Живот пише драме

ТОРПЕДО КОЈИ НИЈЕ ПРОМАШИО

Морнару се упалило слепо црево а у подморници, далеко од било које луке, није било лекара. Операција није смела да се одлаже...

Почетком септембра 1942. године подморница америчке морнарице „Морски змај” патролирала је у водама Јужнокинеског мора. Већ четврти пут на задатак је кренула иста посада, предвођена капетаном Вилијемом Фералом.
   Већ 8. септембра морнар прве класе Дарел Ректор осетио је јаке болове у доњем делу стомака. Како на подморници није било лекара, обратио се болничару Вилеру Липсу. Овај није могао да уради ништа него да га пошаље да се одмара. Сутрадан, стање морнара се мало побољшало. Дан касније, пак није могао да устане из кревета. Температура му је скакала, повраћао је без престанка. Болничар Липс одлучио je да га темељно прегледа. Колико је знао и умео.

Одмах је приметио да су му трбушни мишићи јако стегнути. Подсетили су га на даску за прање рубља. Стомак је био тачно толико тврд. Када би му наредио да подигне десну ногу, овај је урлао од болова. Липс није имао ни трунку сумње о чему је реч. Ректор је имао упалу слепог црева. А за то постоји само један лек. Да се слепо црево хируршким путем извади. Операција!
   Липс је одмах поднео извештај капетану Фералу.
   Овај се упутио ка лежају болесног морнара. Објаснио му је о чему је реч, те да на броду нема лекара. Ректор је успео да процеди да верује Липсу, па да овај може да ради шта год мисли да треба. Само да га тај неиздрживи бол прође. Капетан и болничар су се згледали. Ферал се стуштио ка својој кабини. Липс га је следио.
   Разговарали су неколико сати. Капетана је занимало шта Липс може да уради. Овај је био крајње уздржан:
   – Ништа!
  Капетан је покушао да га убеди. Објашњавао му како он свакодневно испаљује торпеда. Нека погоде, нека промаше. Липс га је гледао без гласа. Једва да је успео да процеди:
   – Овај торпедо не сме да промаши. И ја не могу да преузмем толику одговорност.
   Капетан је наставио убеђивање. Да ли болничар може да изведе захват? Теоретски, да. Много пута је присуствовао сличним захватима у болницама Морнарице. Гледао је, сакупљао знање. Само, између посматрања искусних хирурга и завлачења руке у нечији стомак повелика је разлика. Липс се и даље нећкао, али ни капетан није одустајао. Болничар је коначно преломио. Да, он то може да изведе. Или макар да покуша. Како би све било по пропису, капетан Ферал му је издао наређење да изврши захват и реши морнара тог проклетог слепог црева.
   Отишли су до Ректоровог лежаја. Капетан га је обавестио да ће захват морати да изврши болничар. Морнар се поново сложио. Он верује свом саборцу. Шта год овај може да уради, урадиће. И Ректор се слаже с тим.
   Сада је ваљало наћи неопходну опрему. А зна се да подморнице крећу на задатак са што мање пртљага. Није имао апарат за мерење притиска. Није смео ни да сања о испитивањем крви, урина или било чему сличном. О микроскопу да се и не говори, или било каквој инфузији. Липс је преврнуо пловило наопачке, завукао се у сваки ћошак. Нигде ничега што би макар личило на пристојне хируршке инструменте. Прегледао је сваки комад алата који су дужили механичари. Све је било превише грубо, направљено за велике завртње или вентиле, а не за фину операцију. Липс је решио да сам направи оно најнеопходније.
    Нашао је неколико скалпела, али су сечива била без дршки. Зато их је заварио на неке маказе. Неколико пута је засекао парче меса које је узео од кувара. Уз мало вежбе, послужиће. Растезаче за отварање реза и размицање ткива направио је од неколико искривљених кашика. Коначно, 11. септембра ујутру, рапортирао је капетану. Спреман је да изведе захват.

Неколико морнара пренело је Ректора до операционе сале. За ову сврху послужила је официрска трпезарија. Велики сто је рашчишћен. Просторија је осветљена рефлекторима који су иначе служили при пуњењу торпедних цеви. На једном обичном столу поређана је хируршка опрема. Једна већа боца била је напуњена алкохолом који су морнари измузли из торпеда. Иначе је служио као гориво. У просторију су брзо ушли хирург и његови помоћници. Сви су били у пиџамама, као замени за хируршке мантиле. Нешто раније су их прокували. Исто тако и гумене радне рукавице, које су имале да замене оне фине, хируршке.
   Један морнар, управо унапређен у анестезиолога, приступио је пацијенту. Извадио је цедиљку за чај превучену танким слојем газе. Ставио ју је Ректору преко лица, потом полако капао етер. На сву срећу, Липс је успео да прокријумчари неколико лименки у подморницу пре него што су кренули у патролирање. Као да је наслућивао да би могле да му затребају.
   Новопечени хирург коначно је приступио пацијенту. Дезинфиковао је кожу и узео скалпел. Неколико пута је сечивом прилазио кожи, али је исто тако брзо одустајао. Рука му је дрхтала. Коначно је некако успео да се смири. Знао је да све мора да обави у једном једином потезу. Оштрица је била тик уз кожу. Липс није оклевао. Повукао је и засекао. Када је видео крв, као да му је лакнуло. Растезачима од кашика размакао је ткиво.

Прстима је посегао у унутрашњост стомака, али није успео да нађе слепо црево. На тренутак је помислио да ће да се онесвести. Кроз главу му је пролазила могућност да су Ректорови органи испомерани. Чуо је да такви случајеви нису ретки, да је слепо црево некад на левој, уместо на десној страни. Неколико пута је протресао главом, да дође себи. Поново је рукама посегао у утробу. Овог пута био је боље среће. Напипао је слепо црево.
   Отекло је, а околно ткиво почело је да тамни. Липс је схватио шта то значи. Гангрена. Од тог тренутка више није било повратка. Мора да га извади како год зна и уме. А да Ректор преживи тај захват.
   Неко од помоћника додао му је други скалпел. Липсу је рука поново задрхтала. Приносио је сечиво утроби, потом повлачио руку. Није смело да буде промашаја. Неколико секунди касније поново се прибрао и одлучно употребио сечиво. Исекао је слепо црево, привезао га на крајевима и извадио. Потом је спалио рез фенолом, коришћеним као средство за чишћење неких машина на подморници. Фенол је неутралисао алкохолом из торпеда. Анестезиолог му је додао прах. Нешто раније измрвили су таблете антибиотика сулфонамида, обавезног дела сваке војничке прве помоћи. Препоручивало се да се свака отворена рана заспе овим прахом. Тако је поступио и „хирург” Липс. Потом је зашио рану. Морнари су пацијента брзо однели на лежај.
   Опоравак је потрајао неколико дана. И прошао је тако добро, да је кувар убрзо почео да се жали да ће болесник озбиљно да му смањи залихе. Као да су га зашивали гуменим концем.
   Када се подморница коначно вратила у базу у Аустралији, капетан је поднео извештај претпостављенима. Ови даље, и тако све до Вашингтона. Тамо је начелник Морнаричке медицинске службе побеснео. Претио је Липсу војним судом. Како је могуће да један болничар преузима дужност хирурга? Није помагало ни објашњавање да другог излаза није било. Шта ако сада било ком морнару или болничару падне на памет да сам изводи захвате? Липсу је онемогућено да напредује, макар на неколико година. Ипак, до пензије је остао у морнарици. Дарел Ректор није био те среће. Погинуо је 1944. године.
   Вилер Липс је за подвиг одликован тек 2005. године. Нешто касније је умро.