустрију као да је моћнији од оних громова, који су падали један за другим. И заиста је био. Сарајево је са оне висине изгледало као да страхује жмиркајући електричном расвјетом кроз ону маглу и кишу, а Гавро је стајао као Бог громовник кунући и грозећи се Аустрији и као да је из руку бацао оне громове тако да су парали са његовим ријечима и гестовима.

            Тих задњих дана, наши су састанци учестали били, разговор се непрстано кретао о атентату, стајали смо испод стрехе ради невремена и ја сам често губила присебност од страшних прича Гавриних.

            На три дана пред атентат, опет уз прасак громова, звао ме је Гавро на тајну сједницу, али како је било 9 часова у ноћи не смједох од родитеља.

            То је била уједно и пошљедња одлучујућа сједница. О тима тајним састанцима најбоље Вам зна причати мајка Илића, која је бдила над својом срећом, својим сином Данилом и његовом дружином.

            Сутра дан ми је Гавро рекао да је коцка пала на њега, Грабежа и Чабриновића. Рече ми да ћу ја имати задаћу покрај њега стајати на оном знаменитом ћошку, да не би он сам произвео какву сумњу. Ја му рекох, да ће моје III год. на екскурзију у Дубровник у 5 ч. изјутра у недељу 28/VI 1914: нашто ми он рече, да не смијем ићи, а ја му обећах да нећу. Ту смо вечер опет приповиједали о атентату, бомбама и оружју преношену крадом из Србије, показао ми је ушивен цијанкалиј на предњој страни крагне у капуту. Говорио ми је о свим могућим комбинацијама бијега у Србију, одакле ће ми опет као комита писати, о отровању ако га ухвате. Али су му све потргали тукући га и вукући улицом, те ја држим, да му се је отров просуо, а да нико ни опазио није, јер би се Гавро сигурно отровао да му је отров био при руци као што је мислио. Једнога се само бојао, да атентат неће успјети, а то га је доводило у расијаност и очај. Уздао се је највише у себе самога, о Грабежу се је добро изражавао, док га је Чабриновић забрињавао, да неће бити довољно спретан, да ће изгубити присебност.

            Уочи атентата опет смо били под једном стрехом у нашој улици, опет су рикали громови и киша лила, опет је Гаврило говорио својим двоструким тенором и опет сам губила присебност и расијано гледала у сат, на коме је Гавро при блијеску муње бројао сатове до смрти. Указасмо састанак сутра у недељу у 8 ч. изјутра на Башчаршији. Растасмо се и ја му дадох кишобран мога оца, којег је отац послије познао у corpus delicti, јер ми је отац тада био пристав код окружног суда.

            Мајка ме дочека мрка лица, а ја јој рекох: „Немој мајко тако, сутра ће погинути онај крвопија Фердинанд, а немој се узнемиравати ако и мене затворе, јер и ја имам удјела у атентату.” Мајка ми бљесну очима, скочи да зове оца, ја је препријечих, рекох јој да није мајка, да није Српкиња, ако оцу рекне. Рекох јој, да сам осјећала дужност, да само њој рекнем и да је већ све спремно и уређено, да се ништа измијенити не може, те је боље да се ништа не зна, само нека се умири и нека прегара. Она ми то и обећа, а ја легох безбрижно и преспавах ноћ у једном комаду. Разумије се да је моја мајка о свему озбиљније и са бригом и осјећајем размишљала, бдијући цијелу ноћ и у јутро ми је рекла насамо, да се никуд не смијем макнути од куће, „нека га убију” рече, „али не морају тебе убити и нас свију”. Ја јој се зарекох да нећу, а док је отац иступио из куће, изгубила сам се без каве и шешира и отрчала ка Башчаршији, где ме је Гавро већ чекао. Ведар као и обично, погнуте главе, подигнуте јаке поздрави ме и упита: „Хоћемо ли на Голготу?”. Замолих га да оде са мном до у стару цркву, која је у непосредној близини, али ме он отпрати и рече да је он обрачунао са црквом и да људи његове врсте не смију у цркву. Посрћући унишла сам и молила се пред иконом Богородице не знам колико, али ми Гавро рече да сам се дуго задржала. Молила сам као никад дотле и одлучивала сам да ли ћу поћи са Гавром или не и нека унутарња сила рече ми „не”. Изађох лакша и препорођена и рекох Гаври: „Ја не могу с тобом”. Он ме дубоко промотри и рече, да је и он то исто одлучио чекајући ме, јер да је од мене премного тражио. Уопће, рече, кад би знао да ћу за сигурно сам успјети, пресрео бих свију и одвратио их од чина, јер да осјећа да ће бити превише жртава и кривог разумијевања, а он би сам порицао све и свакога. Отпратио ме натраг до близу куће и путем ми се заклео да будем мирна и спокојна, да ме никад ни споменути неће макар му месо кидали. Ја сам плакала, али ме је његов мир тјешио, јер је он био потпуно миран, само нешто мало блијеђи у лицу и глас му је био дубљи и мало дрхтав. Рече ми да поздравим моју мајку и нека му моја мајка опрости, јер да он нема своје мајке. Извади руку из џепа: „Драга, задње ти с Богом, више се нећемо никад видјети, сјети ме се кадгод и опрости ми”, пружи ми руку, за час је истрже и изгуби се. Ја сам остала гушећи се у сузама и дуго ми је рука мирисала на оно убојито оружје и на барут.

            И тако више никад не чух двозвучног тенора Гаврина, никад више не чух његову најмилију пјесму „Стојанке”, никад више не видјех онај дубоки модри Јадран – Гаврине лијепе очи.

            Једно вас молим. Не истичите мог имена нигдје, јер је овјде у овим редцима дјелић моје душе, а Гавро ће ми опростити кад му једанпут пођем на гроб (на ком још никада била нисам) и доведем му на заклетву мога сина Мирона који је мајци дика и понос.

            Изволите задржати ове моје редке као докуменат истине, као успомену на мога брата и мене, на нашу Босну поносну и њеног неумрлог сина Гаврила.

            Примите израз дубоког поштовања са жељом мојом, мога мужа и мога јединца да успијете у Вашој задаћи у Гавриној Шумадији, која му је тако драга била.

                                                                                                                Драга, Урош и Мирон Савић

                                                                                                                Котор–Варош 20/II 1924.

   Професор Бакић је доследно поштовао жељу Драгице Савић. Њу и писмо никада није помињао, камоли објавио, све до 1964. године, тачно педесет година после атентата. Тек тада је послао делове писме „Политици”, која их је почетком јула објавила. Писмо је 1972. године објављено у Бакићевој књизи „Пет векова Крагујевца”, као додатак. Касније је ретко помињано и цитирано, чак и 2014. године, када се навршило сто година од атентата.