За читање и уживање - Иван Карасјов

ВИРЈА

На обали Сухозера, близу сеновитих мочвара, живело је чудовиште. Да ли жаба, да ли паук, да ли патка. Имало је само једно око, па и то мутњикаво и испупчено. Зими је копало јазбину, свијајући себи гнездо од меке сламе. Људи су га називали Вирја мочварска.
   Вирја је била усамљена и често се, због беспослице, врзмала тамо–амо. Седи Вирја покрај села, препоне на ногама чисти, пачји кљун о кору дебла чеше.
  
– Ој, тужно ли је мени и мучно! Да кренем у село, да тамо поједем некога.
  
Тек што се смркло, узе она штап и одгега се. Иде Вирја, кљун чачка, пачјом ножицом по земљи куцка, некакву песмицу мрмља.

Прилази она првој колиби и чује како жена грди девојчицу:
  
– Ако не заспиш, сад ћу те Вирји мочварској дати!
  
Обрадовала се Вирја; стаде чекати кад ће јој жена девојчицу предати, али не дочека.
  
– У реду – помисли она. – Ако не данас, онда сутра.
  
Сакри се Вирја под праг и поче чекати кад ће девојчица остати сама. Изјутра жена оде да помузе краву, а Вирја упаде у колибу где је девојчица спавала. Девојчица угледа Вирју и нимало се не уплаши.
  
– Јеси ли ти та Вирја којом ме мамица плаши?
 
– Та сам – одговори Вирја крупноока и облизну се. – Хоћеш ли да живиш код мене? Скакутаћемо на жабама, јести гљиве мухоморке, чај мочварски пити.
  
–Хоћу – рече девојчица и баци се према Вирји. Ухвати је Вирја под мишице и одвуче у своју јазбину.
  
Трчи Вирја, жури се, језик исукала на раме да би лакше трчала. А девојчица виче, подстрекава је:
   – Брже, Вирја, још брже!


Иван Владимирович Карасјов (1970) родио се у Краснодару. Пише од 1987. године. Завршио је Државни технолошки универзитет у Кубану. Године 1998. добио је стипендију Списатељског удружења краснодарског краја и убрзо су објављене две његове књиге: прозна „Вирја” и песничка, „Земаљски круг”. „Вирја” је награђена за високо достигнуће у области уметничке књижевности. Сва своја дела илуструје сам, као врсни графичар. Штампао је низ радова из екологије, етнолингвистике и граматике. Измислио је и патентирао палиндромски језик сунилинус.

   Вратила се мајка кући – нигде кћери. Угледа на поду мокре пачје трагове и само пљесну рукама.
  
А девојчица поче да живи код Вирје, не знајући за бриге. Вирја је чешља и умива и полаже у постељу да спава. Преко ноћи јој такву бајку исприча какву девојчица ни сањала није. Презимише у топлој јазбини, на зечјем крзну, а у лето Вирја девојчици начини гнездо на бору, застре га сувом маховином. Сваке ноћи је бдила над њом, ока не склопивши.

Девојчица се код Вирје научила јести гљиве мухоморке, корице и јагоде скупљати, и израсла је у лепотицу девојку. Вирја јој се није могла нарадовати. Колико је година девојчица проживела код Вирје – није познато, али једног дана поче туговати за кућом, сва се сневољи. Поче мајку да тражи. Дуго се Вирја није слагала. Али, кад је једног лета снела златно јаје, она га даде девојци и рече:
   
– Иди с миром, ненагледана моја, али ако нешто не можеш да схватиш, само разбиј ово јаје и све ће ти постати јасно.
  
Дође девојка у село, тамо је нико не препознаје, па и она сама никако да нађе своју кућу. А кад ју је нашла, преплаши се од запуштености и запустелости дома. Тражила је своју мајку, али не пронађе чак ни њен гроб.
  
Тада се сети златног јајета које јој је дала Вирја. Седе девојка на праг и разби га. Зачу се шкљоцкање, као да је неко испалио хитац и она постаде старица.
  
Све јој се одједном разјасни, али је било касно.

С руског превео Владимир Јагличић

 

Број: 3766 2024.