С ОКРАЈКА ИСТОРИЈЕ

БОРБА ЗА ЖИВОТ ДО СМРТИ

Мало је познато да су у логору смрти Аушвиц организовани боксерски мечеви. Као гладијатори, борци су се борили до краја...

До лета 1949. године Роки Марчано, будући светски првак у тешкој категорији, нокаутирао је шеснаест од седамнаест противника с којима је ушао у ринг. За 18. јул била је заказана још једна борба, у Провиденсу, Род Ајленд. Тешко да је ико давао и пет пара на изазивача Харија Хафта, био је слабо познат у боксерским круговима. Заправо, ако га је неко и знао, то је било по суманутом ударању и непостојању било какве технике. А Роки је већ изашао на глас као стравичан ударач.
   Тога је био свестан и Хари. Марчано се уопште неће либити да га пошаље на под, по могућству брзо. То као да му није сметало. Веровао је да има неку шансу. Није се плашио. А и чега би? Шта је најгоре што може да му се деси? Да добије епске батине? За своје двадесет и три године видео је и преживео много горе ствари од брисања пода сопственом главом. Као онда када је, седам година раније, пољском Јеврејину Херцку Хафту немачки стражар у камиону објаснио куда иду:
   – У твој гроб!
   Херцко је у камион доспео готово случајно. Некако је успео да избегне затварање Јевреја у гета у окупираној Пољској. Готово годину дана се с братом врло успешно бавио шверцом и црном берзом. У једној рацији у Лођу неки превише ревностан полицајац мало боље је загледао Херцкова документа. Открило се да је Јеврејин, што му је обезбедило карту у једном правцу. А онај стражар из камиона додатно се побринуо да му појасни околности.
   Из камиона је цела група пребачена у аутобусе, потом у воз. Чекали су их отворени сточни вагони. Пут је потрајао. Када су се врата вагона отворила, неки затвореници су се једноставно сручили на перон. А тамо их је чекало постројавање. Свуда около есесовци, неки с псима. Затворенике су постројили на перону. Одмах су одвојили оне јаче и издржљивије. Међу њима се нашао и седамнаестогодишњи Херцко.
   Испоставило се да је ово ред за регистрацију. Сваки затвореник добио је број истетовиран на подлактици. Херцко је постао 144738, а сви су од затвореника постали логораши.
   Поново су их убацили на камионе и после краће вожње истоварили. Објашњено им је да су стигли у Аушвиц-Биркенау. И поново разврставање. На леву страну снажнији, слабији на десну. Херцко је поново завршио у првој групи. И готово са завишћу посматрао оне из друге, којима је подељен по комадић сапуна. Потом су их отерали на туширање. Оно са кога нико жив није изашао. Само, Херцко Хафт то још није знао. Када је нешто касније гледао дим који се извијао из димњака, помислио је да се неки делови логора ипак греју.

Кобна боца

   За неколико дана схватио је о чему је реч. Распоређен је у групу која је имала да скупља лешеве и убацује их у крематоријум. Ту је Херцко добио слом живаца, био је готово убеђен да ће добити метак у потиљак, без превише приче. Ипак, запао је за око једном СС капетану. Овај је тражио да га пребаце у његову јединицу логораша која је издвајала  драгоцености из пртљага Јевреја приспелих у логор.
   Капетан је волео да попије. Једном приликом исповедио се да сакупља капитал, ваља му да живи и после рата. Зато Херцко из пробраних драгоцености има да одваја ситне дијаманте и ставља их у боцу, коју је капетан Шнајдер обезбедио.
   Посао је текао несметано неколико месеци. Боцу је Херцко до пола напунио, а онда су једне ноћи војници ненадано претресли бараку. Нашли су плен, Хафт је завршио у делу предвиђеном за оне који прекрше логорску дисциплину. А дотични се тамо нису дуго задржавали. Свега дан или два, док их не отерају на туширање. Херцка је спасао капетан Шнајдер. Успео је да издејствује да његовог личног Јеврејина пребаце у Јавожно, нешто северније од Аушвица. У питању је био рудник угља, заправо, радни логор у коме су сужњи коришћени као робови.
   И поред свакодневног батињања и копања угља, услови су били кудикамо бољи него у Аушвицу. А онда је Херцко једног дана спазио капетана Шнајдера. Овај је у међувремену постао мајор. Издвојио је Хафта. Објаснио му је да Немци губе рат, да му је потребан сведок да није био као остали есесовци. А Херцко је тај сведок. Зато ће он да учини све да млади Јеврејин преживи. Било је то крајем 1943. године.
   Убрзо је Хафт почео да добија додатна следовања. Смањена му је радна норма, а капои више нису смели да га пипну. Постао је познат као једини дебели Јеврејин у Јавожну. А онда је Шнајдер дошао с новим предлогом:
   – Сада си постао велики, снажан Јеврејин. Учинићу те забављачем!
   – Шта?
   – Бићеш забављач. Увесељаваћеш моје пријатеље официре. Постаћеш боксер. Борбе ће се приређивати недељом, почев од следеће.
   Објаснио му је да ће противници бити логораши, који ће се борити за додатна следовања хране. Боксује се голих песница, а ако Хари жели, може да добије Шнајдерове зимске рукавице. И, оно најважније, борбе трају док један од бораца не буде на земљи.
   Следеће недеље Шнајдер је дошао по Харија. Одвео га је до СС касарне. Хари није био уплашен, још мање нервозан. До тада је огуглао на страхоте и био спреман буквално на све, само да преживи. Шнајдеру је дуговао живот и ништа више га није занимало. Официр је извадио рукавице и дао их Херцку. Било би паметно да заштити шаке, бориће се у три-четири меча.
   Испред СС штаба склепан је ринг. Четири стуба забијена су у земљу, развучен конопац. Убрзо се окупила и публика. Око ринга су постављене столице. Војници су стајали около, јели, пили, галамили. Обезбеђена је и музика. Свирало је неколико логораша.

