Живот пише драме

ПЛЕМЕНИТА ЛУБА И ЊЕНА ДЕЦА

– Чујем плач, дечји плач – прошапутала је логорашица број 32967. – Морамо да спасемо децу – завапила је и изашла у хладну децембарску ноћ. Вођена једва чујним јецајима у тами, набасала је на гомилу малих тела склупчаних насред логора Берген-Белзен.

Писмо које је на адресу Лубе Герцак Фредерик у Мајамију стигло из Европе, носило је печат холандске владе. Дрхтавом руком, отворила га је пуначка жена у позним седамдесетим годинама. Био је то позив за свечану прославу педесет година од завршетка Другог светског рата која је требало да се одржи средином априла 1995. године у Амстердаму. Тим поводом, стајало је у позивници, додељиваће се почасна одликовања за посебну пожртвованост и хуманитарни рад током Другог светског рата свима који су учествовали у спасавању холандског народа. На списку заслужних било је и име Лубе Герцак.
    – Ох – тихо је изговорила и затворила очи. Слике догађаја потиснутих дубоко у сигурност успомена, оживеле су пред њом. Луба се вратила у хладну децембарску ноћ 1944. године у немачком логору Берген-Белзен, где је била само број 32967.
    Заувек јој је убележен у руку још 1941. у родној Пољској, где је као Јеврејка са својом породицом, мужем Хершом и трогодишњим синчићем Исаком, смештена у логор Аушвиц. Кратко су остали заједно. Најпре је Херш с групом мушкараца одведен у гасну комору, а потом и дете, отето из њеног наручја.
   Она је била осуђена да живи. Млада медицинска сестра, са знањем немачког језика, морала је да помаже нацистичким лекарима и сели се с њима из логора у логор. Иза ње су били Аушвиц, Треблинка, Челмно и сада Берген-Белзен, најзлогласнија места страдања. Како су савезничке снаге напредовале, тако су и ови логори постајали чистилишта у којима су даноноћно нестајали људи, сведоци нацистичких злодела.
   У Берген-Белзену умирало се од глади и заразних болести. Број умрлих из дана у дан био је све већи јер су из разних крајева камионима допремани други изнемогли логораши. Избацивани на земљу као џакови, многи нису ни осванули у баракама. Промрзли, изгладнели и болесни окончали су живот насред логора.
   Иста судбина била је намењена и групи која је стигла једне ноћи прве недеље децембра. Логораши су увек знали кад стижу нови страдалници. То им је наговештавао резак звук камиона који стаје, а потом и тупи ударци тела о земљу. Тако је било и те ноћи. Иако се готово никад нису оглашавали јауцима, Луби се учинило да је кроз ветар који је завијао око женске бараке чула тихо јецање. Напрегнула је уши и ослушнула.
   – Чујем плач... – прошапутала је. – Дечји плач. Камион је довезао децу – завапила је и скочила с дрвеног лежаја. – Морамо им помоћи.
    Али, ниједна логорашица није се померила. Све су оне имале кошмаре у којима су им се привиђала њихова деца, најмилији. Тако су и сада помислиле. – Ћути, умишљаш – умиривале су је.

Луба је била упорна. Прикривена тамом, ишуњала се из бараке и, вођена једва чујним јецајем, набасала је на гомилу малих тела. Склупчана једно уз друго, мајушна, мршава и мусава деца нису била старија од четири, пет година. Луба је знала да немају изгледа да преживе. Према законима логора били су баласт, као и сви неспособни за рад.
   – Овамо, пилићи – почела је да им тепа скупљајући их у наручје.
   Међу малим уплашеним лицима видела је и неколико старије деце.
    – Вас троје! Како се зовете и колико имате година? – обратила им се на пољском. Али, деца нису одговорила. Поновила им је питање на немачком.
     – Ја сам Јак Родри – одговорио је дечак. – Имам једанаест година. Ово је Хети Веркендам, има четрнаест, а Жерар Лејкмакер дванаест. Ми... Стигли смо из Холандије. Има нас педесет четворо.
    – Толико... – Луба је с неверицом погледала децу која су је окружила.
    – Биће све у реду, малишани моји. Ја ћу се бринути о вама. Будите тихи, увешћу вас у бараку – шапутала им је на пољском уводећи их у заветрину дрвене зграде. Иако је нису разумела, деца су је пратила у стопу.
    Али, кад је ушла у бараку, дочекали су је повици негодовања.
   – Шта си то урадила, Лубо? Ми умиремо од глади, а ово су мала деца. Шта ће она да једу? Зар ти није доста што носиш белег сина јединца кога ниси могла да спасеш? Како мислиш да сачуваш оволико деце у животу? – питања су пљуштала са свих страна.
   – Деца су моја брига, снаћи ћу се док не стигну савезници – одговорила им је кратко. Жене у бараци су се смириле. А Лубу је тада ухватила паника. Како ће да сачува сву ту децу, није знала.
   – Борићу се за њих како знам и умем, баш као да су сви моји – рекла је себи смештајући их на два слободна лежаја.

