Записи једног брђанина

АРИСТАЈ И ОРФЕЈЕВЕ ЗАШТИТНИЦЕ

Да ли је случајно то што ројење пчела неодољиво подсећа на сеобу Срба под Чарнојевићима?

И песник Овидије, прогнан из Рима на Дунав међу своје Трачане, био је опчињен пчелама. Он, у својим „Делима”, певајући о Аристају, сину Аполона и Кирене, описује како је овај „плакао када је своје пчеле видео уништене, а кошнице које су тек почеле да праве мед, напуштене”. Али, ко је то зло учинио Аристају, „проналазачу и заштитнику пчеларства”? То су му учиниле Орфејеве заштитнице! А зашто?! Зато што је Аристај покушао да напаствује Еуридику, жену Орфејеву, а она је бежећи од напасника стала на змију од чијег је уједа умрла. Зато су, ето, Орфејеве заштитнице уништиле Аристајеве пчеле.
   Овде још треба рећи да је Овидије веома брзо научио трачки и почео да пише песме на њиховом језику. Нажалост, те песме нису сачуване, а кажу да су биле лепше од оних писаних на латинском. Овидије је, додуше, неке превео са трачког на латински. Међу њима је и ова о Аристајевим пчелама.
   У памћењу подунавских Срба, али и у југоисточној Србији, и данас су остале песме које певају о томе како су их пчеле спасле од Великог потопа. Јер, када је Потоп почео, ројеви пчела кренули су ка врховима планина, и свако ко је за њима кренуо Великог потопа се спасио.
Зато није случајно што Срби веома поштују пчеле, чак, и приликом састављања својих родослова. Тако, рецимо, Срби броје своје претке до петнаестог колена. Пођимо редом; отац, деда, прадеда, чукундеда, наврдеда, курђел, аскурђел, курлебало, сукурдол, судепач, парђупан, ожмикура, курајбер, сајкатава. И на крају – бела пчела! Ово несумњиво говори колико наш народ, од древних давнина, држи до пчела сматрајући их, на неки начин, својим даљим претком.

И ваљда сам зато опчињен тим малим крилатим животињицама. Ах, како се само одушевим док посматрам ројење пчела! То ме, не знам зашто, подсећа на сеобу Срба под Чарнојевићима. Еееј, да напустиш рођену кућу, без обзира на неку велику муку, и да тако кренеш негде, а да не знаш где, окренувши леђа дому, то јест, кошници.
   Тај призор посматрао сам ономад, враћајући се са мокранског врела. Изнад мог темена зујала су два роја пчела. Сваки рој пратио је своју матицу, а она је бирала крошњу и у крошњи грану где ће слетети, где ће се усталити. И гле, рој би, брже-боље, око ње направио „лопту” од пчелињих телашаца и тако би се чекала следећа наредба коју би матица у међувремену смислила; где, на коју страну да се даље крене? Где да се настави живот роја чија је судбина само матици позната.



   Испод ројева пчела одмах се, као на заповест, сакупе пчелари. И смишљају како да пчелиње ројеве из крошњи дрвећа ухвате и врате у кошнице, оне већ напуштене или неке нове. И увек је главна пчеларска мука висина на којој се пчелињи рој укотвио. А рој, то јест, матица, по правилу, бира сам врх крошње  тако да пчеларима следи мучно пентрање. Притом, свако дрво зна да буде опасно, поготово ако се већ зашло у године, оне пензионерске. Пчелари су углавном времешни људи, јер младима су пчеле незанимљиве. Њима су пчеле само опасни инсекти, додуше, корисни, баш као деда и баба кад олако дају џепарце за кафиће. И на младе се не треба љутити. Потребне су године и године да би човек схватио да је пчелињи рој много озбиљније, савршено друштво какво људски род неће никад изградити, а камоли у њему живети. То је, рецимо, знао још Леонардо да Винчи, а и многи други генији њему слични.
   Него, вратимо се мучној теми; шта да се ради са одметнутим ројем пчела у врху крошње дрвета?

Срба Митић, пчелар из Беле Паланке, својевремено, машински инжењер, одаје ми ту пчеларску тајну. Елем, да би се рој пчела скинуо са гране из крошње, потребна је повећа картонска кутија и у њој један рам саћа из кошнице. Уместо картонске кутије може да послужи и пластична врећа у коју се такође ставља рам саћа да привуче пчеле. Е сад, са картонском кутијом или пластичном врећом следи мучно и опасно пентрање уз дрво. Недавно се, каже Срба, извесни Данко стрмекнуо из крошње на асфалт и једва остао жив.
   Када се пак успешно стигне до пчелињег роја онда се картонском кутијом или пластичном врећом обујми пчелињи рој. Затим се другом руком снажно затресе грана да рој са матицом упадне у кутију или врећу. Ако матица случајно не упадне, џаба га било! Треба пустити пчеле да се опет око матице уроје. У овој опасној радњи једино је повољно то што пчеле при ројењу не уједају. Чак и пчеле ратнице посвећене су мирној сеоби роја. Не знам да ли је баш тако било приликом сеоба под Чарнојевићима. Знам само да нема веће среће него кад пчелар врати одметнути рој пчела у кошницу.
   Иако сам одувек био опчињен пчелама, никад се нисам усудио да постанем  пчелар. То занимање сматрао сам и сматрам веома озбиљним. Бити пчелар по мени је нешто слично као бити бог на земљи. У сваком слоучају, пчеларе сам сматрао тихим, повученим свецима посвећеним свом божанском послу. Треба ли рећи да су пчеле старије од људског рода и да, ако нестану пчеле, за десетак година нестао би и човек!
   Један одметнути рој пчела својевремено се уселио у стару, стогодишњу крушку поред мог дома у Видову. И, наравно, није ми пало на памет да петљам са пчелама. А онда су једног дана пчелињи рој из старе крушке напали стршљенови! Ох, како је  страшна и немилосрдна битка  била мада се унапред знао победник. Јер, пчеле немају никакве изгледе  против стршљена. И већ око поднева стара дивља крушка постала је уточиште немилосрдних освајача. Убрзо, пошто су истребили пчеле, кренули су на мене! Нисам ни приметио да су на мом доксату направили праву правцату кошницу и почели претећи да ми зује око главе, да улазе у кућу...

Било је само питање дана када ће међу нама доћи до немилосрдног обрачуна, до борбе на живот и смрт. Стари људи кажу да су уједи три стршљена равни уједу змије отровнице. И, нисам имао куд. Позајмио сам пчеларско одело пре него што сам бакљом запалио кошницу стршљена. Изненађујуће брзо сам уништио ове крвне непријатеље пчела. Али, један од њих, скривен у шлофјанки у којој спавам, жацнуо ме у леву сису, у висини срца! Али, ево, преживео сам и пишем вам о том љутом боју, и нико ме неће убедити да онај стршљен који ме је ујео није дошао из неког другог роја да освети своје саплеменике. Том стршљену дао сам име Гаврило Принцип и дуго сам га мртвог држао у прозорском окну, да ме подсећа да смрт може да ти дође и када је најмање очекујеш. Само што овај мој атентатор Гаврило, ето, није успео. И све више верујем да су ме од њега спасле Орфејеве заштитнице. Или, можда, лично Аристај, заштитник пчела.