За читање и уживање - Ивана Нешић

УЗИДАНА (одломак из истоименог романа)

Сад опет не знам да ли ми се руга, али коза већ одмиче, па обесим кесу с новцем око врата (тешка је), набацим огртач на леђа (лаган је) и пођем. Можда плашт није чудесан, али драго ми је што га имам. Не знам како бих се осећала међу обичним светом у својим јаркозеленим хаљинама. Осврнем се. Вила не гледа за нама, већ негде у даљину. Можда према Скадру, можда негде даље, према мору или ко зна.
   Пожурим и стигнем козу. Пошто смо се вила и ја попеле на врх брда, сада, наравно, идемо низбрдо, што ми готово исто тако тешко пада. Да ствар буде још гора, не знам куда ћемо, а не знам како да сазнам зна ли коза стварно. А кад смо код козе, делује доста осорно. Не знам шта сам урадила да је изнервирам, а не знам ни тумачим ли добро њена расположења. Не знам ни шта сам коме згрешила да сад идем кроз шуму и тумачим расположења једне козе, али одлучим да пробам да поправим ситуацију.
   „Извини, ах, али вила ми каже да знаш куда идемо.”
   Коза настави да каска.
   „Мислим, баш ми је жао што не можемо да комуницирамо, али ја не знам баш нимало козјег. На срећу, барем ти разумеш мене. Разумеш ме, зар не?”
   Коза презриво климне главом, тако да јој се ресице на врату заљуљају.
   „Вила ми каже да могу да ти наденем име. Јел’ ти то у реду? Глупо ми да те само зовем козо, шта ако се, на пример, нађемо у друштву других коза?”
   Не знам слежу ли козе раменима, а у ходу би то свакако било немогуће, али стекнем тако неки осећај.
   „Како би било... Белка?”
   Коза се укопа у месту. Погледа ме одоздо. Одустанем од те идеје моментално.
  „Извини, нисам хтела да те увредим.” Онда покушам с људским именима, мислећи да ће је то одобровољити. „Анастасија? Не? Теодора?” Као да ми не иде лоше. „Госпава?” Ово је тотално побудило козино интересовање. „Госпина? Госпођа?”
   Коза ме подгурне губицом. Озбиљно?
   „Госпођа? Хоћеш да те зовем Госпођа?”
   Климне главом. Не могу да верујем. Али сад је готово. Самој сам себи ископала јаму. И коза... Госпођа то зна.

*

Изгубила сам вољу за разговором, али почиње да ме мучи нешто друго. Глад. Иако ме језик још увек боли колико сам га опекла, доручак је био одавно, а и шта је мало каше. Вила је рекла да могу да помузем Госпођу, па одлучим да то и учиним. Али јесте ли пробали да питате некога такво нешто? Није лако. Није лако.
   Ходам мало, чекајући да ме коза сама понуди. Ако јој се виме напуни млеком, засметаће јој и онда ћемо помоћи једна другој. То је, на крају крајева, природан однос козе и човека, размишљам, пуштајући козу по имену Госпођа да ме води кроз шуму да купимо коња од некакве бабе, па буздован од некаквог Новака и капу од ко зна кога и то за малца који не зна ко су му родитељи, а све по налогу горске виле. Лепота.
   Одлучим да не питам прва. И онда само корачамо, коза и ја, док сунце већ полако запада за врхове дрвећа.
   Негде у сумрак изађемо из шуме. Иако су ми чизмице удобне, никад нисам оволико ходала и ноге ме убијају, много сам гладна, не знам куда идемо, па не знам ни хоћемо ли стићи тамо пре мрака. Темпом за који сам тренутно способна највероватније не, па кажем:
   „Госпођо, да се одморимо за данас? Ево овде је лепо, заклоњено од ветра.” Коза ме погледа, па оде и неколико пута се окрене укруг по месту које сам предложила. Ваљда јој се допало, јер не иде даље, него стане и почне да брсти с некаквог трна.
   „Време за вечеру, јелда?”, покушам. Коза не реагује.
   На крају прогутам понос јер немам шта друго, па је питам могу ли да је помузем.
   На то се само укопа у месту, што опет схватим као знак одобравања, па приступим мужи.

Ту се суочим с два нова проблема. Први: никад нисам музла козу. Имали смо козе и код куће, али увек смо имали слуге. Други: немам у шта да је помузем. Међутим, баш сам гладна и на крају легнем под козу и решим оба проблема на неописив начин и онда коза и ја седимо поред ватре у тишини. Можда ме утисак вара, али некако осећам као да смо се након последње акције мало зближиле, па ми је глупо да само ћутимо.
   „Ја сам до јуче живела у дворима, знаш”, кажем. „С мужем и дететом, и у суштини сам имала све што сам желела.”
   Махом јер нисам желела превише тога. Можда је требало да желим више, размишљам седећи под звездама.
   „Вратићу се опет у дворе чим ово урадимо. Није мој Гојко лош. Једном ми је чак набавио књигу! Златом позлаћену. Само за мене! А златне жице за вез имам колико год могу да извезем. Мом је оцу даровао боље земље него што је отац дао мени у мираз. Мислим да ћу му опростити што је ово урадио. Морао је. Знам колико се боји брата.”
   Тишина.
   „Па морам да му опростим, не би могао сам да одгаја нашег синка. Сигурно разумеш. Имаш ли ти деце? Мада, добро, теби је другачије, мали јарићи, чим се роде, одмах су некако способни, скачу и мекећу и... и...”
   Светлост ватре се огледа у козиним очима са четвртастим зеницама. Делују некако топлије него јутрос. Можда размишља о својим малим јарићима, а можда ми се само чини.
   Ово ће ми бити прва ноћ у животу коју проводим под ведрим небом. Не знам хоћу ли моћи да заспим, помислим. Ипак, након што сам синоћ мислила да ћу ноћ провести зазидана у кули, ово дође и добро, помислим, па се увијем у огртач, заспим као клада и не пробудим се до јутра.

Роман је добитник
Књижевне награде „Политикиног Забавника”
за 2024. годину