Непознати Марк Твен

ЗАЉУБЉЕН У НАУКУ

Одушевљавала су га астрономска и геолошка истраживања, често је обилазио лабораторију свог пријатеља Николе Тесле, а у доколици је читао радове брачног пара Кири.

Словослагач, кормилар, војник, рудар, новинар, говорник, светски путник. Ако бисмо ма које од ових звања ставили уз име Марка Твена, не бисмо погрешили. Пре него што су га Том Сојер и Хаклбери Фин извели на пут светске славе, чувени амерички писац прочуо се по својој свестраности. Али мало ко зна да овој широкој палети занимања можемо додати и – научник. Премда није имао главу за цифре, писац је сате проводио над научним прорачунима покушавајући да схвати њихову важност.
   Све што је ново и занимљиво некако би се нашло у Твеновом окружењу. Тако је постао један од првих уметника чији је лик овековечен филмском камером. Ово се догодило 1909. кад га је Томас Едисон посетио и снимио кратак филм. Тек што је изашао на тржиште, телефон је своје место добио у Твеновој кући, али је убрзо пао у немилост и постао тема једне од пишчевих бритких сатира. Иако одушевљен таквим изумом, бука телефонског разговора Твену није пријала.
   „Кад само седите поред и не разговарате, телефонирање постаје једна од највећих чудноватости савременог живота. Јуче сам баш писао дубокоуман чланак на узвишену филозофску тему док се такав разговор водио у соби. Примећујем да се најбоље пише кад неко говори у слушалицу тик поред вас”.

Слично се покајао и кад је купио писаћу машину. Угледавши је први пут 1874. године, толико га је опчинила да је за њу сместа дао 125 долара. Само недељу дана касније слао је писма пријатељима нудећи је на поклон, пошто је увидео да је „сувише напорна за ум” и заклео се да ће до краја живота писати искључиво пенкалом. Произвођач машине Ремингтон обратио се Твену молбом да га помене у реклами, на шта му је писац одговорио:
   „Молим Вас да ни на који начин не употребите моје име. Немојте чак ни открити чињеницу да поседујем писаћу машину. Потпуно сам престао да је користим, јер никако не могу да напишем писмо а да ми не стигне одговор са захтевом не само да је опишем, већ и да објасним како напредујем у њеној употреби. Једном речју, да им кажем све. Ја не волим да пишем писма, те не желим да људи знају да имам овај магнет за радозналце.”

Твенов стваралачки дух нагнао га је да се опроба и као проналазач. Патентирао три изума, од којих је један било „побољшање у подесивим тракама за панталоне”, односно одевни предмет би требало да замени трегере. Затим се ту нашла и историјска друштвена игра. Изум који је пожњео највише успеха јесте осушени лепак на страницама албума – само треба да се овлажи пре употребе.
   Било би право чудо да љубав према науци није нашла места и у његовом књижевном стваралаштву. Његове приче могле би да постану део збирке која окупља радове његових савременика Жила Верна и Х. Г. Велса, пионира научнофантастичног жанра.

РЕКАО ЈЕ О НАУЦИ

• Научници се грозно понашају, осим ако не подржиш њихову теорију. Онда можеш и да позајмиш новац.

• Има нечег задивљујућег у науци. Човек добија богату залиху закључака уложивши тричаву количину чињеница.

• Претпоставке су добре, али открића су још боља.

• Тако ради научник. Проведе тридесет година градећи брдо чињеница у намери да докаже неку теорију. Затим постане толико срећан због својих постигнућа да занемари најважнију чињеницу – да сви његови напори доказују нештосасвим друго.

• Никад нисам дозволио да ми школовање поквари образовање.

„Јенки на двору краља Артура” роман је о путнику кроз време који користи знање из науке да модерну технологију приближи становницима Артурове Енглеске. Оваква радња касније ће постати уобичајена за „алтернативну историју”, поджанр научне фантастике. Шест година пре него што је изашла Твенова прича „Продато сотони”, Пјер и Марија Кири запањили су свет открићем радиоактивних елемената. Ђаво који долази на разговор с јунаком Твенове приче сачињен је управо од радијума и полонијума. Да би описао ове елементе као нове изворе енергије, Твен се не либи да цитира госпођу Кири и протумачи њена запажања. Та тумачења можда нису сасвим прецизна и уверљива, али нико не може Твену да припише недостатак ентузијазма. Колико је био поносан на свој научни ум, сведоче речи Алберта Пејна, Твеновог дугогодишњег сарадника и биографа:
    „Једном сам га затекао узбуђеног због чињенице да је сам израчунао дужину сати и минута у светлосној години. Показао ми је странице препуне бројки пуцајући од поноса, као да садрже речи неке бесмртне приче. Затим смо играли билијар, али чак ни његова омиљена игра није могла да га натера да заборави свој велики подвиг”.