Невероватни мачор Оскар

ЧУПАВИ АНЂЕО СМРТИ

Склупчан у дну постеље старијег човека, он непогрешиво предсказује да је овај на „путу у рај”...

Док се лагано буди из поподневне дремке, мачор отвара једно око да баци брз поглед на своје „краљевство”. Затим седа на сто како би добро осмотрио цело одељење. Добро се протегне и оде до својих чинијица с водом и храном. После неколико залогаја и гутљаја одлучује да је време за обилазак. Креће у уобичајену шетњу ходницима. Успут га сви поздрављају. Неки покушају и да га помазе, али Оскар само фркне и настави даље. Данас има важан посао.
   Зауставља се испред собе са бројем 301. Врата су затворена, али мачор остаје испред и чека да их неко отвори. После извесног времена долази сестра и пушта га унутра. На кревету у ћошку, окренута лицем зиду, лежи госпођа Т. Поред ње седи кћерка. Поздравља Оскара, али он се не обазире. Само мало поњуши около, окреће се и одлази. Наставља до собе 313 где лежи госпођа К. Скаче на њен кревет, опет оњуши ваздух. Овога пута не одлази, већ остаје да лежи склупчан у дну постеље. Пролази један сат. Тек тада улази медицинска сестра и, чим га види, журно одлази до телефона. Зове породицу госпође К. Време је да дођу и опросте се од ње.
   Ускоро је соба пуна људи. Оскару то не смета и он остаје унутра. Када мали унук госпође К. упита мајку зашто је мачка на кревету, она тихо одговара: „Помаже баки да оде у рај”. Пола сата касније, госпођа К. испушта последњи дах. Мачор устаје, осврће се по просторији и излази тихо како не би узнемирио ожалошћену породицу.

Овако је амерички доктор Дејвид Доза описао један дан у животу Оскара, мачора који, по сведочењу многих, има чудесну моћ да предвиди смрт. Баш као што је учинио у случају госпође К., и много пута раније. Тамо где он живи, у „Стир хаусу”, дому за старе на Род Ајленду, смрт се, нажалост, дешава често. И једно је сигурно – уколико мачор легне на кревет неког од пацијената, зна се да ће он за неколико сати напустити овај свет.
   Дом је одувек био место где су обитавале животиње. Било је мачака, кучића, неколико врста птица. Служили су као подршка и друштво онима који су живели у установи. Тако је и 2005. године из једног легла усвојено шест мачића. Међу њима је био и Оскар. За разлику од браће и сестара, овај мачор одмах је показао да има преку нарав. Није волео да се мази, нити да седи у крилу. Често је на прве знаке да неко жели да му се приближи одговарао накострешеном длаком и режањем. Радије је шетао сам или се одмарао скривен испод намештаја.

Иако се одмах видело да нема нарочите способности као терапијска животиња, Оскар је врло брзо показао да је предодређен за један сасвим другачији задатак. Боравио је у дому око пола године када су запослени почели да примећују како с времена на време легне на кревет неког од пацијената. Мислили су да то чини насумице, без неког реда или намере. Међутим, убрзо су установили да је и те како знао коме треба да се приближи. Увек су то били људи који су умирали неколико сати касније.
   Пошто је предвидео смрт 25 пацијената, особље је Оскарово понашање почело да схвата сасвим озбиљно. Чим би га видели склупчаног у нечијој постељи, звали би породицу и пријатеље да дођу и опросте се. И мада је многима у почетку звучало невероватно да било ко може да одреди час нечије смрти, посебно животиња, статистика је показивала супротно. У сто одсто случајева Оскар је био у праву.
   И сумњичавци су после неколико година прихватили његов непогрешив дар. За неке је био анђео смрти, за неке само анђео. Неретко се дешавало да га спомену у умрлицама у знак захвалности јер им је омогућио да још једном виде пријатеља или члана породице. Прочуло се о њему у околини, а када је доктор Доза објавио чланак у једном медицинском часопису, стекао је и светску славу. Његово име било је неколико недеља у врху најтраженијих појмова на „Гуглу”. Осим тога, бројни амерички медији запутили су се у „Стир хаус” како би направили причу о мачору и усликали га у ретким тренуцима када се није крио од радозналих очију.

Услед великог занимања очекивало се од запослених да дају какво-такво објашњење о  Оскаровим предсказањима. Иако нису могли да понуде научне доказе, претпоставка доктора Дозе била је да Оскара привлачи мирис одређених хемикалија које се ослобађају из умирућих ћелија. Неки стручњаци су наговестили да је могуће да мачора привлачи и потпуни мир у просторијама где лежи неко ко је на самрти, односно одсуство било каквог покрета тела.
   Какав год да је одговор, Оскар је, и пошто се слегла медијска прашина, наставио непогрешиво да предсказује одлазак пацијената. До јануара 2010. године отпратио је њих 50, а верује се да се тај број удвостручио до 2015. године. И сам се једном приликом нашао на ивици смрти. Због јаке алергијске реакције срце му је стало на неколико секунди и спасен је само захваљујући брзој помоћи ветеринара.
   Ова замало кобна несрећа десила се 2013. године. Оскар се убрзо потом опоравио и наставио са дневним навикама. На интернету и данас заинтересовани људи питају како је и да ли је још жив. Зато су му запослени направили и страницу на Фејсбуку (Oscarthecat). Иако је сада већ мачор у годинама који више воли да се одмара него да шета ходницима, није заборавио на свој главни задатак.
   Доживео је да му буду посвећене две књиге – једну је написао доктор Доза, а друга је намењена деци. Мачка са сличним способностим појавила се у популарној америчкој ТВ- серији „Хаус”, као и у књизи Стивена Кинга „Dr Sleep”, наставку романа „Исијавање”. Кинг је једном приликом и рекао да му је Оскар послужио као надахнуће.