Живот пише драме

ЗАРОБЉЕНИК ЦРВЕНЕ ПЛАНИНЕ

Где год да је бацио поглед свуда је била само заслепљујућа белина. Било је очигледно да се изгубио и да ће и ову ноћ провести у снежном беспућу

Тридесет четворогодишњи Марк Гајовски чврсто је решио да искористи последње дане у години. Тридесетог децембра 2019. године тек је прошло девет сати ујутру када је изашао из свог дома у Росланду у Британској Колумбији, Канада. Упутио се ка Црвеној планини, једном од најстаријих скијалишта у Северној Америци. Замислио је да добар део дана проведе на скијању, а увече с пријатељима оде у биоскоп.
   Гајовски је највећи део детињства провео на скијалишту. Три врха планине наткриљавала су град. Сваку од 119 стаза познавао је као сопствени џеп. Толико, да су му помало и досадиле. Али, било је и оних неозначених стаза за које су знали само мештани. Сат касније већ је био на скијама. Упорно и занесено спуштао свим стазама које су му су учиниле занимљиве. Још једном се попео на источни врх. Тада је позвао мајку. Био је то уобичајени дневни обред.

Рекао јој је да је приметио једну неозначену стазу. Снег је углавном био нетакнут. Замислио је да се спушта туда неколико минута, потом да избије на једну познату стазу и тако одскија до паркинга. Мајка је дограбила фломастер. Неколико година раније преживела је саобраћајну незгоду, те је од тада имала тешкоћа с памћењем. На табли је записала стазу којом се упутио. Ни сама није знала зашто је то учинила. Тек, замолила га је да се јави када заврши са скијањем.
   Марк је вратио телефон у џеп, навукао рукавице и усмерио скије ка левој страни стазе за искусне скијаше. Ово је деловало као савршено место с кога би могао да скрене у нетакнуту природу, међу дрвеће. Скренуо је баш код табле која је означавала крај стазе. Провукао се кроз ограду, спустио наочаре и кренуо у спуст међу дрвећем. Схватио је да је у питању некакав велики усек, те је често морао да избегава стење које је извиривало из снега.

   Нешто касније приметио је да је можда промашио место на коме би се поново укључио на познату стазу. Снег је био све дубљи, а шума све гушћа. Убрзо је открио да више не може да се пробија између дрвећа. Оборене гране биле су непремостива препрека.
   Зауставио се да осмотри терен. Био је удаљен готово километар и по од стазе, усред усека. Није деловало да има излаза. Извукао је телефон, али није било сигнала. Искорачио је из скија, погледао назад ка стази. Успон је био исувише стрм. Видео је како се време погоршава. Ветар је био све јачи, облаци су се скупљали на небу. Почео је и снег.

За то време, Маркова мајка се питала зашто јој се син не јавља. Отписала је то на заборавност. Ипак, када сатима касније није одговорио ни на једну од многих порука, забринула се. Још више кад ју је поподне позвао синовљев пријатељ, да пита зашто Марк није дошао у биоскоп. Није личило на њега да тек тако нестане. Већ је пао мрак, температура је отишла у минус. Позвали су спасиоце. Док су чекали да ови реагују, Маркови пријатељи су на моторним санкама обилазили подножје планине. Од њега није било ни трага ни гласа. Мећава је била сувише снажна, па су одустали и решили да сачекају јутро. И спасиоце.
   Позив је примио четрдесетједногодишњи Мајк Хадсон. Операција је била означена као крајње хитна. Најављене су велике падавине у следећа два дана. Није било времена за губљење.
   Следећег јутра Хадсон је у подножје планине довезао камионску приколицу пуну опреме за трагање. Спасиоци су се спремали да крену у планину. Тада су осматрачи донели добру вест. Угледали су трагове за које су претпостављали да су Маркови, на месту где је скренуо са стазе. Било је то у близини места које је поменуо мајци. Незгода је била што их је снег брзо затрпавао.