75 противника

   Хафт је ушао у ринг. Шнајдер је глумио тренера, па је сео код угла. Неки војник донео је кофу с водом и пешкир.
   Војник у рингу глумио је судију. Наредио је Херцку да скине кошуљу. Онда му је испипао рукавице, колико да се увери да унутра нема ничега. Све по правилима. Довели су првог противника.
   Хафт је у тренутку занемео и стао. Насупрот њему стајао је костур, више мртав него жив. У погледу му је видео страх. Овај се није добровољно пријавио да боксује. Тек онда му је постало јасно шта значи да ће меч трајати све док један не буде могао да настави.
   Погледао је по публици. Есесовци су се веселили, урлали, већ су падале и прве опкладе. Заправо, кладили су се колико ће меч да траје, када ће онај несрећник да падне. Нико му није давао ни промил шансе против добро ухрањеног, одморног Хафта. Чекали су забаву. Чекали су крв. Чекали су да један Јеврејин убије другог.
   Када су се у публици смирили, судија је наредио:
   – Бокс!
   Херцко је видео да се противник не брани. Оклевао је. Чуо је како војници урлају и псују. Знао је шта траже. Охрабривали су га за сможди свог сународника. Био је сигуран да ће га стрељати ако одбије. Зато је насрнуо. Када је први пут послао несрећника на под, судија га је подигао. Следећи пут га је ударао до несвести. Изнели су га с ринга. Херцко се вратио у свој угао. Меч једва да је трајао три минута.
   Уследио је још један борац. Такође полумртав. И њега су изнели. Те прве недеље Хафт је оборио петорицу. У свакој следећој борби Херцко је научио како да забави есесовце. Што би окрутније пребио противника, то би публика била задовољнија. Научио је да се готово поиграва с несрећним противником пре него што га докрајчи. А ово је есесовце одушевљавало.
   Борбе су одржаване сваке боговетне недеље. Херцко је стално побеђивао. Зарадио је и надимак „Јеврејска животиња” због окрутности. И тако неколико месеци. Срачунао је да се борио против 75 противника. Памтио је свега неколико тих несрећника. Напослетку, било је или он или они. Ту се већ није премишљао.

Против професионалца

    Једне недеље Шнајдер је дошао по Херцка знатно раније него што је обичавао. По његовом понашању Хафт је осетио да нешто није у реду. Мајор му је објаснио да тог дана имају посебну публику. За немилосрдног борца из Јавожна чуло се надалеко, чак до Берлина. Причало се да у Пољској не постоји Јеврејин који може да савлада Херцка. Зато су неки генерали решили да доведу свог борца. И стигли су у логор, право из престонице. Довели су и боксера. Шнајдер је знао само да овај није из Пољске. Знао је и да су сви војници и официри уложили новац на Херцка, па би му боље било да победи.
   Тог поподнева скупила се огромна публика. Први пут биле су ту и неке лепо обучене жене. Ринг је изгледао далеко озбиљније, три конопца уместо једног. Донете су додатне столице. Озбиљан јеврејски оркестар забављао је есесовце.
    Херцко се попео у ринг, праћен навијањем стражара. Шнајдер је заузео место у углу. Боксер је стављао рукавице, када га је официр спречио:
   – Данас ћеш да се бориш само једном. Немој да користиш рукавице. Твој противник свакако неће!


