Живот пише драме

РУКА СПАСА

Џим Корбет, који је неколико деценија провео на северу Индије и постао један од најпознатијих ловаца на тигрове, заувек је упамтио подвиг једног младог човека

Нарва и Харија нису били рођена браћа иако су тако говорили за себе. Родили су се и одрасли у истом селу у близини Алмора. Заједно су научили да плету корпе. За летњих месеци радили су у свом селу, а током зиме силазили у Каладунгу, место познато по изради огромних плетених корпи у које је паковано воће и поврће.

Бамбус од кога су плели корпе растао је у близини шуме – резервата, а за његово сечење била је потребна нарочита дозвола чувара шуме. Добијала се за само онолико бамбуса колико је човек сам могао да понесе.

Тог дана, 26. децембра 1939. године, Нарва и Харија изашли су из уџерице у Каладунги и упутили се у место Нални, удаљено десетак километара, да би од чувара добили дозволу да насеку два нарамка бамбуса. Намеравали су да се још исте вечери врате у Каладунгу.

Када су пошли, било је веома хладно, па су преко рамена пребацили огртаче.

Ишли су дуж главног канала, поред високих зидова подигнутих да регулишу наводњавање околног земљишта. Онда су кренули утабаном стазом која је водила кроз прашуму.

Прешли су већ километар и по кроз полумрачну џунглу и доспели до места на ком брежуљци прелазе у планински масив. Одавде је пут кроз долину водио ка Самал Чауру. Долина смрти, како су је називали, била је веома опасна. Јер, стазом која је пролазила кроз њу више су се кретали тигрови него људи.

На крају долине ова козја стаза, пре него што ће избити на брежуљак удаљен око три километра од Налнија, пролази кроз пространо подручје обрасло травом високом и до три метра.

Харија и Нарва дошли су до тог места. Кретали су се ћутке, Харија напред, Нарва неколико корака иза њега, повремено дижући на рамена памучни огртач. Нису прошли ни десетак метара кроз овај „кањон траве” кад је Харија зачуо урлик тигра, а истовремено и Нарвин крик. Окренувши се, угледао је стравичан призор. На ивици стазе видео је Нарву како лежи на леђима, а преко њега се опружио велики тигар. Харија је за тренутак остао као скамењен. Знао је: ако се удаљи, тигар га неће напасти...

Али, нека непозната снага и јунаштво јавили су се у њему и он је голорук пошао на тигра. Сагнувши се, ухватио је несрећног младића за стопала и почео да га извлачи испод тигра.

У том тренутку тигар се дигао, окренуо се према њему и потмуло зарежао. Гледали су се очи у очи. Харију је обливао ледени зној. Али, није било те опасности, ни жртве, која би га уплашила и одвојила од пријатеља. Чим се тигар дигао, било му је лакше да извуче Нарву. Када га је одвукао неколико корака даље, обгрлио га је рукама и подигао. Нарва, тешко повређен, није могао ни да стоји, камоли да хода. Чврсто га обухвативши, Харија га је што вукао, што носио ка Нални. Тигар је, режећи, остао непомичан.

Натчовечанским напорима Харија је довео Нарву у Нални. Ту су видели да му је тигар сломио рамену кост и искидао месо. На готово целој десној страни видела су му се ребра. Сва четири тигрова очњака пробила су се кроз више пута пресавијени огртач и то је ипак ублажило угризе.

Чувар шуме и људи у Нални нису могли ништа да учине за Нарву. Харија је изнајмио једног коњића, сместио Нарву и запутио се у Каладунгу, удаљену десетак километара. Како, наравно, није желео да се поново сретне с тигром, пошао је заобилазним путем, преко Мусабанга, а то је значило још десетак километара, са другом који је био готово у агонији. У Нални није могао да нађе седло тако да је узео велику корпу и у њу сместио повређеног Нарву.

Моја сестра Меги управо је пила чај на веранди наше кућице када је стигао овај јадни караван. Довољно је било само погледати окрвављеног Нарву и схватити шта се десило. Меги му је дала средство за ублажавање болова и превила му поломљену руку, а затим су га одвели у болницу у Каладунги.

Тог дана ја сам са групом пријатеља, који су дошли у Каладунгу, био у лову на птице. Када сам се увече вратио, Меги ми је испричала шта се десило. Рано ујутро следећег дана отишао сам у болницу где ми је један млади лекар рекао да је учинио све што је било у његовој моћи и да је младића послао кући.

У великој, бучној и прљавој бараци, у којој је живело двадесетак породица с многобројном децом, нашао сам Нарву како лежи у углу на свом лежају од сламе и лишћа. То је било најгоре могуће место за повређеног младића јер су његове ране показивале знаке тровања.

Био је у грозници, повремено падајући у кому, а над њим су бдели његова жена и „брат” Харија који га је спасао из канџи тигра.

Харија је седео крај ногу тешко повређеног пријатеља. На лицу му се видело да и он преживљава његове патње. Испричао ми је како се све десило. Говорио је тако као да је желео да што пре заврши.

– Мука мога брата је и моја мука – рекао је на крају тихо.

Успео сам да Нарву пребацим у болницу, а следећег јутра отишао сам на место на ком је тигар насрнуо на младића. Одмах ми је било јасно да је сусрет био случајан. Покушао сам да замислим како се то тачно догодило. Неколико корака траг је ишао дуж ивице стазе обрасле са обе стране високом травом. Утврдио сам да је тигар, мало пре него што ће Хариjа и Нарва стићи на ово место, убио неку животињу и одвукао је у траvу да је поједе.

Док је Хариjа корачао стазом, тигар га је чуо, изашао из густиша и налетео право на Нарву који је ишао неколико корака иза свог пријатеља. Животиња је напапа насумице јер је трава на том месту густа и висока тако да није могла да га види пре него што је скочила на њега. Звер се није налазила у заседи. Штавише, тигар није ни покушао да усмрти Нарву, чак је дозволио да Харија испод њега извуче човека.

* * *

Три месеца после овог догађаја дошао је Нарва да ми захвали на помоћи. Опоравио се, али десна рука остала му је саката.

– За то што живим заслужан је мој брат Харија. Он није мислио на себе, ризиковао је свој живот и голорук ме извукао испод тигра – рекао ми је Нарва.

Ускоро су отишли у своје село недалеко до Алмора. То што им се догодило никада нећу заборавити. Јер, од свих подвига за које сам чуо или о њима читао, мислим да је Харијина пожртвованост нешто најплеменитије и најхрабрије.

 

Број: 3664 2022.
Аутор: З. П.