Живот пише драме

ЗАПРЕГА НИЈЕ СТАЛА

У забаченом градићу на Аљасци букнула је епидемија дифтерије. Лек је могао да стигне само на један начин: кроз дивљину, на саоницама које су вукли пси...

У Министарство здравља САД 22. јануара 1925. године стигао је драматичан телеграм. Лекар Кертис Велч јављао је да је готово неизбежна епидемија у градићу Ном на Аљасци, у коме је службовао. Хитно му је потребно милион доза антитоксина за дифтерију. То би било довољно за око 3.000 људи у граду и ближој околини. 
    Из министарства су се одмах дали у потрагу. Нашли су око милион доза у болницама на Западној обали. Ипак, проћи ће недеље пре него што то стигне на Аљаску. Утом су се јавили из болнице у Енкориџу. Нашли су 300.000 заборављених доза у магацину.
   Прописно су их спаковали у метални цилиндар тежак десетак килограма.
   Ово ни изблиза није било довољно, али су се надали да ће и та количина макар зауздати епидемију. Тако ће да „купе” неколико дана, док не стигне велика пошиљка. Пакет је пребачен у Ненану 27. јануара. А одатле до Нома простирало се 1.085 километара дивљине. Да све буде горе, та зима била је најхладнија у последњих двадесет година. У дивљини је температура могла да падне и испод –50 степени, уз стални олујни ветар и сметове више од три метра. Сви видови превоза су замрли. Остале су само санке са псећим запрегама.

Путања је подељена на два дела. Једни ће да крену из Ненане, други из Нома, срешће се у Нулату. Смењиваће се у одређеним станицама. Пут од Нулата до Нома у уобичајеним околностима трајао је скоро месец дана. Брзински рекорд био је девет. Доктор Велч је проценио да ће серум у тако суровим условима потрајати свега шест дана. Зато су гоничи запрежних паса морали невољно да поставе нове рекорде.



    Пакет је 27. јануара на железничкој станицу у Ненани преузео „Дивљи” Бил Шенон. Било је девет сати увече када је с неискусном запрегом кренуо у трк. Како се удаљавао од града, било је све хладније. Убрзо је избио на стазу, али је још брже морао да је напусти. Схватио је да су је изровали неки коњи, па је усмерио запрегу на залеђену реку. Температура је непрестано падала, гонич је био сигуран да има испод –50 степени. Трчао је поред санки да би се загрејао. Када је шест сати касније стигао у прву станицу, лице му је било црно од промрзлина. Загрејао је серум поред ватре и одморио се четири сата.
   Око једанаест сати пре подне стигао је у Толовану. Тамо је чекао Едгар Келанд. Пошто су загрејали серум, Келанд се упутио у шуме. Било је мало топлије, око –48 степени. Ипак, власник једне успутне кућице морао је да сипа врелу воду преко Келандових шака, како би их одлепио од дршки санки.

Серум су пребацивали са санки на санке. Сваки следећи гонич јурио је као да га сви ђаволи гоне. Џорџ Нелнер га је испоручио Чарлију Евансу 30. јануара у три сата ујутру. Његова запрега наставила је кроз ледену маглу поред реке Којукук. Еванс је у журби заборавио да шапе предводника заштити зечјим кожицама. Неколико километара по таквом терену и оба пса су се срушила. Еванс их је натоварио на санке и заузео њихово место. Када је стигао у следећу постају, пси су били мртви. Предао је серум Џеку Николају, који је морао да тера запрегу поред залива Нортон Беринговог мора. Сусрео је Мајлса Гонангнана.
   Он је приметио да се приближава олуја, па се удаљио од обале. Гонио је псе без престанка, а мећава је била таква да му се од пахуљица које је ветар наносио између псећих ногу чинило да је река. Некако је успео да се пробије до Шактулика. Очекивао је да тамо затекне Леонарда Сепалу, последњег гонича у екипи која је кренула из Нома. Искусног Норвежанина није било у станици, а нису смели да га чекају. Ко зна где је могао да се заглави. Ко зна да ли је уопште жив. Пошиљку је преузео Хенри Иванов.
    Гоничи су успут чули неке вести, а најсвежије су биле оне у постаји где је чекао Иванов. Број заражених дифтеријом порастао је на 27. Деца су свакодневно умирала. Читав град је био у карантину. Деловало је као да је напуштен. Иванов је кренуо пречицом преко залеђеног залива.
    Само што су крочили на лед, Иванов је потерао псе као никада до тада. Залетели су се толико да је обрисе нечега великог видео тек када је запрега била удаљена неколико метара. Преблизу да би се тек тако зауставио. Осетио је удар, санке су се преврнуле. Пси су цвилели, покушавали да изађу из замршених везова. Испред њих је лежао мртав ирвас. Залетели су се право у животињу.

