Сенке над Београдом

ПОХОДИ КРАЉИЦЕ ЛОПОВА

Полиција је била немоћна, грађани у страху, а опљачкани у очају. Нико није могао да докучи како станови и куће бивају опељешени.

Када је инспектор Миша Поповић 2. јула 1919. године дошао на посао у одељење Јавне безбедности Управе Града Београда, надалеко познату Главњачу, дочекао га је уобичајен жагор. Све што је током претходне ноћи похватано по београдским улицама слило се на исто место. Трудбенице најстаријег заната, џепароши, нешто поразбијаних носева и тек понека разбијена глава, тек пуштена са ушивања, па дотерана да исповеди своје многобројне грехе. Уобичајена клијентела, рекло би се, после уобичајене вечери.
   Ипак, испред канцеларије дочекао га је неуобичајен призор за станицу полиције. Лепо обучен човек, средњих година, притом прилично узрујан. Инспектор мора да га саслуша.
   Представио се као Драгољуб Новаковић, са станом у Теодосијевој улици. Претходног поподнева вратио се с посла и затекао одшкринута улазна врата. Господин Новаковић опрезно је ушао, али није било никаквих трагова преметачине. Отворена врата отписао је на непажњу деце. Уобичајено је ручао, па кренуо у спаваћу собу, колико да мало прилегне.
   Тек када је скинуо одело и кренуо ка орману, схватио је да нешто није у реду. Врата ормана била су тек прислоњена. То њему не би могло да се деси, увек их је чврсто затварао. Одмах је разгрнуо одећу. На тренутак је одахнуо. Кључеви које је сакрио тамо били су на месту. За сваки случај, погледао је и кофер у коме је држао новац, а чију су браву ти кључеви отварали. Кофер је био наизглед затворен. Само на први поглед.
   Поклопац браве био је само прислоњен, а кофер испражњен. Неко га је прописно „ојадио”. Недостајало је две хиљаде динара у злату и десет хиљада у новчаницама. Природно, Новаковић је одмах покренуо истрагу у сопственој кући. Нико од чељади није имао појма о чему се ради. Заправо, никога није било код куће целог дана. И шта ће, него да раном зором крене ка полицији.

Штек у фуруну

   Инспектор је слушао, писао пријаву. Потом кренуо у Теодосијеву, заједно с Новаковићем. Успут је наводио оштећеног да прича, изнова и изнова. Сваки детаљ се поклапао. Тек када су ушли у стан, полицајцу ништа није било јасно. Све је било потпуно уредно, ни налик преметачинама и крађама које је често виђао. Зачуђено је упитао Новаковића да ли је неко нешто сређивао, пошто је овај открио крађу. Нико ништа није пипнуо, све је како је и било претходне вечери. Инспектор Поповић могао је само да се окрене и оде назад у управу.
   Три дана касније – сличан призор. Неко од раног јутра чека инспектора Поповића. Извесни Морис Вињеро дошао је да пријави да му је неко претходне ноћи похарао стан. И то док је спавао. Тај неко је у другој соби претресао ташну, а дужну пажњу посветио је и капуту на вешалици. Све заједно, нашао је око 3.200 франака. Инспектор поново на увиђај, поново нема никаквих трагова. А крађе су биле врло сличне, уз изузетак тога што је Вињеро био присутан. Опет је Поповић био принуђен да преда готово празан извештај. Сада је већ био сигуран да се ради о истој особи. Можда је у питању и нека нова банда?
   Неколико месеци није било нових пријава. Она два случаја провале и крађе готово да су заборављена. Починилац непознат, предмети су били на путу да буду дубоко закопани у некој архиви, да их нико никада не нађе.
   А онда је 2. јануара у полицију дошла госпођа Даринка Ђорђевић. Пожалила се да јој је неко провалио у стан у Задарској улици. Како је госпођа имала обичај да уштеђевину чува у фуруни, то јој је звоно за узбуну упалила мала количина пепела која се нашла по околном намештају. Разгрнула је оно у ложишту, а новац као да је испарио. Поново је увиђај био готово беспотребан. Ништа од трагова, чак ни у пепелу. Поповић се сетио прошлогодишњих провала, готово одмах је и ову приписао оном „мајстору”. А онда је, почетком лета, дошло до праве експлозије.

Без накита, молим!

   Оштећени су од средина јуна често посећивали Главњачу. Понекад и више њих истог дана. Један стан у Улици Милоша Великог очигледно је отворен калаузом и темељно очишћен. Професор Бернард Белић из Улице кнегиње Љубице долази да поднесе пријаву за недостајућих 20.000 динара и шест сребрних кашичица.
   Инспектор Поповић се озбиљно узнемирио. Провалник је очигледно исти, само што је у међувремену научио да барата калаузом, па нема тих врата нити браве који су му препрека. Трагова никаквих. Ко год да је упадао у куће и станове, темељно је пребрисао све површине. Инспектору је било занимљиво и то што провалника очигледно није занимао накит. Осим оних шест кашичица, ниједан комад није дирнут. А у Милоша Великог нашло се нешто злата.
   Случај је постао још замршенији када је пријављена провална крађа у Кнез Михаиловој улици. Извесни Божидар Влајић пријавио је да је, по повратку у стан, затекао откључан орман, из кога су однете две бисерне огрлице, златан брош и неколико златника. И готово десет хиљада динара у банкнотама.
   Инспектора Поповића већ су и надређени почели да притискају. Новине су доносиле написе о таласу провала, цео град је брујао. Зато је било време за уобичајену полицијску тактику: да се град окрене наглавачке, да га изврну на поставу. Тешко да је било места или свратишта по којима се није окупљао најгори олош, а да је промакао инспекторовој пажњи. Превентивно су привођени сви познати провалници, који су се задесили на слободи. Клели су се да са таквим пословима немају никакве везе. Тешко да би ико из тог еснафа упадао у стан у коме неко спава. За дивно чудо, Поповић им је веровао. Њихове методе биле су добро познате, а ово им нимало није наликовало. А ако нису они, ко јесте?

