Живот (ни)је бајка – Стив Тешић, писац

ЕРА ИЗ ЗАПАДНОГ СВЕТА

Испратила га је улица а дочекало цело Ужице. Оскар је остао у САД...

Крај је 1967. или почетак 1968. године Један чудан тип навратио је у Ужице. Није одсео у хотелу. Напротив, отишао је код кумова, на обод града, у Крчагово. С њим је и сестра. Пртљага мало, нешто одеће и писаћа машина. Међу комшилуком се шушка да је стигао из Америке.
   Убрзо по Крчагову одјекује писаћа машина. Комшијско шушкање прераста у шапат, па у све гласнију причу. Мора да је реч о некаквом шпијуну. Побогу, дошао је из Америке, шета по тадашњем Титовом Ужицу цео дан, обилази га уздуж и попреко. Ноћу је посебно активан, у тишини одјекује само машина. А чим нешто чука у то недоба, мора да је нека тајна работа. Пише извештаје централи у Америци. Ција, снајка, Ција. Понеко од савесних грађана дојавио је то где треба. Органи су испитивали ствар и убрзо дигли руке. Ћорав је то посао. Баш као што су објашњавали и они који су човека знали. Па њихов је, то је онај мали, Стојан Тешић.

Заљубљен у писање

   Клинац из Ужица који је давних дана отишао у САД. Син официра краљевске војске Радише, који је рат провео у Недићевој Српској државној стражи, више из нужде него из какве идеолошке острашћености. Када је већ било извесно да ће комунисти да преузму власт, уплашен гласинама о одмаздама над идеолошким непријатељима, Радиша је напустио земљу. Породици – жени Госпави – Гоји, деци Нађи и Стојану – убрзо се јавио из Енглеске. Потом из САД, где је радио у једној од многобројних челичана у источном Чикагу. Позивао их је да му се придруже. То није било тако лако.
   Уследило је вишегодишње ишчекивање дозвола, што од власти Југославије, што од имиграционих власти САД. Када им је 1955. године коначно одобрена исељеничка виза, Нађа је имала шеснаест, Стојан тринаест година. Нађа, потоња књижевница, професорка режије и глумица, касније се сећала да их је испратила цела улица. У далеком свету дочекао их је само отац. Како наводи Зоран Јеремић у књизи „Стојан Стив Тешић – живот”, дошли су у престоницу густог индустријског дима. То није била она Америка коју су знали из филмова. Више она емигрантска, у којој су дошљаци чврсто везани једни за друге. Она где заједно иду у куповину, удају се и жене међусобно, никада не науче да правилно говоре енглески језик и ништа не знају о земљи у којој раде и живе. А Стојан је желео све супротно. Да добро научи језик, јер докле год говором одајеш да си странац, све дотле не припадаш средини у којој живиш.
   Слушао је пажљиво како говоре. Највише му је помогла телевизија. Већ у осамнаестој говори без акцента. Стојан постаје Стив. Студира. Додуше, сви рођаци и пријатељи веровали су да ће да изучи за лекара. А Стив је кришом уписао руски језик и књижевност. Са све стипендијом, коју је добио као перспективни рвач. Убрзо са струњаче скаче на бицикл.Чак и побеђује на неким тркама. Стиже и диплома, па упис на последипломске студије, и то у Њујорку.
   Средином шездесетих огромни град ври. Јавља се антиратни покрет, коме се Стив-Стојан прикључује свим срцем. Звук полицијских сирена, запаљиви говори, па је и Стив решио да допринесе. Како? Тако што је дохватио канту за смеће и завитлао је у прозор неке банке. Срча га је уплашила, а касније се сећао да је то урадио само зато да направи шоу. Млади бунтовник чак је доспео у неку левичарску комуну. То је потрајало четири дана. Приметио је како левичарски политички активисти држе шољу кафе с две руке, као да седе око логорске ватре у Боливији, са све Чеом. Схватио је да је реч само о глуми, и то лошој.
   Спремао је докторат, чак су му говорили да га чека катедра. Али, није то било за њега:
   – Живео сам у Њујорку, око мене су се дешавале страшне ствари, био сам усамљен, нисам имао с ким да причам, а имао сам толико тога да кажем. Писаћа машина била је једина с којом сам могао да поделим све. Заљубио сам се у писање.
   Дању ради као социјални радник у Бронксу, ноћу пише. Упознаје Беки, будућу супругу. Он жели да буде писац, она ће да му буде подршка. Убрзо долази код Нађе, која је у Паризу. Потом у Ужице.

