О добрим људима у злим временима

ДОКТОР САВА, НАША СЛАВА

Немилосрдни окупатор, избеглице на све стране, глад, болест. Све оно што је доктор Сава већ искусио у оном првом рату. Зато је чинио све да, колико год да је то било могуће, олакша живот суграђанима.

У другој половини новембра 1915. године српска војска нашла се у крајње незавидном положају. После офанзиве Аустроугарске, Немачке и Бугарске, покушало се са повлачењем долином Вардара, ка Грчкој. Међутим, брз продор бугарске војске пресекао је комуникације. Изостао је и продор савезника из Солуна. Само један правац је остао слободан, онај преко Црне Горе и Албаније. Зато је влада донела одлуку да се крене баш туда, како би их на албанској обали дочекали Савезници. После опоравка намера је била да се српска војска пребаци на Солунски фронт.
   Тако се највећи део војске слегао у Метохији. Међу војницима је било и много цивила. Тако и седамнаестогодишњи Сава Станојевић. Син некадашњег конзула Краљевине Србије у Битољу, нешто раније постао је тумач у француској војно-лекарској комисији, при српском санитету. Отац је нешто раније са својом јединицом успео да се пробије до Грчке, па је Сава остао сам с мајком Ангелином. И сада га је спремала на неизвестан пут. Успела је да му нађе тек једно војничко ћебе, сиво-црвено. Кренуо је заједно с француским лекарима.

    Ногу пред ногу, марш као да није имао краја. По цичи зими, завејаним беспућима Албаније вукла се колона војника и цивила. Међу њима и Сава и Французи.

Та магична реч – тифус

    Као савезницима, стављено им је на располагање чак и једно коњче, за оно мало опреме и пртљага. Сава, гладан и исцрпљен, једва да се држао на ногама. Французи су га бодрили, спречавали да заспи, што је био пут у сигурну смрт. Ипак, једне ноћи једноставно није успео да издржи. С њим и Французи. Полегали су у импровизованом склоништу, одмах поред пута. Када их је неко пробудио, видели су да коњића и опреме више нема. Сава је морао да баци и оно ћебе, више није имао снаге да га носи. Како примаријус др Александар Д. Милићевић наводи у књизи „Историја трстеничког здравства”, Сава призор црвене боје на ћебету у контрасту са снегом албанских планина никада није заборавио.
   На срећу, цела екипа је некако успела да дође до албанске луке Светог Јована Медовског. Тамо их је чекао санитетски брод „Краљ Алберт”, који је пловио под знаком Међународног Црвеног крста. У њега су успели да накрцају око две хиљаде српске избегличке деце и један број рањеника и болесника. Мислили су да је готово, да су коначно на сигурном.
   Ипак, чим је брод испловио, пресрела га је аустроугарска морнарица. Лађа пуна цивила и рањеника спроведена је до Боке Которске, велике аустроугарске поморске базе. Намерили су да прегледају брод и путнике, не би ли нашли нешто што ће по међународном ратном праву да им омогући да спрече даље путовање.
   Успротивио се енглески лекар, који је пратио превоз као представник Међународног Црвеног крста. Упозорио је Аустроугаре да се на броду поред деце налазе и оболели од цревних заразних болести. Он је све урадио по пропису и протоколу, завео је карантинске мере изолације. Иако су на брод ступили и аустроугарски лекари, који су покушали да провере тврдњу Енглеза. Ипак, када су чули једну реч, а то је „тифус“, нису се превише замарали детаљним испитивањем. Потврђено је постојање заразне болести и броду је хитно одобрено да настави путовање.
   Међутим, то ни издалека није било лако. Италијанске власти нису одобриле да брод пристане у њиховим успутним лукама. Страх је завладао. Брод се није заустављао до Француске. Тамо су га задржали у карантину у Бастији, на Корзици. Тек онда је пропуштен до Марсеља. Деца су распоређена по школама у Француској. Међу њима и Сава Станојевић, који је завршио у српској гимназији у Ници. И никада није заборавио енглеског лекара у пратњи транспорта.

