За читање и уживање – Жан Мадлен

БРАВО! БРАВО! ЕВО МОНСУНА!

Прошлог месеца деда нам је рекао да нема још много дана живота, да неће више видети кишни монсун, да жели да пође у Бенарес да се скваси у Гангу како би сигурно ушао у рај.

То је била његова тежња.

Све што ми се јуче догодило, у ствари, отуд потиче.

Он је опомињао тату:

– Сине, ако ме не послушаш, задаваћу ти бриге и после смрти. Долазићу свако вече да те потежем за ноге.

Тата и мама сместили су деду у тонгу1 и кренули смо на пут.

Тата је вукао ручке, а мама и ја гурали смо точкове са стране.

На пут смо у бисагама понели све што нам је остало од пиринча, сувих лепиња и лонац масла.

Од нашег села до светог града има дванаест дана хода.

Било је јако вруће. Спржена априлским сунцем, земља је изгледала као вучја кожа.

Кад бисмо застали да одахнемо, деда би се срдио.

– Пожурите, децо! Желим да, док сам жив, уђем у воде наше мајке Гангаџи.

Тата је налио деди у уста воде из Ганга и ушао у корито реке носећи га у наручју.

Било је огромно мноштво ходочасника, а безброј оних који су већ били на умору и њихове породице купале су их у светим водама.

Кад му је вода реке досегла до рамена, деда је повикао:

– Рама! Рама!2 Отвори ми небеска врата.

Затим је издахнуо.

Тата је рекао да се његова душа вратила врло срећна у недра Брамина.3

Пренели смо га на гат где се спаљују мртваци, а мама је из џепа свог сарија4 извукла наше последње рупије да плати дрво за ломачу, тамјан и жртве боговима.

Кад је све било готово, кренули смо натраг без иједне паре у џепу.

Требало нам је седамнаест дана да се повратимо, били смо потпуно клонули, а мама је падала од умора. Још од последње колере која ми је пре две године однела три брата и две сестре, она је остала без снаге.

Сместили смо је у тонгу.

Морали смо по селима да просимо пиринач и убијемо пса скитницу да га поједемо.

Једног дана сунце је било тако страшно, а ми тако изгладнели да смо сви одреда преклињали:

– О, Рам! О, Рам! Отвори нам небеска врата...

Кад смо стигли кући, суседи су нам дали мало чаја и пиринча, нешто трулог воћа и балеге да наложимо ватру.

Село је врло сиромашно. После сушне године свако може да се сматра срећним ако нема праве глади.

Појели смо своју шољу пиринча и попили чај. Затим смо се испружили на наше асуре.

Кад сам се ујутро пробудио, исцедио сам трули мангов плод и парчадима старог конопца поправио стару мрежу за рибе.

Причврстио сам крајеве мреже на врх штапа и упутио се према горском потоку.

Био сам гладан.

Помислио сам да бих с мало среће могао за ручак да имам печену рибу. Спустио сам се стрмом косом до Кришнина5 храма, а затим коритом кренуо уз воду до стрме литице под којом су рибе тражиле свежину.

Управо сам полагао мрежу кад је покрај мене велики камен пао у воду.

Подигао сам главу и горе на хриди видео кожарева сина Рашида. Рашиду је као и мени дванаест година. Заједно смо учили да читамо и пишемо код учитељице Мире Госвами, коју су власти послале у наше село пре три године.

Упркос томе Рашид и ја нисмо били пријатељи.

Он је муслиман. Ја сам Индус. Он се моли Алаху, док ја своје молитве упућујем Брами.

Због тога смо се често препирали.

Али то није све: Рашид једе месо крава. Вера му то допушта. То је оно најгоре!

За нас Индусе краве су свете и не бисмо их јели ни за шта на свету.

Ми бисмо радије умрли од глади.

Кад бих срео Рашида на путу, говорио сам му:

– Натраг, нечисти кравождеру!

А он би ми одговорио:

– У страну, дрски земљождеру!

Како је он био много јачи од мене, стискао сам шаке и од стида обарао главу.

За време велике глади ја сам јео земљу. Ја као и сви остали. Морало се. Још ми је остао у устима тај укус земље.

Довикнуо сам Рашиду:

– Кожарево дете, безобразни мајмуне! Стигло те Вишнино6 проклетство!

Исплазио ми је језик.

– Однели те рогати демони, зидарев сине с мршавим рукама!

Затим је сео на ивицу литице свирајући безбрижно у своју фрулу.

Ја сам радио као да он и не постоји и продужио да полажем мрежу.

Било је јако вруће, ваздух је био тежак, а вода у потоку изгледала је као да кључа у лонцу.

А тамо, изнад планине, небо је имало боју модрог цвета клобука.

Муку сам мучио вукући мрежу, а ништа нисам ухватио.

Рупе на мрежи биле су сувише велике, а рибе сувише мале.

Али, пошто ме је Рашид одозго гледао, нисам хтео да покажем да сам клонуо.

За окуком потока опазио сам старог Шри Мокерју како седи на каменој плочи.

