Из прикрајка сутрашњице

ГАЛОПОМ У ПАСЈИ ЖИВОТ

Коњи и пси одавно више нису од суштинске помоћи људима, већ их гајимо и дружимо се с њима из спортских, племенитих и емотивних разлога. Познајемо ли још једну интелигентну животињску врсту која би ускоро могла да „изађе из употребе” и учлани се у клуб „човекових најбољих пријатеља”?

Шта је историја? Можемо да је посматрамо као низ замисли, догађаја и дела који су утицала на промену услова и начина живота на нашој планети. Наравно, она је блиско повезана са нашом врстом, пошто без нас и наших способности преношења знања и искустава у писаном облику ње не би било. Ми смо били та животињска врста која је природу почела да мења у складу са својим потребама, уместо да живи у складу с њом и прилагођава јој се као остале животиње.
   Потребе су се увећавале као и могућности наше маште и знања. Пре само 150 година свет је изгледао потпуно другачије: земља се обрађивала плуговима које су вукли коњи и волови, раздаљине су се прелазиле јахањем и труцкањем у кочијама које су такође вукли коњи, а пре 15.000 година пси су били нераздвојни сарадници наших предака у лову и верни чувари наших насеља.
   Но данас коњи, волови и пси више нису од користи људима пошто имамо аутомобиле, тракторе, комбајне и безбедносне системе, а нешто што би могло да наликује некадашњем лову упражњава се искључиво из спортских разлога, обично у строго прописаним условима. Човек данас користи неке друге животиње и то на потпуно други начин: у лабораторијама се на њима испитују лекови и нови хируршки захвати, проучавају се њихово понашање, ткива и излучевине како би се осмислиле нове технологије или се шаљу у свемир и жртвују како би нам помогле да утремо нове путеве до неких нових Индија.

Гладни пред вратима

   Ипак, памте се речи Александра Македонског који је рекао:
   „Како човек може да негује свог коња ако се одвикне од тога да пази самог себе, своју највреднију имовину?”
   Данас, у време када машине постају све моћније, снажније и паметније, те његове речи све више звуче као неко предсказање мрачне будућности – и то из разних углова. Људи су одавно показали да и те како умеју да не брину о себи и својој врсти, нарочито када се ради о преживљавању или стицању моћи, а у светлу речи великог војсковође онда постаје потпуно јасно зашто су толико бахати и према другим животињским врстама. Капиталисти у потрази за зарадом и моћи одавно се постављају према својој сопственом врсти као према бројевима, као према животињама на фарми које су ту да обаве неки посао, снесу јаја или напросто буду заклане због хране. Шта ће се онда догодити када роботи постану довољно способни да замене људе у обављању разних задатака који су данас резервисани само за „људске радне машине”?

   Робот већ одавно може да подигне и пренесе више терета од човека, па само једна машина која нити једе нити се одмара нити остаје у другом стању, може да истовари из брода онолико терета за само један сат колико пре 150 година нису могле да истоваре ни стотине људи и товарних животиња. Роботи су све бољи у преписивању терапија у односу на симптоме које открију, у превођењу, вожњи аутомобила, камиона, пловила и летелица, проучавању огромног броја података које један човек током свог живота не може све да стигне ни да ишчита, а тешко који адвокат може да наизуст запамти толики број случајева колико то може да пође за руком једном кућном рачунару који кошта двадесетак хиљада динара.
   Све је више вештачки интелигентних машина које могу да поправљају друге машине, доносе стратешке одлуке уместо директора великих предузећа, па чак и оних које умеју да на основу неке вести саме напишу текст за новине, на основу постојећих матрица које су научиле. Шта ће се догодити када те интелигентне машине преузму послове од људи, зато што су брже, исплативије и боље од људи (или макар довољно добре)? Да ли ће капиталисти умети да се брину „о својој највреднијој имовини” - својој животињској врсти – или ће у име зараде своје нове механичке и електронске партнере прогласити за највреднију имовину?
   Одговоре на то питање можда можемо да нађемо у историји судбине коња и паса – мада смо ми далеко лукавије, способније, маштовитије и паметније животиње од њих.
   Људи су ловили и јели коње одвајкада, а почели су да их припитомљавају и користе пре више од 6.000 година. Потом су их јахали и користили као погонску снагу за превозна средства све до двадесетих година прошлог века када су их мотори са много „коњских снага” коначно протерали само на њиве, одакле су коначно истиснути педесетих година 20. века. Од тада па до данас користе се само за исхрану и спорт.