Док је Иванов покушавао да оспособи запрегу, приметио је неку сенку у близини. Потом чуо гласове и лавеж. Потрчао је на ту страну, махао рукама као суманут, урлао. С неколико метара је препознао Сепалу и његову запрегу. Наставио је да виче: „Серум! Серум! Овде је!”, све док се Сепала није зауставио и преузео цилиндар.
   Увелико се ближила поноћ када је Сепала смишљао куда ће да настави. Нешто раније је несметано прешао залеђени залив Нортон без. Само, сада је ветар био све јачи, па неће моћи да чује или види знаке упозорења ако лед почне да пуца. Морао је да се ослони на свог искусног пса-предводника, Тогоа. А Сепала је био уверен да је то исто као да се ослонио на самога себе. Зато, право преко леда. Ако крене около, изгубиће читав дан.
    У почетку је запрега опрезно ступала. Сепала је зауздавао псе, плашио се пукотина у леду. Очас посла би се мала пукотина проширила толико да прогута и запрегу и гонича. Ветар је био све јачи, спуштао је температуру. Било је –65 степени када је Сепала одлучио да приђе обали. Тамо је била кућица, у којој би могао да се одмори, угреје серум и псе. Потом ће да настави.
   Два сата касније поново су били на леду. Того је јурио, водио остале псе. Тада су упали у мећаву. Видљивост је била тако лоша да је гонич једва видео последњег пса у запрези, оног најближег санкама. Свега два метра раздаљине. Могао је једино да се ослони на предњака. А Того је вукао, познавао је стазу. Нису га спречавале ни повремене пукотине у леду, које су се брзо пуниле водом. Да је скренуо свега неколико метара са стазе, завршили би на ивици леда, потом и у води залива. И то би им било последње. Не само њима, већ већини становника Нома.
   Требало им је неколико сати да пређу залив. Сепала је одахнуо када је угледао литице на обали. Изабрао је стазу. Коначно је запрега јурила по чврстом тлу испод снега. Онда је гонич чуо неку тутњаву. Погледао је ка заливу. Зној га је облио у тренутку, и по оној хладноћи. Огромна комадина леда одвојила се и плутала ка отвореном мору. Она на којој је била његова запрега, свега неколико минута раније.
   За Сепалу, Тогоа и остале псе остала је само још једна препрека. Ваљало им је да пређу тринаест километара по гребену планине Мали Макинли. Пси су били потпуно измождени, гонич је цедио последње остатке снаге из њих. Того није дао осталим псима из запреге да стају. Вукао је напред, јурио колико год је могао.

Полумртви, стигли су до Головина. Сепала је од следећег гонича сазнао да је 1. фебруара број заражених порастао на 28. А серума је било за тридесет људи. Чарли Олсен, који је преузео пошиљку, морао је да жури. Није долазило у обзир да чека да мећава мало умине.
   Удари ветра били су тако јаки да су Олсенову запрегу у једном тренутку дословно одували са стазе. Задобио је озбиљне промрзлине на рукама док је покушавао ћебићима да загреје псе тек извучене из сметова. Ипак, наставио је даље.
   У Блафу га је дочекао Гунар Касен. Преузео је пакет, кренуо право преко планине Топкок. Његов предводник Балто сигурно је ступао по стази. Олуја је шибала гонича у лице. И он је могао само да се ослони на пса. Видљивост је била тако лоша да је промашио следећу станицу за три километра. А када се вратио, гонич који је имао да извезе последњу етапу је спавао. Требало је времена да се његова запрега припреми, па је Касен решио да сам изгура до краја. А то је било још четрдесетак километара.
   Ветар пред Номом се толико појачао да је одувао пакет са санки. Касен је зауставио запрегу у последњем тренутку. Рукама и ногама је копао по снегу у потрази за цилиндром. Рукавице је одмах одбацио, како би могао да напипа предмет у смету. Када га је коначно извукао, руке су му биле потпуно промрзле. Ипак, наставио је ка циљу.
   У главну улицу Нома санке су улетеле око шест сати ујутру 2. фебруара. Касена је дочекао једино лекар Велч. Заједно су проверили пошиљку. Ниједна ампула није разбијена. А како је то рекао један од гонича, за њих је то била потпуно уобичајена ситуација. Додуше, морали су нешто брже да терају запреге.