Наврх језика

ЧАРОЛИЈА РЕЧИ

На свету тренутно постоји око 7.000 различитих језика (тачније 7.111, по подацима организације „Етнолог”), а неки од њих имају веома занимљиве одлике.

Вероватно никада нисте размишљали о бројању и редним бројевима – то је вештина која се усваја у најранијем детињству и сваки говорник на свом матерњем језику користи је потпуно спонтано. Но, када почнете да откривате друге језике и културе схватићете да ни бројеви нису толико лаки. У кинеском језику, рецимо, године се изговарају тако што се бројеви читају по реду: 2019 – „два, нула, један, девет”.
   Са француским ствари су још необичније. Све је прилично уобичајено до броја 69, а онда постаје прилично збуњујуће. Рецимо, број 77 изговара се као „шездесет-десет-седам”. Већи бројеви још су неразумљивији пошто се уводи и множење, те се 99 изговара као „четири-двадесет-десет-девет”. То је последица такозваног „вигезималног” система у којем је основа број 20, а преузели су га из баскијског језика, због чега немају речи за бројеве 70, 80 и 90. Француској говорној заједници у Швајцарској, пак, било је доста те „менталне гимнастике” те су смислили нове речи за ове бројеве како би олакшали живот и себи и другим странцима.
   Када је необично бројање у питању неизоставнии су и стари абориџински језици које прича још мали број староседелаца Аустралије. Тако се, рецимо у језику Валпири који говори још само око 3.000 особа (што га ставља у ред највећих абориџинских језика), бројање врши на следећи начин: један, два, много. Пошто се никада нису бавили трговином, код припадника тог народа никада се није ни јавила потреба да развију било какав сложенији бројевни систем.

У једном од најчувенијих абориџинских језика, куку јимртиру (пре свега, по томе што из њега потиче реч „кенгур”), говорници немају речи за лево и десно. Уместо тих просторних одредница (егоцентричних) они користе географске (геоцентричне) одреднице: северно, јужно, источно и западно. Тако у разговору с неким припадником тог народа можете да чујете следећу реченицу:
   „Непријатељ је пришао са северне стране и напао ме. Узео сам секиру у западну руку и окренуо се ка њему. Источном руком у којој је била секира (променила је оријентацију после окрета) ударио сам га изнад западног ока...” Исти начин оријентације у простору примењују и тенџапанске Маје, староседеоци Средње Америке, у свом целталском језику. Постоји и анегдота о дечаку, припаднику тог народа, који је везаних очију у мрачној просторији био у стању да са стопроцентном тачношћу одреди где се налази која страна света.
    Још један занимљив језик Америке јесте језик народа Навахо, а најзанимљивији је однос према неживим и живим бићима који задире у домен филозофије. Наиме, у том језику немогуће је да несвесно биће изврши било какву радњу над свесним бићем, нити да биће нижег ступња свести изврши радњу над бићем вишег нивоа свести. Тако је немогуће рећи: „Ударио ме је аутомобил”, пошто аутомобил не може ништа да учини човеку. Зато се каже: „Ударио сам аутомобил и поломио ногу и руку”. Такође, људском бићу не може ништа да учини ниједна животиња, пошто је оно на вишем нивоу свести од ње. Можете само да замислите како изгледа прича о борби човека и животиње у којој је човек погинуо...

Овај језик има и четврто лице које се користи као почасно у причи о некој особи, а обавезно када се говори о две особе од којих је једна на вишем друштвеном положају. Како се језик Навахо Индијанаца од 19. века развијао у окружењу енглеског језика, многе речи су усвојене такозваним калкирањем – превођењем позајмљеница, али и помоћу описних једначења. Тако се, рецимо, реч „тенк” на навахо језику изговара као „возило које пузи и помоћу којег се стварају велике експлозије и на којем се седи на узвишењу”. Занимљива је и реч „hozho” која се често преводи као лепота, али заправо означава склад лепоте, мира, равнотеже, среће, задовољства, испуњености, божанског, здравља и симетрије, што је више филозофски концепт него обична реч.
    И други језици имају сличне занимљиве речи које је веома тешко превести. Тако у холандском постоји придев „хезелих” који се обично преводи као „пријатно”, „опуштено” или „весело”, у зависности од прилике, али обухвата све – од удобног до пријатељског, од опуштајућег до друштвеног. То је осећај који имате када сретнете пријатеља којег дуго нисте видели, када проводите време с породицом или певате с друштвом у кафани.

У немачком, рецимо, имамо „fernweh” (носталгија према месту на којем никад нисте били), у јапанском „аригатамеиваку” (неко вам је учинио услугу иако то нисте желели ни тражили, која је кренула по злу, због чега сте упали у невоље али тој особи морате да се захвалите због друштвених обичаја), и још хиљаде сличних примера који одражавају дух неког народа, његову културу и начела толико дубоко укорењена у његовој колективној свести да су добила своју реч.

У индонежанском језику срећемо занимљиву појаву: иако језик обилује предмецима, наставцима и умецима, нема начина да се помоћу њих направи множина. Она се прави тако што се реч понови, или се испред ње дода реч „пара”. Дакле, „буку” је књига, а „буку буку” или „пара буку” – књиге. Уз то, Индонежани ретко користе заменице „ја” и „ти” пошто се такво обраћање сматра непристојним, нарочито у присуству особа које нису превише блиске, те се обично једни другима обраћају у трећем лицу или причају о себи на исти начин:
   Зоран: „Шта би Марко волео данас да ради?”
   Марко: „Марко би волео да иде у биоскоп.”
   У источној Азији постоји још једно занимљиво својство језика – веома је важно којом висином тоналитета изговарате речи, пошто у зависности од тога она може да има другачија значења. Тако у мандаринском кинеском реч „ма” може да значи „мајка”, али и „кудеља”, „коњ” или „псовати” (чак и конкретне ружне речи, које нећемо помињати), у зависности од тога којом висином и брзином сте је изговорили. Потребно је бити веома музикалан да у Кини не бисте изјавили нешто попут: „Мој коњ ме је родио када му је било свега 20 година”.

Неки језици имају и нама потпуно непознате гласове с којима се мучимо приликом изговара. Довољно је само сетити се енглеског „th”, холандских трогласа „ij” или „ui” или немачких преглашених гласова (умлаута) па да се одмах презнојимо. Но, ти индоевропски случајеви нису толико тешки колико, рецимо, језик силбо који се говори на Канарским острвима. Ту је сваки самогласник и сугласник звиждук, а разликују се по висини и дужини тона, као и по испрекиданости. Ту су и одређени језици који се говоре у Африци који садрже такозване „кликове” за које је потребно доста времена да би се савладали. То су звукови налик опонашању галопа коња или клокотања воде који настају увлачењем и испуштањем ваздуха кроз уста уз померање језика ка непцу и усана напред-назад.
   Језици су непрегледно благо човечанства које сведочи о народима, њиховим културама и начину живота. Зато је тужно то што у данашње време глобализације све више језика нестаје због тога што њихови говорници у потрази за бољим животом почињу да живе у окружењима где се причају други језици, а њихови потомци после неколико генерација заборављају језик предака, те он природно изумире. Са сваким новим наученим страним језиком пред нама се открива читав свемир нових могућности, начела и филозофија, и ми постајемо човечнији становници света који могу да разумеју друге народе и њихове животне назоре, а долазимо у прилику и да њима објаснимо наше. На тај начин стварамо мостове између људи и њихових култура, и не треба жалити времена и напора да научимо што више страних језика. Колико их знамо, толико и вредимо.