                                                Ако се машине одметну...

   И људи имају дугу повест учествовања у спортским активностима која би могла да им послужи као уточиште онда када престану да буду занимљиви капиталистима као радна снага. Олакшавајућу околност чини и то што сви ми припадамо истој животињској врсти као и капиталисти, те ће им увек бити потребни људи за расплод, освежавање генског кода и забаву – макар док генетичари на смисле начин да се људска врста продужава без људи.
   Ипак, радна места у тим „привредним гранама” веома су ограничена и има простора само за најбоље и најзанимљивије. Наравно, ту су и радна места чувања капиталиста, пошто није мала незгода имати милијарде гладних пред вратима – но, и тај посао би већ у блиској будућности могао да припадне роботима. У „Забавнику” смо већ писали о ратним машинама које патролирају пограничним подручјима, а највећу бригу у филозофском и хуманом смислу задавало би питање да ли би те крволочне машине могле да се „одметну” ако се покваре или допадну шака неком хакеру, те да се окрену против својих газда или невиних жртава. Премда у невеселим приликама које лако можемо да замислимо тешко да би било „невиних”.
   Основни злочин за који преким судом алгоритам робота изриче смртну казну у 100 одсто случајева могло би да буде то што се неко налази са погрешне стране линије или то што је гладан. Један метак – једна опасност мање по поредак богатих, плус једна гладна уста мање на свету. То значи да би неко могуће свргавање поретка у којем би империјалисти добили право да одлучују о животу и смрти морало да се одигра пре него што се разним декретима, законима и ценама на тржишту сиромашнима одузме свака могућност да онеспособе машине намењене њиховом сатирању – а то тешко да ће богати успети да превиде.
   Већ су покренуте разне иницијативе да се спречи развој таквих немилосрдних борбених машина али се САД, Русија, Израел и Јужна Кореја нису обавезале потписом. То, наравно, никога не чуди, пошто нам је из примера преговора о атомском наоружању познато како ради ратна индустрија и колико вреди свака предност коју неко може да стекне над противником (макар и само могућим). Да ли су пак Илон Маск, Стив Возњак и Јан Талин искрени у свом подржавању поменутих иницијатива и да ли ће када дође време за то и сами набавити јединицу робота-убица да им чувају фрижидере од упада гладних – остаје за нагађање.
   Што се тиче коришћења коња за исхрану, надајмо се да будућност наше врсте неће изгледати као она описана у дистопијској визији будућности „Зелени сојлент” изниклој из маште Харија Харисона. У тој мрачној и језивој причи капиталисти потешкоће са недостатком хране на свету решавају тако што је праве од људских лешева. У тој визији приказани су и други могући модели коришћења људи – видимо их као комаде намештаја и као робове. Можда ће се упразнити и покоје радно место за водича слепог богаташа или терапеутску сеансу разговором или остваривањем блискости (врста здравствених тегоба која у данашњем отуђеном друштву све више узима маха, за чије су „санирање”, између осталих, задужени и пси) али не би ваљало превише се надати да ћете баш ви на тај начин бити спасени глади.

