ПЕТКОВДАН - 12. јул 2024.

ПРИЗНАЈЕМ ДА САМ ЖИВЕО

На данашњи дан 1904. године рођен је Пабло Неруда

Чилеански нобеловац рођен је као Рикардо Елиезер Нефтали Рејес Базоалто; као тринаестогодишњак, уз подстрек директорке своје школе Габијеле Мистрал, објавио је у дневном листу La Mañana есеј „Одушевљење и упорност”. До половине двадесетих година, уз псеудоним Пабло Неруда, био је већ писац, новинар и сиромашни студент француског језика у Сантјагу. Две најбоље збирке песама објавио је 1923. и 1924. године – „Књига сумрака” и „Двадесет љубавних песама и једна о очају”, а ова друга је и данас најпродаванија књига поезије на шпанском језику. Габријел Гарсија Маркес сматрао га је „највећим песником 20. века на било ком језику”. Хорхе Луис Борхес био је мало критичнији: „Он је диван песник; али је врло лош човек.”
    Због хроничног мањка новца прихватио се посла почасног конзула у Рангуну (Бурма), а уследили су Коломбо, Јава, Сингапур и жендиба са Холанђанком с којом је добио тешко оштећено дете. Напустио их је у време нацистичке окупације Холандије.

Дипломатска служба одвела га је потом у Буенос Ајрес, Барселону и Мадрид. Шпански грађански рат начинио га је доживотним комунистом. Погубљење Федерика Гарсије Лорке, по наредби Франсиска Франка, било је та кап која је прелила чашу. Дивио се Стаљиновом Совјетском Савезу због победе над нацистичком Немачком, али и из личног, идеализованог тумачења марксистичког учења. То је довело и до разлаза с вишегодишњим пријатељем, мексичким песником Октавиом Пазом. Касније је одбио да осуди прогон Бориса Пастернака и Јосифа Бродског у Совјетском Савезу.
   Председник Чилеа Габријел Гонзалес Видела забранио је 1948. године Комунистичку партију (због чега је 26.000 људи остало и без права гласа) и издао потерницу за Нерудом, иако му је песник помогао у кампањи. Као избеглица, у Аргентини је провео три године. Одатле је путовао по Европи с пасошем колеге Мигела Анхела Астуријаса из Гватемале, који је невероватно личио на Неруду. Вративши се у земљу 1952. године, подржао је социјалисту Салвадора Аљендеа и постао његов близак саветник. Књиге су му преведене на већину светских језика, јавно је критиковао САД током Кубанске кризе и Вијетнамског рата, а ЦИА је ширила гласине да је био саучесник у убиству Лава Троцког у Мексико Ситију. Блаћење се појачало 1964. године, када је предложен за Нобелову награду. Добио ју је Жан Пол Сартр; који ју је одбио. Две године касније позван је на Међународни конгрес ПЕН центра у Њујорку. Упркос званичним забранама да крочи на тле САД, Артур Милер му је ипак издејствовао визу.

Када је Аљенде постао први социјалистички председник Чилеа, 1970. године, именовао је Неруду за амбасадора у Француској. Песник је успео да „репрограмира” огромне дугове своје земље европским и америчким банкама. Следеће године добио је Нобелову награду за књижевност, а потом и Златни венац на Струшким вечерима поезије.
     У време када је Аугусто Пиноче државним ударом преузео власт у Чилеу, 1973. године, Неруда је био смртно болестан и умро у болници дванаест дана касније. Поворку су пратиле огромне полицијске снаге, а поклоници су сахрану искористили за демонстрирање против нове власти. Било је и тада и после теорија завере да је у болници отрован, али неколико каснијих обдукција није их потврдило.