Своју одлучност показала је већ на јутарњој смотри. Када је дежурни официр упитао ко је увео децу у женску бараку, храбро се јавила. Направила се да је пречула његове погрдне речи и злураду опаску да му је свеједно јер деца ионако неће дуго да поживе, па је затражила мало хране да их нахрани.
   За ту дрскост добила је кундаком у главу, али убрзо су међу децу бачене три векне старог хлеба.
    – Сачекајте, ја ћу да вам поделим. Знам да није довољно, али бар ћете мало да утолите глад – миловала их је по глави док им је пружала парчиће хлеба који су брзо нестајали у њиховим устима.
    Да би их нахранила, Луба је ризиковала живот прикрадајући се официрском ресторану не би ли сакупила отпатке и однела их деци.
   Тако су деца била колико-толико сита, али смрзавала су се у танкој одећи коју су имала на себи. Да би се бар мало загрејали, смишљала је игрице како би их натерала да се крећу. Ноћу би легла међу њих и грејала их својим телом. Певала им је старе јеврејске песме и причала приче како би их успавала. Иако деца нису разумела језик којим је говорила, њен глас су разумели. Он је био испуњен мајчинском топлином, нежношћу и љубављу.

Заразне болести које су харале логором највише су је плашиле. Тифус, дифтерија, дијареја косили су логораше, децу поготово. Није било начина да их Луба заштити изузев нежним речима. С наговештајима ослобођења глад и болест у логору бивали су све израженији. Избезумљени поразом, нацисти су свој бес искаљивали још жешће. Без хране, изнемогли и болесни логораши су били притиснути страхом од одмазди. Умирало је на стотине људи дневно. Њихова тела била су расута посвуда.
  Луба је страховала за своју децу. Осамнаест недеља бдила је над њима. Ослобођење које се осећало у ваздуху желела је да заједно доживе.
    Кад су 15. априла 1945. године савезничке јединице ушле у Берген-Белзен наишле су на 60.000 лешева. Међу њима било је и двоје Лубине деце. Кад се тог сунчаног дана опраштала од преживелих малишана, кроз сузе их је љубила и сваком пожелела срећу у животу.
  Никога од њих више није видела. У Сједињеним Америчким Државама почела нов живот са Швеђанином Солом Фредериком, такође бившим логорашем. Њихов брак употпунило је и двоје деце. Ипак, никада није заборавила „своје пилиће” из Берген-Белзена. А да ни они њу нису заборавили доказ је било писмо из Холандије. На њихов предлог Луба Герцак Фредерик била је на списку за доделу одликовања.
    – Ићи ћу да их видим – једноставно је рекла и послала потврдан одговор холандској влади.
   Када се средином априла 1995. године нашла у свечаној сали већнице у Амстердаму која је била пуна људи, Луба Герцак Фредерик треперила је од узбуђења.
  
Ситним корацима упутила се ка подијуму и немирно се освртала тражећи погледом позната лица. Али, ниједно није видела. А онда се проломио громогласан пљесак десетине људи. Луба се окренула ка њима и осмехнула се. У тим остарелим лицима препознала је своју мусаву, мршаву децу.
    – Хвала вам – тихо је прошапутала док је дрхтавом руком прихватала сребрну медаљу. – Дођите да вас загрлим – додала је с осмехом, ширећи руке.
    Мук је завладао у сали кад је група мушкараца и жена похрлила ка Луби. Њихове руке испреплеле су се око ње као и живот који их везује.

Број: 3702 2023.
Аутор: П. З.