Забавников ЗОО

НЕСТАШКО СА ГРАНЕ

Док ми газимо крцкаво јесење лишће, на другом крају света један мали кинкаџу
тражи слатке плодове у зимзеленој прашуми

Чим угледамо ту њушку, смеђе крзно и округласте уши, схватамо зашто га на енглеском говорном подручју називају honey bear (медени меда), а у земљама Средње и Јужне Америке познат је као планински пас, мали лав и ноћни мајмун. Међутим, кинкаџу (Potos flavus), сићушни сисар оштрих зуба и дугачког репа, нема везе ни с једном од тих животиња. У ствари, најближи рођак му је ракун.
   Ово створење дугачко око пола метра дању се крије у шупљинама стабала и склупчано спава. Чим се смркне, кинкаџу живне и проскакуће по крошњама у потрази за храном. Најчешће је то воће – поготово смокве, манго и банане, али воли и цветни нектар, пупољке, инсекте... Ако пожели да се наједе меда, ишчепрка га право из кошнице језиком дужине 13 центиметара.
   А ако у шуми нема довољно слаткиша, потражиће га на другим местима. Штавише, није реткост да се несташни кинкаџу у глуво доба ноћи некоме ушуња у кућу и украде воће из чиније или кесицу шећера.
   Његово тело је савршено прилагођено животу на дрвету. Рецимо, има веома савитљив реп – као у правог мајмунчета; њиме се чврсто ухвати за грану и виси наглавачке док грицка воћку. Стопала су му толико гипка да их окреће за готово 180 степени и тако увек гледа испред себе док трчи уз и низ стабло. Хитар је и окретан довољно да умакне чак и јагуарима и оцелотима.
    За разлику од већине других ноћних животиња, кинкаџуи нису самотњаци. Живе породично и веома су брбљиви и дружељубиви. Оглашавају се на барем десет начина, а да ли ће то бити цвркут, цијук, пиштање, врисак, мјаук или сиктање, зависи од онога шта желе да саопште припадницима своје врсте – и другим животињама.
   Ако примете да у околини има довољно плодова, удруже се са сродним врстама као што су олингои, па заједно трагају за храном и упозоравају једни друге на опасности. Првим Европљанима који су истраживали Средњу Америку зов кинкаџуа био је толико чудноват да су веровали да долази од авети које се кикоћу у мрачној прашуми.

Два кинкаџуа показују приврженост чистећи крзно једно другом. Ем уклањају буве и крпеље, ем се тако мужјак удвара. Кад по мирису излучевина на женкиним грудима осети да је у терању, он данима иде за њом и нежно јој треби паразите из крзна.
   Паре се високо у крошњи, а након четири месеца на свет дође један младунац (ређе два). Родитељи дуго остају заједно, бринући о беспомоћном потомку: рађа се слеп, слабашан и тежак једва двестотинак грама. Прође много времена док ојача довољно да га мама упрти на леђа и покаже му како да нађе најсочније воће и најслађе цветове.
   Због своје љупкости и живахности, кинкаџуи су последњих деценија постали веома тражени кућни љубимци. Премда могу да се прилагоде животу у заточеништву, они нису друштво за свакога. Пре свега, ноћне су животиње, врло радознале, па се шуњају около, отварају ормаре, цепају намештај, роваре по смећу... А кад се уплаше или узнемире, постају насилни, па оштрим канџицама и зубима могу озбиљно да повреде човека.