                                               Тимарење џепова

   Још од филма „Најопаснија игра” из 1932. године нико не жели да размишља о томе да би сценарији попут оних описаних у остварењима попут „Тркача”, „Парка кажњавања” или „Хостела” могли да постану стварност. Ипак, уметници са разних меридијана упозоравају нас на то да велика моћ стечена на једном месту може да почне да тражи забаву на најразличитије начине. Границе надражаја се веома лако и веома брзо померају, као и у случају дрога.
   Вековима уназад властела је узбуђење и забаву налазила у лову на крупну дивљач, а друштво су им правили пси и коњи. У сукобу са некада моћним животињама потврђивали су своју снагу и надмоћ над пленом. Да ли ће лов на медведе и лавове доносити властели довољно узбуђења и у будућности или ће нови радни задатак „бескорисних” људи бити то да постану плен богатих ловаца и њихових робота пошто ће потврђивање сопствене надмоћи над припадницима сопствене врсте постати једина забава која ће иоле доносити узбуђења?
   Што би (у парафрази) рекао Александар Македонски, наша врста је одавно показала да је веома добра у „тимарењу” џипова којима ће потом газити преко својих.
    Чиме, заправо капиталиста управља и шта је то што му даје моћ над свима који раде за њега? Иако су друштвени и производни поступци веома сложени, нарочито у глобалном друштву у којем данас живимо, поједностављено речено, могло би се рећи да срж његове моћи потиче из могућност да располаже новцем и дели га. Када се такво виђење преточи у стварне људске потребе, то би значило да је капиталиста тај који одлучује колико ће ко хране добити.
   Наравно, људи одавно умеју сами да узгајају и производе храну, али и за то су им, између осталог, потребне машине које производе капиталисти. Уз то, пољопривредна производња је прва ствар коју капиталисти воле да ограниче, избаце мале приватнике, све обезвреде и ставе под сопствени надзор, како би спречили настанак околности у којима људи нису приморани да раде за њих.
   Када је неко приморан да заради новац како би купио храну, већ је ушао на тле на којем више ништа не одлучује и препуштен је вољи моћника који му тај новац дају. (Постоји још једна могућност да се побегне са строго надзираног терена коју можемо да сретнемо и проучимо на улицама великих градова, на којима чете бескућника и паса луталица траже суво место да проведу ноћ и комад хране који је неко одбацио.)
   Дакле, трик је у томе што универзално средство плаћања – боље познатије под називом новац – није свачије, већ припада искључиво капиталистима. Зато је пре девет година тајанствени програмер Сатоши Накамото покренуо један веома занимљив пројекат: средство плаћања које може да стекне свако, без потребе да чека да му га неко да. Нешто попут великог лова на злато у којем се уместо пијука и сита користе рачунари.

                                                    Нови ланци

    Пројекат је назван „биткоин” и у самом почетку деловало је као нешто што би могло да постане нека нова врста Русоовог друштвеног уговора коју не би склопили појединци и власт стечена у државама и капиталу, већ сами појединци међусобно.
   Концепт тог „народног”, „наддржавног” новца који би припадао сваком ко га нађе требало је да им омогући да на путу између сопственог рада и хране премосте све замке капиталиста и отргну се из њихових раља. Међутим, ствари које добро раде у теорији стварност продавнице брзо сведе у оквире могућег. Чак и данас, девет година касније, на свету има веома мало места на којима за биткоине или било коју другу криптовалуту можете да купите храну.
   Зато је биткоин почео да се мења за друге, строго надзиране валуте, како би могао да се преточи у стваран производ. Владе и светске финансијске организације нањушиле су опасност и почеле да ограничавају трговину биткоинима, покушавајући да је зауларе и пребаце у сопствену, строго надзирану стварност. Почеле су да пљуште затворске казне и забране, да се гасе сервери и затварају продавнице.
   Ипак, технологија која стоји иза криптовалута веома је моћна и корисна, а то знају и капиталисти. Зато је крајем 2017. године забележен огроман прилив капитала у ту врсту финансијског пословања која је лансирала вредност биткоина и свих других криптовалута до неслућених граница. Уместо да униште тржиште, капиталисти су одлучили да га преузму и уреде. Оно о чему смо (помало пророчки) писали у „Забавнику” пре неколико месеци данас је постало стварност: најновији покушај преузимања тржишта криптовалута је „Фејсбуков” пројекат „Либра”.
   То је нова „Фејсбукова” валута којом ће то предузеће у потпуности управљати, а корисници те чувене друштвене мреже моћи ће да је међусобно размењују и зарађују обављањем једноставних задатака какви су учествовање у гласањима, остављање коментара или „лајковање”. Како огроман број корисника „Фејсбука” не зна ништа о криптовалутама, то ће бити њихов први (можда и једини) додир са њима. На располагање ће им бити стављена нова врста новца којом ће уместо владе њихове државе управљати приватно предузеће. Ако велике капиталистичке заједнице успеју да преузму и биткоин тако што ће га бесомучно куповати за своје доларе, евре или јене, биће то још један корак ка стављању сиромашних „у ланце”.
   Није све црно: људска врста и даље има простора за преговоре и какву-такву моћ у рукама. Може да се и даље договара, преговара, уцењује и за капиталисте праве програми у којима ће се оставити скривени прозори и рупе за неке будуће диверзије. Када машине почну да праве друге машине и програме који их покрећу, а људи избегну у нишу коју данас заузимају коњ и пси, такву прилику више нећемо имати.