И ситнице на удару

   Тајанствени провалник наставио је с походом. Још неколико провала, да би се крајем августа све смирило. Поповић није стао, већ је наставио с привођењем сумњиваца. Нико да призна!
   Следећа, 1921. година, почела је знатно мирније. Онда, почетком лета, стижу нове пријаве. Провалник оперише по строгом центру града, да би се једном спустио у хотел „Бристол”, где је из једне собе, из закључане фиоке, нестало скоро пет хиљада динара.
   Поповићу је запало за око то што је лопов почео да поклања пажњу и мањим сумама. Из куће у Београдској улици нестало је 235 динара, на другом месту још мање. Почеле су да нестају и друге ствари. Овог пута чак и кутија пудера и стотинак цигарета, два пара женских рукавица. Све ово је већ добрано збуњивало полицајце. Ако је исти провалник у питању, зашто краде ситнице? Можда их поклања некој жени?
   Поново превртање града, привођења, да се провери да се неко од оних одраније познатих органима гоњења није нечега накнадно сетио. Резултати су били потпуно исти као и раније, што ће рећи, никакви. Поповић се тада посветио обилажењу златара, драгуљарница, напослетку и залагаоница. Провалник негде мора да прода плен. Поновила се прича лопова и лоповчића. Од оних најугледнијих златара, па све до последњег власника залагаонице и старетинарнице с обода града, који је трговао свим и свачим, нико ни реч.
   Провалник се поново смирио крајем лета. Инспектор је чекао са зебњом.

Сукња на видику

   Када је почетком марта 1922. године у Главњачу стигао опљачкани Душан Исаковић, инспектор је схватио да је тајанствени лопов поново ударио. Кроз двориште је ушао у незакључано одељење стана, потом у купатило, на крају у спаваћу собу. Поново је радио калауз, орман је похаран, трагова нигде. А ни доброг дела породичног накита и новца. Нестала је и штедна књижица. Госпођа Исаковић устврдила је да јој недостаје и једанаест пари чарапа. Исти човек је у питању, био је сигуран инспектор. Остало му је само да чека. Ма како био добар, провалник мора да направи неку грешку. Кад тад.
   Испоставило се да није морао дуго да чека. Тако се 19. марта извесни Милан Станојевић враћао у стан у Балканској улици. Када су изашли на мансарду, он и жена видели су неку прилику како излази из њиховог стана. Станојевић је почео да урла. Провалник је застао, потом потрчао. Убрзо је нестао, али је оно оклевање било кобно. Станојевић је успео лепо да га осмотри. И није био у питању он, већ она.
    Милан Станојевић је у полицији дао прилично добар опис. Нешто преко двадесет година, средњег раста, великих плавих очију и изразито пегава. Превртање полицијских картотека није дало починиоца. Нико се није уклапао. И тако све док опис није чуо неки стари жандарм. Присетио се да је одмах по ослобођењу приводио девојку сличног описа, и то због неких крађа. Сећао се и имена. Персида Илић.
   Дотичној се полиција брзо појавила на вратима. У почетку је порицала крађе. Потом је признала једну. Па још једну. Постепено, дошло се до преко двадесет провала и крађа. Инспектора је највише занимало како јој је успевало да нађе скровишта, без превртања и претреса. То није успела да објасни, сем да је води нека необична интуиција. Пролазила би кроз стан, све док не би осетила да се негде крије новац или драгоцености. И углавном је била у праву.
   Истрага је трајала четрнаест месеци. Ухапшен је и Персидин муж Боривоје, као помагач. Суђење је заказано за почетак јуна 1923. године.
   Занимање за суђење „Краљици београдских лопова”, како ју је штампа прозвала, било је огромно. Публика је готово испунила Првостепени суд, док је у судницу могло да уђе свега неколико десетина њих.
   Персида је покушавала да се брани тако што је тврдила да је клептоманка. После психијатријског испитивања испоставило се да је савршено здрава. Показало се да је крала од малих ногу. Чак је за време аустроугарске окупације хапшена, па је и робијала. Одмах по ослобођењу бацила се на стари занат. Зашто је радила искључиво лети? Једноставно је. По блату или снегу оставила би трагове. Овако ништа није остајало иза ње.
   Признала је готово све крађе. Није само две извршене истог дана, пошто је једна била сасвим довољна. Друга ко зна чија је, а полиција покушава да јој натовари све нерешене случајеве. Суд је то прихватио. Истог тог судију је занимало и мужевљево учешће у подухватима. Овај се бранио да није знао о чему се ради, само је видео да Персида доноси много новца у кућу. Даље га и није превише занимало. У почетку се живело на високој нози, чак су и кућу сазидали. Касније, што је плен у новцу био мањи, то се Персида задовољавала мањим стварима.
   Суђење је трајало свега неколико сати. „Краљица београдских лопова” осуђена је на петнаест година робије. Муж, као помагач, на три. А инспектор Миша Поповић коначно је могао мирно да чека лето.