Током првих дванаест сати у усеку Марк је решио да иде даље. Дошао је до потока и следио га. Надао се да ће га водоток одвести до неког пута. Скије је одавно оставио, био је то непотребан терет.
   Пешке је превалио готово четири километра. И даље није био сигуран колико је удаљен од било какве цивилизације. Густина дрвећа око потока натерала га је да прегази воду. Температура је и даље била у минусу, а стопала и ноге су му били потпуно мокри.
    Марк је мислио да је навикнут на хладноћу. Годинама је радио на постављању цеви у залеђеним бестрагијама. Али, тамо је имао одговарајућу опрему, док је сада био само у скијашкој јакни. Знао је да мора да се креће или ризикује да се смрзне. Мучила га је жеђ, али није долазило у обзир да једе снег. То би му само спустило телесну температуру.
   Неколико сати касније изгубио је сваку наду да ће поток да га одведе до цивилизације. Решио је да се врати и покуша по својим траговима да се успентра до места с кога је кренуо.

Остатак ноћи протекао му је у пењању. Кад је свануло, схватио је да снег прекрива његове трагове. Убрзао је, али није помагало. Само је успео додатно да се умори. Сат касније трагови су нестали. Више није био сигуран да ли иде у правом смеру или се врти у круг. Све му је деловало познато. Одбацио је залеђене рукавице. Утрнуле шаке увукао је у јакну, у јаловом покушају да се загреје. До поподнева ноге су почеле да отказују послушност. Стопала готово да није осећао, после више од тридесет сати табанања у скијашким ципелама.
   На све то, мозак је почео да игра своје игрице. Свако мало, Марк би угледао зграду, човека или обичну сенку. Увек би се испоставило да је у питању било дрво или нека стена. Исцрпљен и поражен, скинуо је јакну и легао у снег. Чекао је да заспи и да се више никада не пробуди.
   Хадсон је око седам ујутру 31. децембра упутио два тима од по четири спасиоца у усек. Испоставило се да је баш у то време Марк покушавао да се успентра. Један тим је следио замишљену путању, по којој су претпостављали да се скијаш кретао. Други су тумарали кроз усек, у нади да ће наићи на било какав траг. Хадсон је у почетку веровао да ће брзо наћи Марка. Ипак, бивало је све јасније да неће моћи да продру довољно дубоко у усек и нађу несрећника.
   Како се спуштала ноћ, Маркове шансе су биле све тање. Нико није мислио да ће успети да преживи и другу ноћ у планини. Хадсон је позвао спасиоце, наредио им да се врате. По мраку ништа не могу да ураде, осим да и сами страдају. Наставиће следећег јутра.

Марк је отворио очи. Придигао се, отресао снег и навукао јакну. Схватио је да се смрачило. Морао је да се покрене. Није знао куда ће, али је знао да мора да се креће. По сваку цену. Још једном се упутио низбрдо, ка потоку. Много сати касније нашао се на обали. Даље није могао. Склупчао се уз дрво, набио руке и главу у јакну. Покушао је да одрема.
   Хадсон је у зору одлучио да се тројица спасилаца упуте ивицом гребена изнад усека. Када буду на половини, спустиће се конопцима. За то време остатак екипе ће да чека на излазу из усека и наложи велику ватру. Можда светлост ватре или мирис дима помогну Марку да одлучи на коју ће страну.
   Сунчеви зраци пробили су се кроз грање. Марк је извукао главу из јакне и погледао ка небу. Знао је да је први дан нове године. Сео је на дебло и покушавао да открави стопала. Убрзо је наставио да главиња даље, где год да му је пало на памет. Све је било боље од чекања на смрт.

Следећа четири сата пробијао се кроз снег. Морао је рукама да придржава бутине, подиже их из наноса и тако наставља, корак по корак. У једном тренутку осетио је незадржив порив да заурла. Неколико секунди касније схватио је да оно што чује није ехо. Неко га је дозивао. Тада је угледао три људске прилике. Желео је да потрчи ка њима, али је једва стајао. Убрзо су спасиоци стигли до њега.
   Зазвонио је телефон Маркове мајке. Нашли су га. Једва је прозборила:
   – Да ли је жив?

   Марк се неколико недеља опорављао у мајчином дому. Осим мањих промрзлина и исцрпљености, прошао је без већих повреда. Тек нешто касније схватио је да су скије остале у усеку. Знао је тачно где, али му није падало на памет да се врати.

Број: 3607 2021.
Аутор: Н. Б.