Музикантска мала

    Пролазиле су године, кланица Првог светског рата је окончана, а Сава је остао у Француској. Можда и због оног лекара, тек, завршио је медицину на Сорбони. Одмах се вратио у отаџбину, па је почело сељакање уобичајено за младе лекаре. Од Сарајева, преко Дрвара, Гуче, Ужица и Смедерева, коначно се 1931. године скрасио у Трстенику. Именован је за среског лекара у фебруару 1931. године. У поменутој књизи др Милићевића наводи се да је малтене непрестано био на дежурству, што у вароши, што у десетинама села по околини. Не памти се да се икада изговорио умором, да је некога одбио. Оно „дођи сутра” није долазило у обзир. Сви болесници су били прегледани и збринути, сва деца вакцинисана.
   У тим и таквим пословима затекао га је, као и целу Краљевину Југославију, нови рат. Врло брзо ће да се испостави, још страшнији од претходног. Немилосрдни окупатор, избеглице на све стране, глад, болест. Све оно што је др Сава већ искусио у оном првом рату. Зато је чинио све да, колико год да је то било могуће, олакша живот суграђанима. Није се ограничавао само на лекарску помоћ, већ је помагао и око набавке лекова, па и новчано. А онда је стигла још тежа 1942. година. И још теже невоље за доктора Саву.


 

             ШТА ЈЕ БИЛО ПОСЛЕ

   Током целог рата др Сава Станојевић пружао је лекарску помоћ коме год да је била потребна. Није обраћао пажњу на то ко је припадник које зараћене стране. Лечио је све, па и једног Енглеза, припадника војне мисије при ЈВУО на Гочу.
   После рата, као искусног лекара, власти су га послале у Дрвар. Град је био без лекара, а болесника много. Др Сава је месецима радио готово без одмора. То га је коштало здравља, па су му брже-боље обезбедили замену и вратили у Трстеник.
   После опоравка, радио је као ординирајући лекар на градилишту фабрике „Прва петолетка” у Трстенику. Тамо је дочекао и пензију, 1966. године. Неколико година је радио и у Дому здравља, после пензионисања. Касније се преселио у Београд. Умро је 9. маја 1982. године на ВМА у Београду.


   На ободу Трстеника, у Осаоници, још од турских времена, постојало је ромско насеље. У тој насеобини, познатој као „музикантска мала”, живело је више од стотину људи. Мушкарци су претежно били музичари, док су њихове жене радиле као послуга и праље код породица у граду. И никада нико није могао да каже иједну ружну реч о трстеничким Ромима. А тих месеци у њих се увукао страх. Врло брзо је окупатор, поред Јевреја, почео и Роме да одводи у логоре, одакле није било повратка.
    Тако се делегација Рома нашла код доктора Саве. Тражили су савет, шта им је чинити. Преклињали су га:
   – Куме, докторе, спасавај! Немци хоће све да нас побију, нема нам спаса!
   Ово је било јасно и доктору Сави. Било је само питање дана када ће испред насеља да освану немачки камиони. Можда чак и сата. Мозгао је како да их заштити. Није долазило у обзир да се негде пребаце, побегну. Толиким људима би се врло лако ушло у траг.
   Одједном, као у неком магновењу, сетио се да су у ромском насељу, пре свега неколико недеља, умрла два старија човека. Једном је туберкулоза дошла главе, други је умро од старости. А знао је да је и те како било још болесних. Не тешко, али их је било. Појавиле су се и слике с оног болничког брода из претходног рата. Хладнокрвни енглески лекар који Аустроугарима објашњава да су на броду тифусари. Доктор Станојевић одлучио је да се коцка са судбином. Одмах је прогласио да су оба Рома умрла од пегавог тифуса. Послао је званичну пријаву заразне болести Хигијенском заводу у Нишу, као и немачкој команди у Крушевцу. Ако би Немци случајно проверавали, у суседном селу Медвеђи, десетак километара удаљеном од Трстеника, претходних месеци било је оболелих и умрлих од пегавог тифуса. То му је давало какву-такву залеђину.

