За читање и уживање - Гери Гилднер

САЊИВО ДЕВОЈЧЕ

Као младић, отац је живео у градићу иа северу Мичигена и имао је пријатеља Италијана који је радио у кафани. Његовог пријатеља ћу назвати Фил. Фил је радио најобичније послове које можете замислити – радио је све, од кувања јутарње кафе до прања подова касно у ноћ. Али оно што није било обично јесте да је Фил свирао клавир. Суботом увече би се Фил, отац и њихове девојке одвезли десет или петнаест миља до гостионице крај језера где би пили пиво из кригли и плесали, а Фил би свирао на старом, раштимованом клавиру. Знао је да одсвира сваку песму која би ти пала на памет, рекао је отац, али сви су чекали да чују песму коју је он написао и коју је увек свирао на крају, пред повратак кући. И сви су наравно знали да је песму написао за своју девојку, која је била исто толико лепа као што је била богата. Отац јој је био банкар, стари, намћорасти Немац, и није му се свиђало што Фил излази с његовом кћерком.
   Када је отац причао ову причу, што се иначе није често дешавало, причао је штуро и наглашавао је да је то било време економске кризе и сиромаштва, а изостављао је важне појединости. Покушаћу, уколико могу, да испричам причу онако како је он казивао.

И тако би они излазили у гостионицу крај језера а на крају вечери Фил би свирао своју песму, и сви би говорили, Филе, то је сјајна песма, на њој можеш да се обогатиш. Али Фил би само одмахивао главом, смешио се и гледао своју девојку. Овде морам да прекинем причу и кажем да мој отац, иначе благе нарави али практична духа, није био склон да прича о томе како Фил посматра своју девојку. Мајка је била та која је рекла да је девојка наслањала главу на његово раме док је свирао, па је он дошао на замисао да напише песму зато што је она таква, сањива, прелепо изгледала. Мајка није била део приче, али је чула повест када су она и отац били млади, па је тако и знала те појединости. Желим да се умешам у причу и додам нешто о томе како Фил пише песму, да можда опишем како, док гули лук или кромпир, звиждуће мелодију и полако и пажљиво бира најлепше речи; али отац већ из гостионице вози назад кући и прича како су му гуме биле искрпљене и како је мотор његових кола био као лицидерско срце, састављен од најразличитијих делова од којих је неке сам направио. А мајка говори како је стари Немац изнудио обећање од кћерке да се, док не заврши колеџ, неће спетљати ни с једним мушкарцем, а за њих двоје није никад касно. Мајка воли тужне делове и жели да чује причу о њиховој последњој вечери пред девојчин одлазак на колеџ.
   Тако су сви отишли у гостионицу. Било је тужно. Девојци су заискриле сузе у очима када је Фил свирао њену песму, рекла је мајка. Отац је казао да је Фил дао целу недељну плату за нову кошуљу и кравату, прву коју је икада имао, и свет га је задиркивао. Неко је рекао, Филе, мораш да однесеш песму у Беј — а то је за њих било исто као да се каже да се песма однесе у Њујорк, само нешто мало реалније — да је продаш и упишеш колеџ. Човек није желео да га повреди, али тако је испало, јер Фил није ишао ни у средњу школу. Али могло се видети да је свет покушавао да га охрабри, рекла је мајка.

Елем, она је долазила кући за Дан захвалности, Божић и Ускрс, и они би се искрадали у гостионицу и пили пиво из кригли, играли, и све је било исто као и раније. И, наравно, постојала су лета. И сви су знали да ће се Фил и девојка венчати када она испуни обећање дато оцу; то се могло видети у њиховим очима док је он седео за старим расклиматаним клавиром и свирао њену песму.
   Последњи део о њиховим очима није се, наравно, налазио у очевој приповести, али нисам могао да одолим да то не напишем, иако знам да због тога неке од вас издаје стрпљење. Запамтите да се ово догодило пре много година у шумама кра ј језера на северу Мичигена, пре појаве телевизије. Желео бих да могу још нешто да додам, нарочито о песми и о томе како се Фил осећао док је певао и како се девојка осећала док је слушала знајући да је то њена песма, али већ сам се превише уплитао у причу која чак и није моја.

Гери Гилднер (1938), рођен је Вест Бренчу у Мичигену. Објавио је више од двадесет књига, међу којима су збирке песама „Плаво као небо” и „Бункер у засаду першуна”, збирке прича, романи и мемоари „Варшавске варнице”. Прича „Сањиво девојче” преузета је из антологије „Изненадне приче” (1987).

   Па, стигли смо до обрта. Вероватно су многи од вас већ наслутили да једног распуста, пред сам завршетак колеџа, она не долази кући да види Фила зато што на колеџу среће неког згодног и, као и она, богатог момка, зато што њен отац све време зна за Фила и тера је да га заборави, она попушта пред искушењем и за време распуста одлази у његов родни град и заљубљује се. Тако су то замишљали становници градића, јер њих двоје, пошто је она дипломирала, долазе већ венчани, и он истог часа преузима банку старог Немца – и за готов новац купује нови „понтијак” у радионици где је мој отац механичар. Када спомене то плаћање у готовом, отац увек врти главом и поново каже да су времена била тешка, али, ево, тај момак стиже у белој кошуљи по последњој моди (с француским манжетама, каже мајка) и плаћа пуну цену у готовом.

И због овога је отац вртео главом: Фил је отишао у Беј и продао песму за двадесет пет долара, то је све што је за ту песму добио. Била је то иста песма коју смо баш тада чули на радију, што је оца и подсетило на причу коју сам вам управо испричао. Шта се догодило с Филом? Па, он је остао у Беју и добио место управника биоскопа. Отац га је тамо срео после економске кризе, када је путовао за Детроит да ради у Фордовој фабрици. Задржао се у Беју а Фил га је частио кесом кокица. Песма коју је написао за девојку продала је више милиона плоча и ако бих вам казао њен наслов, ви бисте је вероватно запевали, или бисте у најмању руку зазвиждукали мелодију. Занима ме шта девојка мисли када чује песму. Ах, да, отац је упознао и Филову жену. И она је радила у биоскопу, продавала је карте и чистила тепихе једним од оних усисивача који се гурају. Поред тога, била је огромна и бучна и нимало није личила на ону девојку, рекла је мајка.