Живот пише драме

СУСРЕТ СПАСИЛАЦА

Док је узимао податке мушкарца повређеног у саобраћајној несрећи, болничару је пажњу привукло његово име. Исто тако звао се лекар који му је спасао живот кад је био беба.

Рано ујутру у марту 2011. године, педијатар Мајкл Шенон лагано се возио дуж калифорнијске обале, удишући освежавајући мирис океана. Пут му је био добро познат и тог јутра је њиме кренуо у посету пријатељима. Био је у близини луке кад му је нешто наједном замаглило вид. Пред њим се створила бела приколица камиона који се појавио, чинило се, ниоткуда и нагло се зауставио на коловозу.
    Доктор Шенон није имао времена да спречи судар. Опсовао је у себи и затворио очи. Чуо се јак ударац и звук ломљења стакла, а онда је све стало. И даље је био при свести. Прва мисао која му је, кад се све примирило, пала на ум била је:
   „Добро је, жив сам.”
   Већ у следећем тренутку осетио је чудан мирис горетине. Ноге и стопала, заглављена испод згужване контролне табле, били су му врели. Најпре је нагонски пробао да се искобеља и побегне од извора топлоте, али је одмах било јасно да не може да се извуче – потпуно је заробљен!



   Зачуо се, међутим, спасоносни звук сирене. Екипа ватрогасне службе округа Оранџ појавила се на месту несреће за само неколико минута. Четворица мушкараца тог јутра су се враћали у ватрогасну станицу кад су добили позив. Били су исцрпљени од ноћне смене, али пошто су већ били у камиону, није им требало много да стигну до заробљеног возача.

Медицински техничар Крис Троки одмах је закључио да је стање озбиљно. Предњи део теренца којим је управљао доктор Шенон био је заглављен испод приколице у коју је ударио. Видело се да мотор тиња. Црвенео се само мали пламен, као логорска ватра, али Троки је знао да мотор у трен ока може да експлодира.
    Човек заробљен у возилу као да није био свестан опасности. Деловао је смирено. Само је сталоженим гласом понављао:
   „Извуците ме одавде.”
   Ноге су му биле све врелије. Осећао је како му се најлон на патикама топи и лепи за кожу. Срећом, спасиоци су радили муњевито. Ватрогасци су угасили пламен, који је и даље тињао на мотору, а затим позвали појачање.
   Троки се усредсредио на свој део посла. Обавестио је оближњу болницу да ће ускоро довести мушкарца који је доживео удес. За то време, доктора су успели да ослободе и пребаце на носила. Троки му се придружио у амбулантним колима. Постављао му је уобичајена питања и – пажњу му је одмах привукло пацијентово име. Наиме, звао се исто као лекар који му је спасио живот после превременог рођења. Да ли је могуће да је у питању исти човек?
    Призвао је у сећање причу коју су му родитељи испричали много раније. Наиме, Крис Троки је дошао на свет у јуну 1986. године, десет недеља пре очекиваног датума. И дан-данас његов отац Мајкл уме да се нашали да није чудно што је син одлучио да буде радник хитне помоћи, пошто се замало родио у амбулантним колима!
   Беба тешка свега килограм и по могла је да стане у шаку. Лекари су упозорили родитеље да Крис има 50 одсто изгледа да преживи. Био је ипак довољно јак, па је самостално продисао после неколико сати, али и даље је било опасности да се стање погорша. Нови родитељи провели су недеље и недеље тражећи педијатра довољно стручног да се носи са здравственим тешкоћама с којима се сусреће недоношчад. Приметили су тако да се упорно понавља једно име: доктор Мајкл Шенон.
    Већ приликом првог сусрета, уплашени родитељи заволели су лекара. Запамтили су га као срдачног човека, готово брата у невољи и истовремено правог стручњака.

Шенон је одмах преузео медицинску бригу о малом Крису, који се постепено опорављао наредних месец и по дана. Али таман кад се чинило да је све у реду, добио је температуру и, нажалост, вратили су га на интензивну негу. Родитељи се нису одвајали од њега. Поново је било све у рукама лекара Шенона, који није само свакодневно пратио Крисово стање већ се старао и о његовим родитељима, младом пару на измаку снага. Једва их је натерао да оду кућу и наспавају се, уверавајући их да ће он остати уз бебу. Провео је две ноћи с њиховим сином, а трећег дана их је позвао да га одведу кући.

Крис је одрастао слушајући причу о свом спасиоцу. Сада је ствар била обрнута. Превремено рођени дечак стајао је крај постеље повређеног лекара. Танко црево му је оштећено приликом судара, имао је опекотине другог и трећег степена, морали су да му ампутирају део прста, а оштри комадићи стакла зарили су му се у кожу.
    У једном тренутку младић га је питао:
  „Да ли ме се сећате? Помогли сте ми кад сам био беба.”
  Чим је изговорио своје име, Шенон се сетио малог Криса Трокија. Иако је излечио више деце него што је могао да запамти, у сећању су му највише остала она којима је помоћ била најпотребнија.
   Иако су обојица веома заузети, Крис и Шенон се и данас састају бар једном годишње, обавезно на годишњицу саобраћајне несреће.