Зашто се и у шта заклињемо

ОВОГА МИ ПЕЧАТА!

Некако успут, многи кажу „Бога ми”, „Мајке ми”, „'Леба ми” да мало појачају оно што говоре и тврде. А то је, у ствари, заклетва.

Шта је то заклетва? Чврсто обећање да ће се нешто учинити, да ће се одржати дата реч, положена с уверењем да се неће изневерити. Обично је изговорена пред другима и зато је увек свечана. Човек се, међутим, може заклети и самом себи, у потпуној самоћи.
   Доктор Ласта Ђаповић проучила је више од стотину старих и нових књига и докумената и закључила да је заклетва свесно стављање под клетву онога који се заклиње, с тим да клетва делује само у случају ако не говори истину или се не држи дате обавезе.
   Реч заклетва је врло стара и имају је сви словенски језици. Већ по томе се види да су се Словени од давнина заклињали. Сложена је од „за” и „клети”. А клети значи желети самом себи или коме своме зло ако није истина оно што се каже или ако се не уради оно у шта се заклиње. Клетва је, дакле, призивање зла. То зло извршиће тајанствена натприродна сила, само у случају да заклетвеник не поступи онако како обећава. Најстрашније је што је зло у клетви незнано, као и то што се верује да казна може сустићи и потомке у деветом колену. Ако заклетвеник постане кривоклетник, то јест, ако не испуни обећање и заклео се криво па се то открије, онда бива презрен. Нико му ништа не верује, не зајми, не зову га за сведока, штавише, презир и неповерење преносе се и на његове укућане.

Часна пионирска реч

   Чиме се људи заклињу? Заклињу се оним што им је најсветије: Богом („Бога ми!” и „Тако ми Бог помогао!”), родитељи децом („Деце ми!”) и деца родитељима („Мајке ми!”). Сестрама је по предању био најсветији брат, па је народна песма „Цар Лазар и царица Милица” посвећена молбама кнегиње Милице својој браћи да барем један изостане из боја на Косову, „да имадем брата од заклетве”. Заклиње се и небом и небеским телима речима: „Неба ми!”, „Сунца ми!”, „Онога ми Божјег ока!”, „Дана ми!”, као и срећом, ватром и душом, љубављу...

ХИПОКРАТОВА ЗАКЛЕТВА

из 4. века пре наше ере

„Кунем се Аполоном лекарем, Аскелепијем, Хигијеом и Панкејом, овим боговима и богињама, зовући их за сведоке, да ћу по својим силама и савести држати ову заклетву и ове обавезе. Свога ћу учитеља свога умјећа поштовати као своје родитеље, даваћу му што му у животу буде потребно, његову ћу децу сматрати својом браћом, а буду ли хтели учити ову вештину („умјетност”), поучаваћу их без уговора и без плате. Пуштаћу да суделују код предавања и обуке и у свем осталом знању моја деца и деца мога учитеља. Учићу и ђаке који се буду уговором обавезали и овом заклетвом заклели, али никог другог. Своје прописе одредићу по својим силама и знању на корист болесника и штитићу га од свега што би му могло шкодити и нанети неправду. Никоме нећу, макар ме за то и молио, дати смртоносан отров, нити ћу му за њега дати савет. Исто тако нећу дати жени средство за пометнуће плода. Чисто ћу и побожно живети и извршавати своју вештину. Нећу оперисати мокраћне каменце, него ћу то препустити онима који се тиме баве. У коју год кућу ступим, радићу на корист болесника, клонећи се хотимичног оштећивања, а особито завођења жена и мушкараца, робова и слободних. Што при своме послу будем сазнао или видео, па и иначе у саобраћају с људима, колико се не буде смело јавно знати, прећутаћу и задржати тајну. Будем ли одржао ову заклетву и не будем ли је прекршио, нека ми буде срећан живот и успешна вештина, нека стекнем славу и углед код људи до у далека времена; прекршим ли ову заклетву и закунем ли се криво, нека ме задеси противно” .

   Свака заклетва почива на части, а онај ко част сматра најсветијом њоме се и заклиње: „Часна реч”, „Части ми!”. Деца такође имају част, па су учена да се заклињу чашћу речима: „Часна пионирска реч!” Сељанке се у јужним крајевима Србије заклињу у очи: „Очију ми!”, и при томе заклињању додирну очне капке.
   У Црној Гори пре велике битке заклињали су се повезани у коло које се звало коло заветно. Овим колом исказивали су да нема ни почетка ни краја њиховој међусобној оданости, да неће издати саборца и друга. Војници и ратници одувек су се заклињали под барјаком који је у борби својом сталном присутношћу подсећао на заклетву. Заклетва чува почетак, тренутак заклетве.