Три минута за причу

   Нешто од онога што је откуцано у крчаговским ноћима убрзо ће да се нађе на даскама Оф Бродвеја. Већ прва драма „Столари” постиже успех. Само, од скромног ауторског хонорара тешко се живи, добре критике још се не једу, па мора да нађе нешто ново. Филм!
   Писаћа машина поново звекеће, ради оно о чему је маштао још док је у ужичком биоскопу гледао разне каубојце. Успут, пише и понеку драму. Ове се постављају на сцену, али сценарија за филм никако да заживе. Ипак, неки људи из Холивуда видели су његове позоришне комаде, па су му платили да пише сценарије. И то по систему „корак по корак”. Добија новац најпре за прву руку. Ако се допадне наручиоцу, онда и за другу. И та се плаћа. Она иде у такозвану фазу полирања. Тек ако се филм оствари, сценариста добија још неку своту и постотак од добити.



   Тако га је редитељ Питер Јејтс упослио да преради сценарио за филм са Барбром Стрејсенд у главној улози, и продуцента Реја Старка. На састанку су му рекли да ће, ако напише врло леп сценарио, славна глумица да игра у филму, а Тешић да буде богат човек. У то доба има педесет долара у џепу. И не зна ништа о Барбри Стрејсенд, нема појма о сценарију који је неко други писао. Одбио је. Да ли има неку другу замисао? Стив се  премишљао када је зазвонио телефон. Док је продуцент причао, овај је измислио неку кратку причу, и успео је да је изложи за три минута. Продуценту се допало. Стив никада није заборавио Старкове речи:
   – Ево ти мало лове, иди кући, напиши!
   Написао је причу о италијанском дечаку који машта да постане бициклиста и побеђује у великој трци. Када је завршио, сав срећан предаје га продуценту. Свидео се и Јејтсу и Старку, само што нико није желео да га финансира. Свидео се и другима, али су га увек прослеђивали даље. Нека пише он нешто друго.
   Стив опет седа и пише о четворици момака из једног универзитетског града. Раде у продавници млечних производа. Опет се свима допада, али нико да дâ ни цвоњка. Јејтс му је предложио да споји два сценарија. Нека ти клинци возе бицикле. Тешић је помислио да је то ужасна замисао, али му је новац био неопходан. Покушаће, па шта испадне.

Предиван филм

   Опет обијају прагове, сценарио се свима свиђа. И опет их свуда испраћају, уз лепе речи и љубазан осмех. Све је одлично, али таква, мала, прича не може да успе на тржишту. Требало им је шест година да, преко неких веза, један од највећих студија загризе. Филм је назван „Breaking away”. На српски је превођен као „Четири мангупа”, „Бекство”, „Раздвајање”. Стивов првобитни наслов био је „Бамбино”. Заправо, описао је сопствена искуства освајања бициклистичке трке у Блумингтону 1962. године.
   Стив учествује у снимању. Редитељ Јејтс се не буни, напротив:
   – Па шта је друго режирање, него писање по филму?
   Изабрали су потпуно непознате глумце: Дениса Кристофера, Дениса Квејда, Денијела Стерна, Барбару Бери. Тешић и Јејтс гурају своју причу, не осврћу се на захтеве студија. Или ће да га сниме како мисле да треба или неће уопште.
   Да ли су успели, говори критика „Њујорк тајмса”, од 18. јула 1979. године:
   „Филм можемо да назовемо класичним потенцијалним хитом из сенке. Глумачка екипа је непозната, редитељ има сумњиву прошлост, а главна тема спада у једну од најмасовније обрађених ове године (непознати боксер, куглаш, атлетичар жели да постане спортски херој). Упркос томе, готов производ је апсолутно предиван. Добили смо филм који је тако свеж и занимљив, да му чак није био потребан ни висок буџет, ни педигре.”
   У биоскопима по Њујорку филм се приказује неколико месеци. Публика увек, у последњим минутима, полугласно бодри четворицу главних јунака у великој бициклистичкој трци. Филм ниже похвале, сви говоре о филму који најпотпуније говори о америчком духу, и то на европски начин.
   Редитеља и сценаристу то не занима превише. Раде на новом филму. Рађа се „Сведок”. Посао је прекинуо један позив. Моле се да присуствују додели Оскара, пошто им је филм предложен у чак пет категорија.
   Те године конкуренција је била изузетно јака. Само за сценарио предложени су „Сав тај џез”, „Правда за све”, „Кинески синдром” и „Менхетн”. И баш као онај бициклиста из филма, ожаљен од свих, који побеђује у последњим метрима и секундама, на позорницу се пење – Стив Тешић. Прима Оскара за први сценарио који му је уопште снимљен. И каже, стискајући статуету:
   – Америчке филмове о борби добра и зла упознао сам још као дечак у биоскопима Југославије. Сада ће публика моћи да види дело у којем сам ја на савремен начин описао ту борбу у данашњој Америци.”
   После је причао да би тај сценарио урадио и да му нису дали паре. Он не пише да би се обогатио, већ зато што воли да пише, без тога не може. Важно му је да има кров над главом, да је под кровом топло, да има шта да једе и да може да пише.

