Живот пише драме

У БЕЗНАЂУ ЛЕДЕНЕ ПЕЋИНЕ

Били су потпуно мокри и промрзли када су се нашли у следећем тунелу. Нису смели да застану и одморе се.

Сваке године тридесетједногодишњи Спенсер Кристијансен и његова двадесетчетворогодишња жена Џес његов рођендан обележавали су неком пустоловином. Тако је било и у августу 2018. године. Одабрали су Ледену ветровиту пећину у Вајомингу, САД.
   Како нису много пута истраживали пећине, то су мало истраживали по интернету. Све што су тражили било је у тој пећини. Стрме залеђене литице, уски пролази, а они који су већ походили то место тврдили су да није неопходно нарочито искуство. Може да се безбедно истражује пет или шест километара од улаза. Ако се изузме пад у ледену воду. Али није то ништа с чим не би могли да се изборе уз помоћ резервне одеће у водонепропусном ранцу. Кћерку су оставили код Џесине мајке. Ако се не појаве до поноћи, нека зове помоћ.
  Када су стигли до пећине, напољу је било готово тридесет степени. Било је подне, лето, 14. август. Сутрадан је био Спенсеров рођендан. Чим су крочили унутра, схватили су како је пећина зарадила име. Осећај је био сличан ономе при уласку у неку хладњачу. Сачекали су неколико минута близу улаза, колико да се навикну на хладноћу. По последњи пут проверили су опрему и кренули у мрак.
    Како су напредовали кроз пећину, стаза је била све ужа. Коначно су стигли до залеђене литице. Пад је био неколико метара дугачак. Спустили су уже и полако стигли до подножја. Спенсер је повукао конопац, да се увери да је чвор чврст. Баш тада је попустио. За две секунде уже се сручило на њега. Гледали су у залеђену литицу. Била је глатка попут огледала. Нигде ослонца за пењање. Спенсер је неколико пута покушао да набаци уже на неку избочину при врху. Без успеха. А није било ни речи о томе да се узверу уз лед без опреме. Мораће да наставе напред.
    Једини пут из пећине водио је право. Мора да постоји неки излаз на другој страни. Џес се као кроз маглу сећала да је нешто слично прочитала у оним текстовима на интернету. Другог избора није било. Наставили су право.

Оно што нико није помињао на интернету јесу ходници који су убрзо почели да се рачвају. Одлучили су да следе онај главни. Лампе на главама осветљавале су задивљујуће призоре. Имали су утисак као да су зидови исклесани од леда. Никада нису видели такво пресијавање. Али није било времена за уживање у призору.
   Прошло је четири сата како су лутали по пећини. Тунел се проширио у овећу дворану, откуда се рачвало неколико отвора. Одабрали су онај који се настављао на ходник којим су дотле ишли. Сужавао се, па су у једном тренутку морали да пузе. Онда још једна дворана, знатно мања. Али ту је било језеро. Назад нису могли, па је једини пут био кроз воду.
    Ледену, убрзо су схватили. Били су потпуно мокри и промрзли када су се нашли у следећем тунелу. Нису смели да застану и одморе се. Кретање их је колико-толико загревало. Неколико десетина метара даље отворила се још једна дворана.
   Џес је погледала на сат. Већ су девет сати били у мраку и леду пећине. Спенсер је лампом шарао по зидовима дворане. Случајно је осветлио рупу на врху. Чинило му се да сања. Оданде као да је нешто вирило. Погледао је још једном. Јесте, вири нешто. Конопац, али превисоко је закачен.