Лекарска дужност

    Није све остало на пријавама. Доктор је испревртао све могуће правилнике, поготово оне о заштити од заразних болести. Онда је прогласио карантин у ромском насељу. Поставио је жичану ограду, док је на улазу стајало упозорење на српском и немачком језику. Табла с натписом „Пажња, овде влада пегави тифус!” врло успешно је одбијала намернике. Ромима се забрањивао сваки излазак из насеља, док су им дотурали најосновније намирнице. Доктор Сава је свакодневно у насељу, обилази домаћинство по домаћинство. Успео је да из Врњачке Бање добави апарат за дезинфекцију и дезинсекцију, па је могла да се одећа, постељина и све просторије очисте од ваши. Роме нико није узнемиравао, као да су их сви оставили на миру. Колико да је то већ било могуће усред рата и окупације. Не задуго.
    Било је то 14. октобра 1942. године. Једва да је свануло, када се у близини насеља зачула грмљавина мотора. Неколико минута касније, испред жице зауставило се неколико камиона. Немачки војници су заузели положаје, пушака уперених ка насељу. Официр који их је предводио кренуо је ка улазу. Убрзо и застао, изненађен таблом која је објављивала тифус. Одмах је тражио да му доведу ромског кмета, Радета Митровића. Тумач је преводио:
    – Ко је поставио ову жицу и таблу с обавештењем да овде влада тифус?
   – Доктор из Трстеника!
   Убрзо се немачка патрола нашла на вратима др Саве Станојевића. Стражарно су га спровели у Осаоницу. Тамо је затекао избезумљене Роме, а са друге стране жице врло нервозне Немце. Секунде су биле у питању. Онај официр је одмах стао да га испитује. Занимало га је све. Те од када траје епидемија, колико има оболелих и умрлих. Те да ли је пријављена немачким властима и када. А највише, које су противепидемијске мере предузете. Доктор Сава је стрпљиво одговарао, и то на немачком. Немац као да није поверовао. Одмах је преко радио-везе тражио команду у Крушевцу. Оданде су одговорили да је све уредно пријављено.
   Немачком официру није остало ништа друго до да построји војнике, нареди да се попну у камионе и командује покрет. Ипак, пре него што је и сам ушао у кабину, као да се нечега досетио. Упутио је само једном питање Станојевићу:
   – Како Ви смете да улазите унутра?
   Доктор Сава није оклевао ни тренутак:
   – Господине, ја то морам да чиним, мени то налаже лекарска дужност!
   Немачки официр је успео само да одбруси:
   – Нека вас све помори пегавац!
   Иако су Немци отишли да се више никада не појаве ни близу ромског насеља, др Сава је држао насеље у карантину следећа два месеца. Плашио се да Немци детаљно не провере наводе о епидемији. А није било ниједног случаја пегавог тифуса.

* * *

    Како то наводи др Милићевић у својој књизи, доктор Сава Станојевић тек после рата рекао је истину о свом карантину. Роми из Осаонице сваке године 14. октобар обележавају као „Дан захвалности”. Нађе се ту и велика урамљена слика доктора Саве, на којој пише „Свети Сава II”, као и „Доктор Сава, наша слава”. А на улазу у насеље, тамо где је некада стајало упозорење о пегавом тифусу, стоји бронзано попрсје др Станојевића. Још 1969. године снимљен је и краткометражни филм „Захвалност”, редитеља Јована Ранчића.

Број: 3572 2020.
Аутор: Немања Баћковић
Илустратор: Драган Максимовић