Шри Мокерја је брамин.7

При стварању света брамини су, како се прича, изашли из самих уста божјих. Стога су они врло племенита рода, пред Шри Мокерјом не значимо више него мала кртица пред великим тигром. На пример, он никада не би хтео да поједе свој пиринач ако би мој поглед ма и окрзнуо његову зделу. А да случајно моја сена падне у ходу преко његових ногу, он би одјурио у храм да се очисти.

Шри Мокерја изговарао је молитве у пола гласа.

Некад, кад би се једном Индусу као што сам ја догодило да чује брамина како рецитује Веде, сипали би му истопљено олово у уши.

Сад се то више не догађа, али сам се ипак удаљио од Шри Мокерје и пошао да се сакријем иза велике стене у потоку.

Покушао сам да руком хватам рибе које су мировале под камењем. А тада се догодило ово:

Догодило се као кад се лешинар сручи на мртвог магарца. У једном трену муње су запарале велико тамно небо, грмљавина је тутњала као Брамин глас, а на земљу се оборио пролом облака. Ричући јаче него хиљаду тигрова и јурећи брже него бик у галопу, водена маса спуштала се у уско корито потока. Видео сам је како надолази мутна, запењена, кроз сиве млазове пљуска. Скакао сам с камена на камен, успео сам се колико сам могао на мали руб стене и свом снагом грчевито се ухватио за пукотине литице.

Бујица ме је ударала по ножним листовима, од ударца једне гране по глежњу јаукнуо сам.

Замало да одустанем од борбе с водом.

Бацио сам очајан летимичан поглед према узводној страни.

Таласи су још бујали.

Почео сам да плачем.

Тада сам кроз хуку олује зачуо пискави Рашидов глас.

– Храбро се држи, Гопал!

Зграбио сам грану коју ми је он пружио и ногама се помагао као мајмун док ме је он привлачио себи. Кад сам се горе на стени опружио у блату, видео сам да Рашиду није било нимало боље него мени.

Дубоко сам уздахнуо.

Он се насмејао, а затим је изненада три пута тако јако кинуо да сам пожелео да му се насмејем.

У истом часу и мене је обузело још страшније кијање.

Обојица смо прснули у смех и један час смо се смејали као луди.

Изненада, кроз тутњаву грома до нас је допро позив. Погледали смо доле.

Десет лаката ниже стари брамин чврсто се држао за грану која је запала између стена и глатког зида литице...

Рамена му се више нису видела из воде.

Погледао сам Рашида. Он не воли Шри Мокерју. Шри Мокерја хтео је да из села протера његовог оца јер је муслиман.

Мрштећи се, Рашид је мрмљао:

– Ако му нико не притекне у помоћ, Шри Мокерја неће дуго издржати.

Одговорио сам оборивши главу:

– Он је тако стар и зао. Зар није тако, Рашиде?

Рашид се усправи и рече:

– Па ипак, Гопал! Треба нешто учинити!

Он зграби једну мотку, затим се успузасмо до ивице и пружисмо мотку Шри Мокерји.

Брамин се ухвати чврсто.

Вукли смо га из све снаге. Кад је био доста близу обале, сваки од нас ухватио га је за руку.

Био је последњи час.

Срећа је што његове старе кости нису биле сувише тешке и што се предао као младо лане.

Ипак није био лак посао изнети Шри Мокерју на чврсту литицу.

Рашид га је вукао одозго. Ја сам упирао отпозади.

Потихо сам се смејао мислећи како Шри Мокерја, који би бацио свој пиринач кад би мој поглед окрзнуо његову зделу, допушта да га подижу зидарев син и нечисти кравождер.

Мало касније, пошто је Шри Мокерја био спасен, рекли смо му врло учтиво:

– Је ли боље?

Очи су му засекле као муња, спремао се да изрекне нешто заједљиво. Али је ћутао слегнувши раменима и окренуо нам леђа, спреман да пође.

Смејали смо се и почели да трчимо на пљуску.

Низ нас се сливала вода.

Али ја сам био срећан: монсун је дошао. У равници ће све зазеленети и ми ћемо се ускоро најести!

Улазећи у село, још трчећи с руком у руци, Рашид и ја смо узвикивали:

– Браво! Браво! Ево монсуна! Браво!

Браво ■

Објашњења

1)   тонга – кола с два точка и малим балдахином.

2)   Рама – индијско божанство, обожавано као отеловљење Вишнуа.

3)   Брама – света моћ која је извор и одржавалац свемира.

4)   сари – уметнички израђен плашт који покрива и главу, индијска женска ношња.

5)   Кришна – индијско божанство, често приказано као дечак плаве коже који свира флауту.

6)   Вишну – једно од главних индијских божанстава, обожавано као заштитник и чувар светова, најчешће приказиван као члан тројства с Брамом и Шивом (Шива – уништитељ и обновитљ светова).

7)   Брамин – припадник највише касте у Индији, одговоран за обављање верских обреда, проучавање и подучавање из Веда.

8)   Веде – свете књиге Индуса.