Покушали су да скачу и тако га дохвате. Нису успевали. Спенсер је покушао да се попне уз зидове. Брзо се нашао на поду. Погледао је зидове мало пажљивије. Видели су се трагови неких давних пењача. Било је чак и неколико заосталих клинова. И они су били превисоко. Али био је сигуран да је то излаз. Рачунали су да ће увелико бити напољу за тих десетак сати. И деловало је да су близу излаза. Само, како до ужета које виси далеко ван домашаја?
   Окретали су се око себе, осматрали тунеле. Покушали су да уђу у један. Можда води на неки други излаз? Неколико метара даље Спенсер је употребио упаљач. Надао се да ће по пламену да види одакле продире ваздух. Као за инат, пламен је потпуно мировао. Нема излаза, макар не на ту страну.
   Вратили су се у дворану. Више нису имали снаге да покушају да се успну до оног конопца. Тресли су се од хладноће. Нашли су део у дворани који није био прекривен ледом, већ смрзнутим блатом. Збили су се једно уз друго, да одрже телесну температуру. Није помагало.
    Претражили су ранчеве. Све непотребно ставили су на гомилу и упаљачем је потпалили. Гомила отпадака је букнула, дим се вио ка рупи у таваници. Тада су били сигурни да је излаз баш тамо. Само што не могу да га досегну.
   Ђубре је брзо изгорело. У пећини је било још хладније. Тресли су се, збијени. Покушавали су да дремају. Није им успевало, хипотермија је опасно запретила. Непотребне ствари одавно су изгореле, а у пећини није било ничега што би и изблиза деловало запаљиво. Спенсер је бацио поглед на ранчеве. То је то, нису им потребна оба.

Један се брзо претворио у буктињу. У ватру су убацили све што им није било неопходно. Исцепана резервна одећа, делови опреме направљени од пластике. Јако је смрдело, али је макар било мало топлије. Џес је погледала на сат. Пет ујутру је. До тада је њена мајка вероватно узбунила спасиоце. Неко мора да их тражи.
   У претеклом ранцу нашли су неколико енергетских плочица. Појели су их. То им је повратило снагу, мало их подигло. Решили су да покушају да дохвате онај конопац. Џес се попела Спенсеру на рамена. Испружила се колико је могла. Конопац је био само неколико центиметара удаљен. Више није могла.
   Спенсер ју је одоздо бодрио. Нека покуша да поскочи и тако дохвати конопац, ако јој већ недостаје свега неколико центиметара. Он ће некако издржати додатни притисак.
   Једва је одржавао равнотежу док се Џес полако спуштала. Када је поскочила, помислио је да му ноге неће издржати. Био је готов да поклекне. Ипак, некако се одржао. Онда је осетио да се ослободио притиска на раменима. Џес је висила на конопцу.
   Пела се полако, центиметар по центиметар. Уже је било пластично, прекривено ледом. Шаке су јој крвариле, ране болеле, али није одустајала. Није смела да застане, чак ни да се одмори. Могла је да склизне сваког тренутка, ако не и да се сурва. То је била последња прилика коју су имали.

Зачуђујуће брзо нашла се на врху. Једва се превалила преко ивице рупе. Погледала је надоле. Спенсер је био неколико метара удаљен. Тражила је да јој добаци уже. Није успевао да га баци тако високо. Уже би пало на под. Потом се сетио да га мало оптерети. Нашао је комад леда, везао га. Тако оптерећено, уже је лако пролетело кроз рупу. Џес га је ухватила на самој ивици. Нашла је неку стену и везала. Убрзо јој се кроз отвор придружио муж.
   Поново су били у некаквој дворани. Овде је било мало топлије. Ипак, и даље ледено. На све стране водили су тунели. Нису смели да се упуте туда. Нашли су део без леда, где би могли да предахну. Спенсер је склопио очи. Џес такође. Задремали су, потпуно свесни да им је то можда последњи пут. Али више нису могли да издрже.
   Спенсер се први тргнуо. Помислио је да му се привиђа. Поново је склопио очи. И поново чуо гласове. Неко их је дозивао. Продрмао је Џес. И она је била сигурна да се чују њихова имена. Одговорили су, урлали у пећини. Звук се одбијао о ледене зидове.
   Неколико минута касније из једног од тунела пробио се зрак светлости. За њим још неколико. Гласови су били све ближи. Убрзо су у дворану нахрупили спасиоци. Тада су се Спенсер и Џес срушили. Коначно је све било готово.
   Пробудила их је топлота. Били су ван пећине. Спасиоци су им објаснили да су били на правом путу. А у пећини су прошли преко десет километара. Тек онда се Спенсер сетио да му је рођендан .