Реч године

   Тешић се брзо враћа на снимање „Сведока”. У паузама пише драме. Играју се на Бродвеју. „Сведок” добија добре критике. Са редитељем Артуром Пеном спрема нови филм. Пен се сећао прве реченице сценарија: „Небо има оксидирану, челично-индустријску црвену боју...” Обојица су деца досељеника, па су у филм унели добар део сопствених животописа. Многи у главном лику, Данилу, препознају Стива који вели да је филм, отприлике, упола аутобиографски. И он је предложен за Оскара, у четири категорије.
   „Четири пријатеља” доживљавају и југословенску премијеру. Ова је била посебно важна Стиву, пошто је приређена у ужичком биоскопу „Партизан”. После петнаест година поново је у родном граду. Сада га сви знају.
   Поново је обилазио стара места. Скокнуо је и до Раче украј Дрине, где је провео део детињства. Приређена је вечера у његова част. А за премијеру су однекуд извадили и црвени тепих, претходно истресен од прашине. Сакупило се много званица. Међу њима се појавио цвикераш који се, у џемперу и фармеркама, збуњено осмехивао. Људи траже аутограме.
   Стив Тешић и даље непрестано пише. Изводе му се драме, снимају филмови. Повремено га питају да ли би желео да сними неки филм о Југославији. Нећкао се. Пише само о стварима које добро познаје. Све што памти је из времена детињства, а тога више нема. Не зна како Београд изгледа, како се људи облаче, о чему разговарају, чему се смеју. А не жели да фабрикује неистину. И после сваког интервјуа за југословенске новина има само једно питање:
   – Да ли ће се ово читати у Ужицу?
   Док пише, сто му је окренут ка празном зиду у соби налик на калуђерску келију. Каже да је празан зид као филмско платно и да га он само испуни. Шест месеци је у Њујорку, шест месеци у планинској кући у Колораду. Каже да му је тамо прави дом, у планини, на 3.000 метара. Чист ваздух и мир за писање. Али, никако да нађе онај ужички снег, који памти. Таквог снега нема нигде. Свуда га тражи, али нигде не налази.
   Крајем осамдесетих пише комад „На отвореном путу”, који се бави грађанским ратом у Америци. Појављује се и Господ, као неми челиста. На њега нико не обраћа пажњу. За то време, у Југославији кључа. Убрзо се и пуца. Тешић гледа, не верује. Описује све као неки кошмар, лудило. Као болест, којој су велике силе припомогле да се још више развије. Све је огорченији. Као да се разочарао у Америку.
   У једном интервјуу рекао је да је то ново време, време постистине и постуметности.
   Истина и уметност не постоје више. Потоње је за њега једина вера, а сада је уметник постао кловн, забављач. Он би пре умро него то постао.

* * *

    Сиднеј, Нова Шкотска, Канада. Првог јула 1996. Стив Тешић изненада умире, у педесет четвртој години. Вероватно несвестан да ће његова кованица постистина тек да постане актуелна. Толико да ју је „Оксфордски речник” 2016. прогласио за реч године.