Жене те преслицом гониле!

   Заклиње се владар народу, али и народ владару. Када је крајем 15. века у тешким условима припремао одбрану Црне Горе пред турским освајачем, Ивану Црнојевићу на верност се заклињао човек по човек да ће земљу бранити до последње капи крви. Уз ову заклетву била је и заклетва да онај ко узмакне биће обучен у женске хаљине и жене ће га вретеном и преслицом гонити из места у место.
  
У Орашцу, 1804. године, Срби устаници заклели су се на верност Карађорђу, симболично дижући три прста увис. И тада и данас, војничка заклетва је заклетва верности. Онога ко се заклео она обавезује да се ње придржава и у ратној срећи и у ратној несрећи. У рату је најважније имати друга од чврсте вере, без обзира на препреке и по цену сопственог живота.


ПРИЛАГОЂЕНА НОВОМ ВРЕМЕНУ

„У часу кад ступам у редове лекара, свечано обећавам да ћу свој живот ставити у службу хуманости. Према својим учитељима сачуваћу дужну захвалност и поштовање. Своје звање вршићу савесно и часно. Најважнија моја брига биће здравље мог болесника. Поштоваћу тајне онога ко ми се повери. Одржаћу свим својим силама част и племенитост лекарског звања. Моје колеге биће ми браћа. У вршењу дужности према болеснику неће на мене утицати никакви обзири вере, националности, расе, политичке или класне припадности. Апсолутно ћу поштовати људски живот од самог зачетка. Ни под претњом нећу допустити да се моја медицинска знања искористе супротно законима хуманости. Ово обећавам свечано, слободно позивајући се на своју част.”

   Већ 2.500 година памти се заклетва најпознатијег лекара старог века Хипократа. Тешко је данас замислити лекаре како се заклињу Аполоном и Хигијом, старогрчким божанствима, као што предвиђа ова заклетва, а ипак су и данас остала основна правила да лекар никад не сме да уништи људски живот, никад не сме да ода тајну коју је сазнао обављајући свој посао, увек мора да ради за добробит здравља болесног. После Другог светског рата Хипократова заклетва прилагођена је тако да одговара свим народима, свим расама и вероисповестима света.

Ни небом, ни земљом, ни главом својом

   Заклетва је тако важна да јој је посвећена пажња и у Старом и у Новом завету. У Новом завету, у Јеванђељу по Матеју, глава 5, постоји место из кога се види да хришћанство осуђује кривоклетство, али да уздиже човекову част и реч сматрајући их довољним јемством:

33. Још сте чули како је казано старима: не куни се криво, а испуни што си се Господу заклео.

34. А ја вам кажем: не куните се никако: ни небом, јер је пријестол Божји.

35. Ни земљом, јер је подножје ногама његовијем; ниЈерусалимом, јер је град великог цара.

36. Главом својом не куни се, јер не можеш ни длаке једне бијеле или црне учинити.

37. Дакле нека буде ваша ријеч: да, да; не, не; а што је више од овога ода зла је.

   Заклетва је призивање зла на себе, ако се не говори истина, ако се не одржи реч, ако би се учинило што криво.
   Проклетство је супротно: то је жеља да се некоме догоди зло, али само онда ако тај другоме учини зло. Српска властелинка Јефимија, жена деспота Угљеше која је после губитка деце и погибије мужа у боју с Турцима 1371. године на Марици најпре била код кнегиње Милице, а после Косовске битке се закалуђерила, извезла је покров кнезу Лазару и завесу за Хиландар, везом златним, сребрним и свиленим, на тешком атласу. Везла је у монаштву, годинама. Није јој било лако, желела је да њени дарови остану за вечност, па је на завеси, која се данас чува у Хиландару, извезла и ово:
   „... А ко би је хтео однети из Храма пресвете Богородице Хиландарске, да Бог да био одлучен од јединосуште и нераздељене Тројице и да му је противница пречиста Богородица Хиландарска на дан Страшнога суда. Амин.”
   Постоји и преклињање: то је заклињање некога да помогне у тешкој невољи, да избави, да спаси. Онај ко преклиње, обично каже „Кумим те Богом!”, молећи за помоћ.
   А у крају око Мораве, у селима око Велике Плане, изриче се заклетва „Овога ми печата!”. Заклетвеник се крсти, изговара ове речи залажући као јемство Христа и крст: крст је његов печат.

Број: 3490 2018.
Аутор: Н. К.