Било једном у Политикином Забавнику

ДАЛМАТИНСКИ РОБИНЗОН

Продат за врећу кромпира, провео је 85 година на пустом острву...

Дечак је скрушено стајао пред оцем на средини убоге избе шћућурене негде уз крај села Станковца у Равним Котарима, у кршевитом приморском залеђу, и слушао. Очеве речи допирале су до њега као далеки ехо: бубњало му је у глави, сузе саме навирале.
   – Сине, тако мора бити! – говорио је отац Крижан борећи се сам са собом. Нешто му је застало у грлу, запискало. – Много вас је деце, само вас браће има шесторица. Ко ће толика уста нахранити? Сам не могу! Сутра ћемо на пијацу у Обровац па ћу те дати неком! Мораш у свет, већ ти је дванаест година.
   Мали Божо Кучић склони крхким прстима неколико суза с лица и једва чујно рече:
   – Добро, оче. Води ме!
   Те ноћи нико у кући није заспао. Али друге није било. Откако су знали за себе, на тој голој земљи глад је била и невоља и туга и зао друг. Како би које од деце мало ојачало, напустило би огњиште и кретало трбухом за крухом. Родитељи су их давали богаташима у најам или уступали за нешто намирница.
   Божи је запала ова друга, чемернија судбина: дат је неком богаташу са острва Муртер за врећу кромпира и балон маслиновог уља. На растанку пружио је оцу руку покушавајући да задржи крупну сузу која се полако отимала.
   – Збогом, оче и... чувај се!
   Била је 1888. година. Наступало је лето.
   – 'Ајде, Божо! – богаташ нагло повуче за рукав дечака који је још гледао за очевим погрбљеним леђима. – Идемо на Муртер да те оденем па ћеш за стадом! 'Ајде, чујеш ли!
   – Идем, идем!

Док су пловили према Муртеру, Божо је разрогачених очију посматрао море. Толико велику воду није могао ни да замисли. Острво му је личило на велику плутачу која се љуља тамо-амо.
   На Муртеру није дуго остао. После два дана газда га је искрцао у ували Гујак на ненастањеном каменитом острвцету Муртежу на које, осим Божиног газде, нико никада није долазио. Он је ту имао стадо оваца и кад би долазио, а то је чинио неколико пута годишње, задржавао се кратко, тек да покупи сир, узме неку овцу или јагње и остави свом пастиру неопходне ствари.

Богаташ је одвео дванаестогодишњег дечака до ониског накривљеног каменог кућерка од само једне просторије. Објаснио му је како се музу овце и прави сир и на крају суво процедио:
   – Од данас ћеш бити мој пастир! Овде ћеш живети. Не трчи много за овцама, саме ће оне. Ако која угине, закопај је! Навратићу до зиме!
   Дечак је остао сам. Дани су пролазили и он је зидао ограде слажући камење, разграђивао, па опет зидао. Тако је убијао самоћу. Тамних ноћи, међутим, није могао да се отресе. Од страха, покривао се преко главе грубим тканинама. Тако шћућурен дочекивао је јутро. Сањао је вукодлаке, змајеве, сотоне. Давиле су га немани у сну. Напослетку је и тог страха нестало, огуглао је. Ноћу се кретао по ненастањеном острву као по дану.
   Хранио се разним биљем и плодовима, рибама и шкољкама, ловио зечеве и куне, а разговарао са травама, овцама, стварима.
   Прошла је зима: на Корнатима се она и не осети. Прошла је и друга, за њом и трећа, па четврта. Године су сустизале једна другу. Дечак то није примећивао. Појам о времену већ је изгубио. Стасао је у лепог младића, али осим газде са Муртера никог другог није виђао.
   Године су се низале и прерастале у деценије. За Божу, сада већ одраслог човека, време је стало. Више није знао кад је среда, а кад недеља. Срастао је са острвцетом, са његовим камењарима и оскудним растињем. За друштвом људи све је мање осећао потребу.
У ствари, огуглао на све и помирен са судбином, готово да и није више размишљао о томе. Пусто острво напустио је само једанпут, за време Првог светског рата када је мобилисан у аустријску војску. Брзо јој је окренуо леђа и вратио се у свој кућерак на Муртежу...
   После рата никога више није служио. Али ни тада није желео да се одрекне пустињског живота. Сада више није могао. На самотном острву провео је равно 85 година, готово тридесет пута дуже од Робинсона Крусоа! Када је 1973. године умро у 97. години, цело острво Муртер било је на његовој сахрани.
   Сунце је пекло. Опет је било лето.

(13. март 1977)