   Херцко је отишао у свој угао и чекао. У публици су били врло нестрпљиви. Урлали су, звиждали. Непознати судија попео се у ринг. Одржао је дугачак говор, који је једва надјачавао галаму. Позвао је публику да поздрави двојицу генерала у другом реду. Ови су били лако препознатљиви, не само по униформама. Држали су дуге цигаре, док су им неке девојке служиле пиће. Устали су и лагано се наклонили публици.
   Одједном, тишина. Стражари су довели Херцковог противника. Био је десетак година старији, петнаестак центиметара виши, снажан и добро ухрањен. Имао је дугачке, мишићаве руке.
   Судија је представио борце. Херцко је најављен као непобеђена, дивља „Јеврејска животиња из Јавожна” а његов противник као бивши првак Француске у тешкој категорији. Потом је позвао борце у средиште ринга:
   – Рунде трају три минута, с минутом паузе између. Борите се поштено. Боксујте, ово није улична туча. Звоно ће означити почетак и крај рунде.
   – Колико рунди? – питао је Херцко.
   Судија се насмејао:
   – Док не будемо имали победника. Марш у угао и чекајте звоно!
   Огласило се, убрзо.

Два пуцња

   Хафт је одмах схватио да Француз има одличан рад ногу. Једва га је стизао како би упутио понеки ударац. Ипак је он био ударач, приучени боксер, без икакве технике. Ово му је било први пут да се бори против неког који удара и бежи. Зато је одлучио да се бори паметно. Знао је да ће рунде бити бескрајне. Не сме да троши снагу тако што ће да јури Француза по рингу. Овај само то и чека.
   Херцко је стао у средиште. Изазивао је противника:
   – Дођи и бори се! Буди човек!
   Публика је урлала на Француза. Називали су га кукавицом, један официр је чак извадио пиштољ, решен да пресуди меч. Једва су га смирили. Коначно, Француз је кренуо у напад.
   Искусан борац, засипао је Херцково лице ударцима. После четири или пет рунди, Хафту су очи биле готово затворене. Крв је лила из распуклих аркада. У паузама, Шнајдер је покушавао да колико-толико среди ране свог борца.
   Како је меч одмицао, Херцко је једва видео противника. Само је осећао ударце. Ово је било знатно другачије од млаћења полумртвих логораша. Сада му победа није била осигурана. Ни изгледна. Решио је да одлучи меч. Или да покуша.

                             ШТА ЈЕ БИЛО ПОСЛЕ

   Херцко Хафт је добио своју награду. Следовања су знатно повећана, поштеђен је посла у руднику. Убрзо су логораши потерани на марш смрти. Херцко је успео да побегне. Убрзо је убио неког немачког војника, узео његову униформу и крио се по шумама.
   Наставио је да боксује и по ослобођењу. Никада није сазнао шта је било са мајором Шнајдером. Освојио је „Аматерско јеврејско првенство у тешкој категорији” 1946. године. Већ 1948. године обрео се у САД. Победио је у дванаест мечева, док је следећи изгубио. Потом је изазвао Рокија Марчана.
   Овај меч потрајао је свега три рунде. Заправо, Марчано га је самлео и нокаутирао на почетку треће. Касније је Хафт, сада већ Хари, причао да је био принуђен да изгуби. Пре меча, у свлачионици, посетили су га мафијаши. Објаснили су му да је Марчано њихов штићеник и да се не шали главом.
   Било како било, то је била последња борба Харија Хафта. Отворио је бакалницу у Бруклину, оженио се, добио децу. Само, никада није успео да побегне од Аушвица. Био је насилан, склон испадима. Неколико година пред крај живота своју причу испричао је сину Алану, који ју је објавио као књигу. Херцко Хафт умро је 2007. године.
   На основу његове приче немачки цртач Рајнхард Клајст нацртао је стрип „Боксер”, који је у Србији објавио новосадски „Комико”. За следећу годину заказана је премијера филма „Хари Хафт” у режији оскаровца Берија Левинсона. Хафта глуми Бен Фостер, док је сценографију правио Миљан Кљаковић Крека.

   Сабио је Француза у угао. Ударао га је без престанка. Подивљао је. Сав бес, сву мржњу, искалио је на противнику. Ударац је сустизао ударац. Француз се залелујао. Падао је. Полако, врло полако. Чак и тада, Херцко је ударао. Застао је тек када је лице противника било на земљи.
   Стајао је изнад Француза, чекао да овај устане. Крв је капала на пораженог противника. Генерали и остали гости из Берлина били су на ногама. Урлали су на свог пулена да устане и настави. Узалуд. Овај је лежао без свести.
   У ринг је утрчао Шнајдер. Подигао је Херцкову руку, у знак победе. Есесовци из логора су урлали и скупљали новац од опклада. За то време, Хафт је посматрао како његовог противника износе из ринга. Потом негде даље. Заклео би се да је чуо два пуцња. Није био сигуран, у ушима му је звонило, што од удараца, што од урлања публике. Свеједно, никада више није видео Француза.